Category Archives: Biljke

Lekovite i magične biljke

Bundeva – lek i hrana

Uobičajen

Bundeva (Cucurbita pepo L. – Cucurbitaceae) je jednogodišnja, zeljasta biljka. Vodi poreklo, kao i ostale vrste tikvi, iz Centralne Amerike i donešena je u Evropu u XVI stoleću (u Peruu i Meksiku, arheolozi su pronašli dokaze stare 4000 godina o kulturi njenog gajenja).

Gaji se radi ploda koji može biti težak i preko 10 kg (nisu retki primerci mase od 50 i više kilograma) i semena iz kojeg se, hladnim postupkom, cedi ulje. Kod nas (Srbija) više je zastupljena kao pridruženi usev (međuusev) kukuruzu ili na okućnicama i seje se u isto vreme. Ovo je biljka sa šupljim, 4-5 metara dugim vrežama a savremena selekcija teži njihovom skraćivanju radi postizanja višeg prinosa i lakše primene agrotehničkih mera. List je širok, nasađen na duge peteljke. Cvetovi su žuti, krupni, lončasti. Zbog izraženog medenja, dobra je paša za pčele, kada se vrši i oprašivanje dvodomih cvetova. Cveta u julu i avgustu a sazreva septembra i oktobra. Cvet je otvoren od zore do 10 ili 11 sati pre podne, kada se zatvara. Svaki dan cvetaju drugi cvetovi. Najčešće se sreću, u narodnom povrtarstvu, botanički tipovi krupnih plodova, glatke ili slabo segmentirane površine, beličaste ili olovnosive boje kore, žutonarandžastog mesa i belog semena. Žuta boja mesa (endokarp) potiče od karotenoidnih jedinjenja.

Iz semena se cedi ulje (38-39%) tamnozelene boje sa crvenim prelivima; uljane sorte daju oko 48% zlatnožutog ulja. Cucurbita pepo convarietas citrullinina – varietas styriaca* (bundeva golica) ima žuto-zelenu koru, žuto-narandžasto meso i tamno zelene semenke bez spoljašnje opne, što omogućava lakše ceđenje. Dobijeno ulje je tamno zeleno sa crvenkastim prelivom i ima specifičan, prepoznatljiv ukus bundevinog semena. Ova sorta bundeve danas se gaji širom sveta, naročito u Ontariju (Kanada).

* Styria (Steiermark) – Štajerska, jugoistočni deo Austrije, graniči se sa istoimenom pokrajinom severnog dela Slovenije.

Selekcioni rad, industrijsko gajenje i prerada razvijeni su u SAD, Rusiji, Nemačkoj i Mađarskoj. Tradicionalno se gaji i manufakturno prerađuje seme u Sloveniji i Hrvatskoj.

U ishrani ljudi se koristi pečena i kuvana, a seme u vidu ulja ili pečeno. (Ulje se u lečenju i kulinarstvu koristi bez preterane termičke obrade, jer je maksimalna temperatura 100°C.) Domaćim životinjama se daje sirova, isitnjena, kao i uljane pogače, u kompoziciji dnevnog obroka hrane i posebno, izmrvljeno, celo seme kao antihelmintik (protiv crevnih parazita).

Lekovita svojstva bundeve, semena, cveta i ulja

U tradicionalnom isceljivanju, plod se preporučuje kao diuretik, osobama obolelim od reume, gihta, zapaljenja bubrega i mokraćne bešike. Dijetalna je hrana za gojazne osobe i dijabetičare, kao i onima sa oboljenjem želuca i tankih creva i kod pojave krvavih proliva. Protiv upale jajnika i problema menopauze treba je redovnije, u većoj količini, jesti i piti njen sok. Zapaženo je da bundeva dobro čini i obolelima od psorijaze (diuretsko dejstvo). Kod zapaljenja bubrega ili bešike savetuje se svakodnevni obrok od dinstane, neslane, bundeve sa malo paradajza i seckanog crnog luka koji je začinjen kašikom pavlake. Za ublažavanje bolova od proširenih vena treba je sveže nastruganu staviti kao oblog, te držati duže privijenu.

Seme se koristi za lečenje hipertrofirane prostate, kada ga treba – svakodnevno – presnog jesti. Najčešće se preporučuje kao antihelmintik pri pojavi dečijih glista (oxiuris) i pantljičare (tenia, trakavica). Ljuštenjem semena uobičajene bundeve, ne treba uklanjati tanku, srebrno-zelenkastu pokožicu (tegumen) jer se u njoj nalazi najviše lekovitih sastojaka, dok uljane sorte nemaju ljusku već samo prozračnu semenjaču.

Lek protiv glista i pantljičare: ujutro, natašte, treba pojesti istucane semenke sa malo meda (oko 50 grama za odrasle osobe) – mala deca od 30 do 50 grama, starija od 30 do 150 (200) a odrasli od 300 do 400 grama. Posle pola sata popiti kašiku ricinusovog ulja te ne jesti i piti nekoliko sati (može se jesti narendana mrkva).

Druga varijanta recepta (ruska) preporučuje da se posle jednog sata terapija ponovi, bez prethodnog uzimanja ricinusovog ulja.

Dalja mogućnost je konzumiranje ulja u svakodnevnoj ishrani, što se praktikuje na severozapadu Balkana i srednjoj Evropi (u Sloveniji postoje male, porodične, uljare čije ulje se visoko vrednuje na tržištu – čak, u dvostrukom odnosu prema maslinovom, te se razređuje drugim, jeftinijim biljnim uljima u razmeri 1:1).

„Grickanje” pečenog semena, u cilju lečenja, ne može se  preporučiti jer je pojava crevnih parazita povezana sa slabom higijenom ruku i niskom zdravstvenom kulturom stanovništva; mada, postoje preporuke ove vrste u starijoj literaturi kada su bili drugačiji zdravstveno-socijalni uslovi života.

Kod pojave bradavica, treba ih dva puta dnevno blago trljati smrvljenim prašnicima cvetova dok se ne osuše i same otpadnu. (Napomena: ovakve i slične promene na koži su sve češće u populaciji, a mogu se rešavati i mazanjem sokom peteljke smokve i stabljike maslačka.)

Protiv crevnih parazita, domaćim životinjama treba u prekrupi ili stočnom brašnu, davati sledeće količine istucanog semena po grlu, dnevno: kokoš 1-2 g, mačka 20-30 g, pas 30-60 g, svinja 80-130 g, u zavisnosti od telesne mase.

Za isceljivanje rana, opekotina i ispucale kože preporučuje se mazanje kvalitetnim uljem.

[Ulje je dobar medijum za ekstrahovanje lekovitog bilja na niskim temperaturama i spravljanje melema i kozmetičkih preparata (opšte, prećutno usvojeno, pravilo je da temperatura ekstracije lekovitog bilja u bilo kom ulju ili vodi ne treba da pređe 60°C u vodenom kupatilu).]

Ulje semena bundeve sadrži vitamine A, B1, B2, B6, C, D, E, K i minerale (kalcijum, magnezijum, kalijum, cink, kao dominantne mineralne sastojke).

Sadrži više od 60% nezasićenih masnih kiselina i bogato je biljnim proteinima/belančevinama. Ulje semena bundeve bogato je omega 3 i omega 6 esencijalnim masnim kiselinama koje povećavaju energiju organizma, poboljšavaju zdravlje reproduktivnih organa i obezbeđuju lep izgled kože i bolju funkciju centralnog nervnog sistema (mozga).

Naučna istraživanja pokazala su da ovo ulje reguliše nivo holesterola, preventivno deluje kod funkcije mokraćne bešike i prostate i pomaže u lečenju sindroma iritiranih creva. Takođe, istraživanja su pokazala da ovo ulje može da smanji frekvenciju/rizik pojave nekih vrsta kamena u bubrezima.

U Štajerskoj, ulje bundevinog semena (Kürbiskernöl, Kernöl) proizvodi se na poseban način u jesen. Seme golice se ručno odvaja iz bundeve, pere i suši. Potom se zagreva par minuta na 60°C. Zatim se seme presuje hladnim postupkom. Od 2,5 kg semena golice dobija se 1 kg ulja. Ovaj način dobijanja ulja bundeve vrlo se razlikuje od savremenog, industrijskog, postupka koji se danas koristi (seme se izdvaja mašinskim putem, a ostatak bundeve se rasipa po polju, umesto da se iskoristi za ishranu ljudi i domaćih životinja).

Kulinarski recepti

Krem supa od bundeve (za 6 osoba)

Sastojci: 1 kg bundeve, 2 glavice crnog luka, 3-4 čena belog luka, 2 paradajza, 50 g maslaca, dve supene kašike pavlake, 1 litar goveđe supe (ili koncentrat iz „kocke”), začini – so, biber, crvena paprika i peršun.

Priprema: Bundevu prepolovite i očistite od semena. Meso izrežite na kockice. Ispržite luk, dodajte bundevu i dinstajte. Dodajte oguljen, iseckan paradajz, naseckan beli luk i začine. Zalijte supom i kuvajte. Kada omekne, sve sastojke usitnite mikserom, prokuvajte i začinite prema ukusu. Gotovu supu pospite seckanim listom peršuna.

Gulaš

Sastojci: 1 kg junećeg mesa, 400 g crnog luka, 1 kg krompira, 2 dl bundevinog ulja, 2 dl crvenog vina, 1 dl koncentrata paradajza, 2 kašike suvog biljnog začina, 2 kašike aleve paprike, 1 list lovora, vezica peršunovog lista, biber i so.

Priprema: Izdinstajte komadiće junećeg mesa sa isečenim crnim lukom na 1 dl bundevinog ulja i malo vode. Dodajte kašiku bibera u zrnu i lovor i poklopite posudu. Kad meso omekša, dodajte tucanu papriku, paradajz, vino, sveže mleveni biber, suvi biljni začin i, po potrebi, kuhinjsku so. Kuvajte na laganoj vatri dok se ne zgusne i servirajte sa kuvanim krompirom prelivenim ostatkom bundevinog ulja, mlevenim biberom i iseckanim peršunovim lišćem.

Punjena bundeva (za 6 osoba)

Sastojci: Bundeva od 2 kg; 400 g povrća narezanog na kockice: celer, luk, mrkva, tikvica; 100 g pavlake; 3 kriške tosta; 1 jaje; 1 supena kašika „prezle” (krušne mrvice; suv, krupno mleven hleb); cimet u prahu; ribani parmezan; maslac; ulje; biber i so.

Sos: 250 g oguljenog, na komadiće izrezanog paradajza, 10 g sušenih gljiva ili 100 g svežih, maslac, 3 male glavice crnog luka, kadulja (žalfija), so i biber.

Priprema: Odrežite vrh bundeve, ogulite koru tako da dobijete 7-8 tankih traka, odstranite seme a 200 g mesa narežite na kockice. Preostalo meso skuvajte na pari. Skuvajte i poklopac bundeve i koru narezanu na trake. Na malo vrelog ulja  propržite povrće i bundevu narezanu na kockice, posolite, pobiberite i povežite pavlakom. Meso bundeve skuvano na pari propasirajte u pire, pomešajte s jajem, cimetom, 3 supene kašike parmezana i 1 kašikom prezle. Posolite i pobiberite. Dobivenu smešu stavite u poslastičarsku kesu. Kalup, u obliku polulopte, premažite maslacem, na dno stavite poklopac od bundeve, obrnuto okrenut. Uz rubove, u razmacima, poslažite trake od kore a između njih istisnite trake od pirea. Kalup ispunite povrćem narezanim na kockice, upotpunite ostatkom pirea, tostom i maslacem narezanim na listiće te pecite 50 minuta u pećnici zagrejanoj na oko 180°C.

U međuvremenu pripremite sos: luk i gljive (suve prethodno omekšajte u vodi) propržite na maslacu, dodajte paradajz, kadulju, so i biber i kuvajte 15 minuta.

Posle pečenja izvrnite masu iz kalupa tako da zadrži oblik bundeve i poslužite sa pripremljenim sosom.

Sicilijanska salata od sveže bundeve

Narendajte bundevu. Dodajte so, biber, mirisne začine u prahu (kadulja, ruzmarin, majčina dušica, origano ili njihove mešavine) po ukusu, domaće vinsko ili jabukovo sirće i maslinovo ulje (u osnovni recept možete dodati i drugo, salatno povrće!). Služite uz meso pečeno na žaru.

Mešana salata

Sastojci: 200-300 g bundeve, 1 koren celera, 1 kisela jabuka, 1 koren peršuna, 1 koren paškanata/paštrnaka, 3 korena mrkve/šargarepe, peršunov list, šaka oraha ili pistaća, 2 dl kisele pavlake, 1 čaša jogurta, 2 kašike bundevinog ulja, jabukovo sirće, biber i so.

Priprema: Povrće izrendajte, začinite, dobro promešajte i pospite seckanim orasima ili pistaćima i iseckanim peršunovim listom.

Srpska pita bundevara

Sitno narendajte potrebnu količinu bundevena trenici i uz dodatak nešto šećera i malo vode prodinstajte u posudi da omekne. Začinite cimetom i nadevajte kore. Smotanu savijaču poređajte u pogodnu posudu i pecite dvadesetak minuta u umereno zagrejanoj pećnici. Gotovu pitu pospite šećerom u prahu (može i vanilin-šećer).

Koh od pečene bundeve

Potrebno je 500 grama oljuštene i istrugane bundeve, 75 grama butera, 5 žumanaca, 5 belanaca, 300 grama šećera, 3 kašike mrvica od keksa.

Struganu bundevu staviti na zagrejani buter, pržiti dok ne omekša i ostaviti da se ohladi. Žumanca i šećer dobro umutiti, dodati mrvice od keksa, struganu koru od limuna, čvrst sneg od belanca, pomešati sa bundevom. Sud u kome će se koh peći namazati buterom, posuti mrvicama, preručiti masu i ispeći u pećnici. Koh preručiti u staklenu činiju neposredno pre služenja i preliti ga prelivom od vina.

Za preliv od vina je potrebno 2 jajeta, 2 dcl belog vina, pola decilitra vode, 100 grama šećera i kora od jednog limuna. Vino, vodu i koru limuna zagrejati na štednjaku. Posebno umutiti jaja i šećer, umešati u vino, neprekidno mešati žicom, ne sklanjajući masu sa štednjaka, dok se dovoljno ne zgusne. Preliti koh i služiti.

Sok od bundeve

Sastojci: 20 g limuntusa (kristalna limunska kiselina), 7 litara vode, 2 kg šećera i 3 kg bundeve.

Priprema: Očišćenu i isečenu bundevu stavite u šerpu zajedno sa šećerom i nalijte vodu, te kuvajte dok ne omekša. Propasirajte bundevu sa vodom od kuvanja, dodajte limuntus, promešajte i sipajte u staklene boce. Najbolje je da vreo sok sipate u zagrejane, sterilisane boce, koje zatvorite celofanom i umotate u ćebad, dok se ne ohlade. Ovim postupkom se postiže duža održivost napitka u ostavi. (Dodatak limuntusa nije obavezan!)

Dušan N. Kovačević

http://narodnamedicina.com/kovacevic/bundeva.html

Premda se do sveže bundeve može doći kroz čitavu zimu, dobro ju je imati i pri ruci – u zamrzivaču. Pre stavljanja u zamrzivač bundevi treba oguliti koru i očistiti je od koštica i vlakana u praznoj sredini. Zatim se bundeva reže na kockice, nariba na rezance ili zgnječi u kašu, stavlja u plastične posude ili vrećice i duboko zamrzne. Zamrznuta se može držati 10 do 12 meseci. Pre kuvanja nije potrebno odmrzavanje.

http://tortekolaci.com/kolaci/kiflice-sa-bundevom

kiflice sa bundevom Kiflice sa bundevom

http://tortekolaci.com/kolaci/backa-savijaca-sa-bundevom

Bačka pita od bundeve Backa savijaca sa bundevom

7

http://krokotak.com/2013/10/ukrasa-ot-hartiya-za-helouin-lesna-za-naprava/

Коприва

Uobičajen

Коприва (велика коприва, жара, пасја купина, коприва обична), лат. Urtica dioica, је вишегодишња, зељаста, једнодома или дводома биљка из фамилије Urticaceae.

Urtica dioica subsp. dioica

Kopriva je svima nama poznata po listovima koji „žare“ kada ih dodirnemo, a jedna je od najlekovitijih biljaka. Najčešće se koriste list i koren koprive.

Kopriva je tamnozelene boje, srcastih listova, latinski naziv je Urtica dioica, a u našim krajevima poznata je još i po imenima: žara ili pasja kupina. Kopriva je jednodoma ili dvodoma biljka iz familije Urticaceae.

Lekoviti sastojci

Kopriva (list, stablo i koren) sadrži sledeće hranljive i lekovite sastojke (vitamine, minerale …):

  • vitamin B2
  • vitamin B5
  • vitamin K
  • vitamin C
  • gvožđe
  • kalcijum
  • karotenoide
  • karotenoide (provitamin A)
  • kvercetin
  • magnezijum
  • mravlju kiselinu
  • silicijumsku kiselinu
  • fosfor
  • histamin

Bolesti i tegobe

Kopriva stimuliše rad organa za varenje, smanjuje bolove u želucu, stimuliše sekreciju želudačnih žlezda, stimuliše funkcionisanje jetre i pankreasa. Dobar je diuretik pa se koristi za pročišćavanje krvi i pojačavanje izlučivanja tečnosti iz organizma, ali i za mnoge druge bolesti i tegobe:

  • akne
  • alergije
  • anemija
  • artritis
  • bolesti žuči
  • bolesti jetre
  • giht
  • glavobolje
  • gljivice
  • gljivične vaginalne infekcije
  • ekcemi
  • zamor
  • katar želuca
  • krvarenja iz nosa
  • lišajevi
  • migrene
  • oboljenja disajnih organa
  • oboljenja koštano-mišićnog sistema
  • oboljenje slezine
  • pesak u bubregu i bešici
  • plućna oboljenja
  • polenska groznica
  • problemi sa bubrezima
  • proliv
  • protiv opadanja kose i peruti
  • regulacija nivoa šećera u krvi
  • reumatizam
  • smanjenje holesterola u krvi
  • smanjuje sklonost ka krvarenju
  • ublažava preobilna menstrualna krvarenja
  • uvećanje prostate
  • upala mokraćnih puteva
  • usporava procese ateroskleroze
  • herpes
  • čir na dvanaestopalačnom crevu
  • čir na želucu
  • šuljevi

Koristi se za rehabilitaciju, jačanje imuniteta, vraćanje snage i energije, reguliše nivo slobodnih androgena (muških polnih hormona) i ubrzava metabolizam.

Način primene i delovanja

Koristi se sok, čaj, ili se cela biljka koristi za spravljanje čorbe. Listovi koprive dodaju se u pecivo (pita ili proja, kao spanać ili drugo zeleno povrće…). Koristi se za spravljanje šampona i kupki kod bolesti kose i kože.

List koprive zaustavlja krvarenje, a pokazuje farmakološka svojstva: analgetsko, antibakterijsko, antivirusno, protivupalno, lokalno anestetsko i diuretičko dejstvo.

Pored lista i korena, koriste se i kapsule i tinktura.

Kako se uzima kopriva?

Čaj od koprive se priprema tako što se u ključalu vodu stavi kafena kašičica suve koprive, poklopi se i ostavi da odstoji nekoliko minuta, pa se procedi.

Preventivno se čaj od koprive pije samo jednom dnevno, a kod lečenja bolesti 2-3 šoljice dnevno. Prevelike doze čaja mogu izazvati nadraživanje želuca, crvenilo ili zatvor, pa u tim slučajevima treba prestati sa uzimanjem čaja.

Deci mlađoj od dve godine ne preporučuje se upotreba čaja od koprive.

Za čaj treba koristiti suve listove kupljene u biljnoj apoteci ili kod proverenih travara. Ukoliko ste sigurni da je to stvarno kopriva, možete i sami brati (sa rukavicama), ali da to ne budu mesta zagađena industrijskom prašinom ili izduvnim gasovima.

Navedene savete treba primeniti kao dodatnu terapiju, jer se za pravu dijagnozu i osnovnu terapiju treba posavetovati sa lekarom.

Caj od koprive protiv malaksalosti

Priprema jedne solje caja: U 2 dl kljucale vode potopiti jednu malu kasiku lista koprive, ostaviti da odstoji 5 minuta. Procediti i piti u gutljajima tokom celog dana na sledeci nacin: prvi dan 1 solju caja, drugi dan 2 solje, treci dan 3 solje i tako sedam dana. Nakon toga svakoga dana piti po jednu solju caja manje nego prethodnog dana. Postupak ponoviti i nakon tih mesec dana napraviti pauzu od dve nedelje nakon cega se moze ponovo piti po istom rasporedu. Ukoliko je malaksalost nestala moze se nastaviti sa po jednom soljom dnevno, narednih mesec dana.

Коприва за заштиту биљака у био-врту

У био-вртларставу коприва је једна од најважнијих биљака јер има јако широку примену, а највише се користи за јачање отпорности биљака, као средство за прскање против штеточина и текуће ђубриво за биљке.

Коприва као текуће ђубриво за биљке делује уравнотежујуће и лековито, подстиче раст и стварање хлорофила, и привлачи глисте у врт. Копривино ђубриво је богато кисеоником, а не воле га једино пасуљ, грашак, лук и бели лук.

Средство за прскање против лисних ваши

Састојци:

- 1 килограм свеже  коприве, убране пре него што процвета

- 10 литара кишнице или одстајале воде

Коприва се помеша с кишницом у посуди и остави да одстоји 12-24 сата – не дуже јер се губе „жареће“ материје коприве. Ова смеса се користи неразређена и делује против лисних ваши.

Не прскајте у ветровититим данима – да не уништите и корисне инсекте у вашем врту.

Ова смеса има ограничено деловање (не делује дуго као хербициди) и препоручује се да се, у случају најезде, биљке прскају заредом неколико дана.

Текуће ђубриво од коприве I

Користи се као средство за прскање или заливање, за одбрану од штеточиња и јачање отпорности биљака.

Састојци:

- 1 килограм свеже или 200 грама суве коприве, убране пре него што процвета

- 10 литара кишнице или одстајале воде

Коприва се помеша с кишницом у посуди и остави да одстоји 3-4 дана. После 3-4 дана, смеса почиње да ферментише на сунцу и тада се користи као средство за прскање, разређена у размери 1:50.

Као ђубриво за заливање користи се разређено у размери 1:10. Пазите да заливате на тло у подручју биљака, а не по зеленим деловима биљака.

Текуће ђубриво од коприве II

Поступак је исти као и код првог рецепта за копривино текуће ђубриво, али се остави дуже у посуди – спреман је за употребу кад поприми тамну боју и престане да пени, а то је отприлике за 1,5 – 3 недеље. Та храњива смеса, ако је имате у већим количинама, користи се до краја вртларске године. Разређује се у размери 1:10, или ако је направљена „јача“ смеса, с више активних састојака, у размери 1:20.  Евентуални остатак на крају године може се додати у компост.

За израду ђубрива користите пластичне или камене посуде, никако металне, јер приликом врења може доћи до нежељених хемијских реакција ђубрива с металом.

Посуду немојте пунити до врха, оставите мало слободног простора због тога што ђубриво приликом врења запени. На врх посуде обавезно ставите некакву мрежу или решетку да бисте спречили да у посуду упадну птице или друге животиње.

        

Šnicle od kopriva

Potreban materijal:

300gr mladih kopriva
glavica crnog luka
2 jaja
250gr sira
glavica belog luka
peršun
po dve kašike kukuruznog i pšeničnog brašna
ulje, so

Priprema:

Vrhove mladih kopriva dobro oprati i staviti da se bare. Obarene koprive dobro ocediti i sitno iseckati. Onda dodati sitno seckani crni luk, jaja, izmrvljeni sir, izgnječeni beli luk, malo peršuna, kukuruzno i pšenično brašno, kao i kašičicu soli. Masu dobro izmešati i sjediniti, praviti šnicle i pržiti ih na vrelom ulju.

snicle-od-kopriva1-1

http://moje-grne.com/2009/04/12/snicle-od-kopriva/

Kukuruz-kopriva

Priprema

Vrijeme pripreme:
30 min 
Sve sastojke promjesajte i pecite u pravougani kalup, ako nemate onda u obicnu tepsiju…
Kukuruz-kopriva…
http://www.coolinarika.com/recept/kukuruz-kopriva/

Сремуш

Uobičajen

Сремуш (медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш(а), сријемуж, сријемужа, цремош, скрембош), лат. Allium ursinum, је биљка из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа.

Порекло имена:

  • рода – од лат. allium = бели лук
  • врсте – од лат. ursinus = медвеђи.

Синоними:

  • Allium latifolium Gilib.
  • Allium nemorale Salisb.

Ramsons 700.jpg

Као такав у употреби је:

  • надземни део биљке у свежем стању (Allii ursini herba recens), који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета;
  • свежа луковица (Allii ursini bulbus recens) убрана у августу пре доношења семена.

Биљка садржи:

Ова биљка повољно утиче на ниво триглицерида и холестерола у крви, а и регулише крвни притисак.

Млади листови су одлична салата пуна витамина, док су старији јако, непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана.

У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева, снижава висок крвни притисак, а и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречавајући артериосклерозу, откањајући несаницу и несвестицу.

Сремуш се најчешће, осим у свежем стању, користи као воденоалкохолни екстракт. Особе са осетљивим желуцем, чирем илигастритисом могу конзумирати луковице које су претходно натапане 2-3 сата у топлом млеку.

Oni koji obožavaju ukusni i lekoviti sremuš ne slute da na livadama raste njemu veoma sličan mrazovac, koji se ubraja u najotrovnije biljke. Što je najgore, za smrtonosni mrazovac protivotrov – ne postoji!

 Sremuš

 

Odvajkada su ljudi sremuš, u narodu poznat i kao medveđi ili divlji luk, naročito s proleća, imali na trpezi. Mnogi ga beru sami, drugi kupuju na pijaci. Koristi se i kao začin, za lečenje kašlja, upale sluznice želuca, bešike, kožnih bolesti, čak i za prevenciju srčanog udara.

- Poslednjih godina, upotreba sremuša u ishrani raste, jer je izuzetan antioksidans. Ipak, neiskusni berači mogu da ga pomešaju s mrazovcem, najotrovnijom zeljastom biljkom, koja može da izazove i smrt – upozorava Aleksandar Manojlović, iz Ekološko-šumarske asocijacije „Ekošum“. – Simptomi trovanja su stomačne tegobe, mučnina, problemi s jetrom, usporeno disanje, grčevi, povraćanje, dehidratacija organizma izazvana kolhicimom, za koji nema protivotrova.

- Najveća sličnost je u listovima. Kod sremuša su eliptični, zašiljenog vrha, intenzivne zelene boje, koji se pri dnu sužavaju u dugu peteljku i najčešće ih ima dva-tri. Listovi mrazovca rastu pri zemlji, javljaju se u proleće i uvek ih ima nekoliko. Međutim, razlika je u tome što se prilikom trljanja lista sremuša oseća karakterističan miris belog luka – kaže Manojlović, diplomirani inženjer šumarstva. – Sremuš, kao ljubitelj senovitih mesta, najčešće raste u vlažnim šumama, posebno bukovim, dok su staništa mrazovca livade i obodi pašnjaka. Dakle, mrazovac ne raste u šumi!

- April i maj su meseci sremuša, jer je on u proleće najdelotvorniji – kaže Manojlović. – Zato ovaj period treba iskoristiti za uživanje u blagodetima ove biljke koju nam je podarila priroda, naravno uz oprez da se slučajno ne zameni njegovim smrtonosnim dvojnikom!

 

Расковник

Uobičajen

Расковник је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе. – Из Вуковог „Рјечника“

Расковник (лат. Peucedanum officinale L.) је вишегодишња, зељаста, лековитабиљка из породице штитарки, (лат. Peucedanum officinale L.), (лат. Laserpitium trilobum) и (лат. Laserpitium siler) познате су као магијске биљке које се користе у источној Србији.

Распрострањен је на планинском подручју источне Србије: ХомољеРтањСува планина. Расте на сувом камењару, стрмим каменитим падинама и сувим планинским ливадама. Може се наћи на планинама јужне ЕвропеБалкану, Анадолији, Кавказу. За расковник се зна више од 2000 година али због народног веровања да биљка, односно њен корен, поседује магијска својства ова врста је благо речено угрожена.

Народ источне Србије му придаје магијска својства. По Јовану Туцакову према облику расковника препознају антропоморфне елементе – главу, врат, ноге, полне органе по чему одређују да ли је мушки или женски, а по изгледу корена да ли је миран или је у покрету.

У народној медицини се користи против змијског отрова, да помогне варење, у лечењу болести крвотока, болова у зглобовима, гихта, ишијаса, мушке импотенције, тетануса, астме, водене болести, епилепсије, жутице, лечење чира. Коришћен је у гинекологији да подстакне менструације и за контрацепцију. Такође се користи сок од расковника као капи за очи, односно за лечење катаракте. Припремљен тоник се користи за опоравак у случајевима психосоматских исцрпљености.

 

 

РАСКОВНИК (Laserpitium siler, Siler trilobum)
Прилично дебела и мека биљка, која личи на човека у малом, с ногама, рукама, трупом, вратом, главом и очима на њој. Појављује се у пролеће и за једну ноћ израсте, развије се, расцвета и угине. Ноћу светли светлошћу налик оној код свеће. Ова трава има моћ, као и бујад, да откључа све закључано и покаже све што је сакривено, па је омиљена међу трагачима за изгубљеним и скривеним благом. Иако је особеног изгледа и појаве, расковник је тешко видљив људском оку, па се у његовом налажењу користе разне смицалице. Најједноставнија је следећа – онај ко тражи расковник треба само да се закључа у ланце и окове, а кључ да баци што даље од себе и онда, овако окован, крене ноћу по ливадама. Тамо где окови сами спадну пронаћи ће он, врло лако, расковник. Овај поступак, међутим, има једну значајну ману.   Расковник је, као што смо рекли, веома ретка биљка, па се може десити да је на траженом месту уопште нема. У том случају истраживач ризикује да га ујутру окованог и у ланцима, изнемоглог и свог мокрог од росе, нађу комшије и никаква прича о расковнику неће их разуверити да немају посла с лудим човеком. Баба Божица, из околине Зајечара, која се на загонетан начин обогатила, оставила је својим срећним потомцима сведочанство о сигурнијем и за трагаче бозболнијем начину налажења расковника. По њој, треба наћи јежа с младима, па мале јежеве одвојити и заробити их неком врстом ограде. Она се у ту сврху послужила буретом.   Увече ће, по баби Божици, одрасли јеж доћи носећи расковник под језиком. Кад јеж ослободи младунчад треба му што пре прискочити, док још није прогутао травку. Уколико у вашем крају нема јежева, можете искористити корњачу, иначе веома мудру животињу и њене младунце.

http://www.politikin-zabavnik.rs/

RASKOVNIK  je biljka o kojoj se puno priča i za kojom tragaju kopači zlata. Postoji muški i ženski primerak koji svojim oblikom podsećaju na muškarca i ženu. Po narodnom predanju, raskovnik se kopa u junu, u noći punog meseca. Iznad zemlje se vidi samo trn, a koren je duboko u zemlji. Kažu da ne može svako da pronađe raskovnik. To je čarobna biljka jer otvara sva vrata. Po zapisima, može da se pripremi čaj od pojedinih delova biljke. Veoma je blagotvoran. Po jednoj legendi, ako tragate za raskovnikom, budite uporni, jer se veoma teško nalazi. Postoji biljka koja je ista kao raskovnik, njegova kopija, ali dejstvo nije jednako. Raskovnik je najbolje imati u paru, jer kažu da time čuva kuću i ukućane oba pola.

http://www.magicnobilje.com/vesti/klinika-maginog-bilja/134121/zene-su-cuvari-tajne

Koje sve potajne sile poseduje Raskovnica nije nam dato da pojmimo, ali postoje kazivanja koja potvrđuju iskustvo mistika da je presudna moć muškog Raskovnika pored koga se nađe ženski Strašnik.

Svako otkriće magije bilja uzbudi čoveka kao razumevanje jedne jedine reči nemuštog jezika. Zašto Raskovnik negde raste usamljen, negde u skupini broja sedam, a retko gde pored busena Strašnika ima tumačenje samo u posvećenju traganja za ovim čudesnim rastinjem. Usamljeni Raskovnik namenjen je samovanju, onaj u mnoštvu porodici, a koji prati rast Strašnika, što je posve nepoznato, ženama i plačnoj deci.

Među svatima Đavolje varoši, pretvorenih u ljudska obličja zemlje i kamena, izdvaja se verovanje da se gledanje žena zavidnica zove „medena žena”.

Kad su đavolji vladari množili pakao po zemlji njihova staništa privlačila su zlodušne babe do kojih su dolazile razne žene, zavidne svakom kome je sve bilo lepše nego njima samim. Tražile su tajnu kako da nabace zlo onima od čije presreće nisu mogle ništa da pridobiju za sebe. Zlodušnice su tumarale po brdinama, ubijale crne ptice crnim štapovima, pa im ustupale za darove namazano krvavo perje da lepe za odeću nevinih suparnica.

 

Pamti se samo jedan slučaj kada ta magija nije pomogla – ispričala mi je „Ona baba” sa granice Prolom Banje i Đavolje varoši. „Ovo što ti sada kazujem niko ne zna, a možda je i greh da ja odam tajnu, ali smrt me je pritisla pa treba da se sazna ono što je dugo sakrivano. Moja čukunbaba je bila najlepša u ovom kraju i trebalo da se uda za momka koga je volela, ali on je odabrao drugu devojku, a nju ostavio da joj se narod podsmeva. Bila je to neka prastara osveta na koju ga je nagovorio njegov deda.

To moja čukunbaba nije mogla da preboli. Bila je hajdučica po naravi pa je uhvatila suparnicu u gori i zavezala je za medeno drvo, namazala medom i ostavila pored mravinjaka.

Te godine trave su jedva cvetale, suša je snašla i bilje i drveće, pa su pčele doletale na devojku i hranile se medom sa njenog tela. Po njoj su mileli mravi i druge bube, na lice i gole grudi sletali su joj bumbari i stršljeni. Jadna ona, umrla je u najtežim mukama. Kad se Đavolja varoš obrušila na njen skelet, pala je peskovita zemlja i zaodenula je medenu ženu. Šta je učinila, to je samo ona znala.”

Upitao sam „Onu babu” gde je kraj njene tajne kad ne pominje ženski Strašnik i muški Raskovnik, a ona je tri puta uzdahnula, kao da premire, i ispričala mi još strašniju priču.

Otada se njena čukunbaba toliko plašila te se strah preneo i na njenu decu kad se udala za čoveka koga nije volela. Deca su joj plakala na sisi, dok ih je dojila, plakala su po danu, bez vidnog razloga, a noću su se budila i mlatarala ručicama, kao da se brane od naleta buba i pčela. Tela su im bila ranjiva, ništa nije moglo da ih izleči. Kupala ih je i banjskom i đavoljom vodom, ništa nije pomagalo. Onda je negde iskopala Raskovnik, a nije ni primetila da oko njegovog korena rastu maleni listovi zelenog Strašnika. Uvezala je to bilje upredenom konopljom i zakačila za direk pod strejom kuće.

„Pamtila je taj dan do smrti” rekla je starica na kraju, odavši celu svoju tajnu. „Deca su prestala da plaču a ona je prestala da drhti na gledanje seoskih devojaka. Ali njeno sagrešenje i danas se oseća u našoj kući. Pčele nam se ne pate, samo nam stršljeni i osice lete oko drveća.”

 

A na negdašnjim pazarištima karavanskih puteva od Anadolije do Skoplja i Prizrena, Novog Pazara i udaljenog Sarajeva, najviše su jecale majke čija su deca odvođena u prokletu Osmanliju i pretvarana u janičare.

I tada, u to pusto vreme, blažio se bol žena i dece ženskim Strašnikom i muškim Raskovnikom. Govorilo se: „Strašnik strah goni, majka suze roni, Raskovnik pati, dete da pamti.”

Od svih priča danka u krvi ova zaslužuje da bude zapisana u magiji bilja jer sam je čuo u Novom Pazaru od čoveka iz Stambola po imenu paše srpskog porekla. Isprva sam posumnjao u njegovo kazivanje, ali mnogo dana kasnije sam shvatio da je najistinitija izmišljena priča. Samo u plodovima mašte postoji nauk za sva vremena.

Pre leleka svetosavskih Serba i Serba islamske veroispovesti, tamo gde je Srebrenica i njeno okolje sa rimskom banjom i rudarskim oknima despota Stefana, događali su se i drugi pogromi kao označenja mesta patnje za vekove budućnosti.

U Srebrenici, srebrnom naselju, vladao je mir sve dok jednog kobnog dana rudari nisu ustali protiv despotovog čoveka, imenom Vladislav, i bacili ga sa kule na donje stenje. Kuću su mu zažarili i u plamenu spalili mladu ženu sa dvoje dece. Vladar je odmah sakupio vojsku i pošao da osveti jauk Vladislava, lelek njegove žene i suze njegove dece. Prešao je Drinu i surovo kaznio počinioce zločina. U stradanju naroda pali su i krivi i nedužni, mnogi ostali bez vida i mnogi osakaćeni. Vođa pobune je bačen sa kule a njegovi doglavnici zatvoreni u stražaru i živi zapaljeni.

A kad se istrošilo vreme postojanja srpske države, turski sultan Mehmed Fatih spalio je crkvu svete Marije u Srebrenici i na njenim temeljima uzdigao belu džamiju. Posle Turaka je do grada srebra stigla mađarska konjica i plamen je ponovo pretvorio u pepeo sve što su ljudske ruke podigle.

I tako, kroz vreme, vojska za vojskom. Krv nevinih natopila je zemlju prolazišta i pazarišta, pa je na njoj niklo seme osionih rađanja. Kad su molitve i klanjanja postala neutešna da smire plač i jecaje, zametnulo se u tim krajevima verovanje u ženski Strašnik i muški Raskovnik.

„Bežeći sa tog ukletog prostora” rekao mi je čovek iz Stambola „ja sam nosio zlato a moja žena ono što su joj njeni dali da čuva kao oči: Strašnik i Raskovnik. U Anadoliji su mi oteli zlato. Jedino nam je ta magija ostala. Njoj se molimo.”

 

U Jagodini, Serbia, 1. februara 2005.

http://www.narodnamedicina.com/spasic/strasnik_raskovnik_raskovnica.html

 

У речнику Словенске митологије о расковнику пише ово:

РАСКОВНИК – чудесна биљка за коју се верује да се њеним додиром могу отворити свака брава и све што je затворено или спојено (врата,сандук, ограда, букагије); у народно) медицини употребљавала се за лечење неплодности -> жена за коју се веровало да je изазвана -> чинима (да растури чини и раскује мађије које су младенцима набачене на -> венчању); у неким предањима, р. ослобађа заробљенеили проклете -> душе (-> таласон), које
чувају благо (-> злато). Назив р. распространен je код Срба (Србија, Херцеговина) и Црногораца(племе Кучи). У околини Лесковца сеназива рисков, код Бугара разковниче (Белоградчишки, Кутловски, Орјаховски, Бургаски крај), у Македонији – еж трава, уоколини Бара у Црној Гори – демир-бозан (тур.“разби-гвожђе“), у Срему – шпиргаста трава, у Славонији – земаљски клуч, у околини Лесковца – земљи кључеви, у Госпићу у Хрватској – клуч земалски и трава ου букагија, у Далмацији – трава од атвора. На острву Цресу, биљка којој се приписује моћ да отвара свака врата назива се se-otpira.
Користећи ову биљку, да би се врата отворила, потребно je рећи „жберликете“, а да би се затворила – „жберлокете“. У Пољицима су моћ отварања свих
брава приписивали и детелини с четири листа. Код Словенаца у Савињској долини се приповедало да mavričin koren отвара све браве. По тамошњем веровању, он се могао наћи на месту где се —> дуга (mavrica) ослања на земљу, a њиме се хране неке птице. По другом извору, mavrica се описује као сасвим црна биљка с црвеном главицом. Код Руса и Украјинаца оваква биљка je позната под називом разрыв-трава, на Руском Северу – лом,
код прикарпатских Украјинаца – клин-трава, код Пољака (Серадски регион) -ozryw. И код других европских народа, од античког времена до данас, позната су слична предања која се везују за биљке различитих назива, међу којима je најпознатија мандрагора.

Слика

У ист. Србији, где се р. употребљава у магијској медицини, под њим се подразумева конкретна биљка (Laserpitium siler) вретенастог облика, чији je корен (који je и у функцији стабла) дугачак око 15 сантиметара, a која je у свом надземном делу обрасла крутим влатима, као -» косом. У р. се, према облику, препознају антропоморфни елементи – глава, врат, ноге, полни органи (по чему се одређује да ли je p. „мушки“ или „женски“), према положају „ногу“ да ли je „миран“ или „у покрету“, па чак и да ли je „самац“ или „с’ децу“. Највећи број преданна везаних за р.говори о томе како лукавством човек
може доћи у посед ове биљке, пошто њу познају само поједине животиње. У предањима се не саопштава да ли je то посебна врста ретких биљака или само појединачни примерак у мноштву истих биљака располаже чаробном снагом. Код балканских Словена добијање р.најчешће je везано за -> корњачу и -»јежа (Србија, Црна Гора, Бугарска, Македонија), понекад за -> змију (Далмација).

 

 

LIPA

Uobičajen

Kult stabla susrećemo kod svih starih naroda. Sama vrsta drveća je različita. Negde je to jela, negde jasen, ili hrast – lipa – breza, opet u tropskim krajevima cipresa, smokva itd. Kult drveća kod starih Slovena bio je uglavnom povezan sa poštovanjem lipe, hrasta i breze. O tome je mnogo pisano u starim knjigama i hronikama. Kako su stari Slaveni prebivali nekada u velikim lipovim šumama, prirodno je da je njihov život bio usko vezan s lipom. U literaturi se lipa spominje kao sveto slovensko drvo, što znači da su svi Sloveni, – kako oni na jeveru između Baltika i Karpata, tako i Južni Slaveni (Hrvati, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Slovenci i Bugari) pre prelaza na hrišćanstvo, obožavali šume i drveće, a prvenstveno lipu i hrast.

Svako bujno drvo oplemenjuje i krasi prirodu. Gde nema stabala i šume tamo se zemlja izrođuje u pustaru, pa ćemo razumeti, zašto su stari Slaveni toliko poštivoli šume i lepa stabla i dali im ime »svete šume«, ili ih negde nazivali »svetim gajevima«.

Slovenski davni preci bili su duhovno povezani naročito s lipom. Prema predaji oni su vršili obrede i prinosili žrtve lipi kao prema nekom božanstvu. Da su lipu smatrali ljubimcem bogova, svedoči činjenica, da su oni Sloveni koji su napustili staru domovinu, a među ovima i Hrvati, Srbi i Sloveni još dugo zadržali običaj, da utiču ogranke lipe u krov svoje kuće ili stana, da je time očuvaju od gromova i požara. Po ovoj zamisli nastala je i narodna uzrečica:
»Cvetokitna lipo, tebe u svoj srdi,
Niti  Perun žarkom strelom ne nagrdi!«
A postojalo je verovanje, da lipa čuva čovjeka od zla i uroka. U lipovim šumama stari su Sloveni sabirali med i vosak. Medovina ili medenica bilo je kod svih Slovena omiljeno piće, pa i danas se na raznim  svečanostima  pije medenica. Sloveni su mnogo iskorištavali liko od lipova stabla za razne potrebe, a iz lipova drveta gradile su se kuće i izrađivalo pokućtvo. Lipa je u hrišćanskoj eri kao omiljenik poganskih slovenskih bogova prestala biti svetim drvom, ali je opet postala »svetim drvom«, kad su se iz lipova drveta počeli izrađivati kipovi svetaca i raspela, jer lipovo drvo najbolje zaštićuje drvene kipove od crvotočine i od savijanja.

U Češkoj je poznata i mnogo obožavana 700-godišnja »Lukasova lipa«.

Južni Sloveni, preselivši se iz svoje severne pradomovine, poneli su u svoje nove postojbine i stare tradicije, pa je lepa i mirisava lipa i dalje ostala mnogo cenjeno drveće. Vrlo rano lipa je bila zasađena u blizini naselja i mnoge ulice i aleje u gradovima ukrašene su divnim lipovim stablima.

Davno prije nego se razvilo vjerovanje u različna poganska božanstva, iznikli su kod pranaroda prvi začeci štovanja prirode. Uporedo s kultom vode, ognja, groma i na nebu svijetla Sunca, razvio se i kult stabla. Nekad su narodi držali, da se u krošnjama stabala nalaze sedišta moćnih bogova, opet kod Slavena mnoga su stabla bila posvećena pojedinim bogovima, kao npr.: hrast Perunu, jasen Sutvidu (Svantevidu), lipa božici Vidi, a breza bogu žetve Potrimbi. Kad bi povetarac zanjihao njihovim granjem, a lišće zašuštalo, verovalo se, da se to zbiva po volji nekog božanstva.

Pod starim granatim stablom hrasta sabrali su se nekad starešine većajući o potrebama svoga roda; pod drugim starim hrastom na humku prikazivao je starešina ili žrec žrtvu bogu Perunu, a negde ispred sela pod lisnatim hrastom ili lipom skupljena je mladež pevala pesme u slavu Perunovu.

Drvo lipe ima mitološku tradiciju u mnogim narodima, posebno kod starih Slovena, kod Nemaca, pa čak  u Staroj Grčkoj. U Nemačkoj se lipa smatrala kao drvo istine, gde su se ljudi okupljali ispod lipe i zaklinjali u istinu. U mnogim selima drvo lipe u centru sela je služilo kao mesto okupljanja, zborovanja i  donošenja odluka.

U Ukrajini jedna reka nosi ime Zlatna Lipa. U Hrvatskoj je lipa novčana jedinica. Mnoge aleje i ulice imaju naziv Aleja lipa (naprimjer u Novom Sarajevu pored Miljacke), a mnogi restorani se zovu “Pod Lipom“.

Drevni grcki mit govori o nimfi Filiri, kcerki Okeana i Tetije koja je zivela na ostrvu koje je nosilo njeno ime. Jednoga dana Kron, stari vladar sveta, ne mogavsi vise da odoli njenoj lepoti (a inace vec izvesno vreme strasno zaljubljen u nju), sjedini se s nimfom. Medjutim, bas u tom trenu, iznenadi ih Kronova ljubomorna zena Reja.

Kron se kao kakva kukavica brze-bolje pretvori u pastuva i pobeze u galopu… Ali, Filira je posle tog dogadjaja rodila mudrog kentaura Hejrona koji je bio pola covek, a pola konj. Kada je nimfa videla koga je rodila, zamolila je bogove da je pretvore u drvo. I tako je prekrasna nimfa postala – lipa. Zanimljivo je da je Hejron snagu nasledio od majke Filire, tacnije od drveta lipe koje je, bas kao i danas, imalo moc da leci od raznih bolesti i blagotovorno utice na covekov organizam. Izmedju ostalog, nekada davno verovalo se da lipa ima i hipnoticko dejstvo: da omamljuje i uspavljuje.

U mnogim oblastima, pre svega u niziji, pocetkom juna cveta lipa: bezmalo omamljujuci, sladunjavi miris siri se tada svuda okolo. Lipa ima dug vek, moze da zivi i hiljadu godina, te je zato cesto znak dugovecnosti. U davna vremena, krajem proleca, najmudriji i najstariji pripadnici zajednice okupljali su se pod krosnjom lipe i tu donosili vazne odluke. Botanicki naziv – tilia cordata – potice od grcke reci ptylon – odnosno krilo, ili perce, sto svakako priziva u secanje oblik jednog dela cveta lipe.

Read more: http://illyria.proboards.com/thread/100#ixzz2U8ddnvm

„Kucni o drvo“

U našim krajevima je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže „da kucnem o drvo, da ne čuje zlo“.
Ovo se zaniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu.
Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da „zagluši uši“ tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.

Lekovita svojstva

Lipa ima lekovita svojstva. Za pripremanje čaja koriste se pre svega cvetovi, ali i listovi i plodovi. Čaj od lipe se koristi kod prehlade i povišene temperature, ima antiupalno dejstvo, izaziva znojenje, ublažava kašalj. Takođe deluje i spazmolitično, protiv grčeva. Ima i sedativno, antianksiozno (protiv bezrazložnog straha), te antihisterično dejstvo. Čaj se ne sme koristiti u preteranim količinama.

Lekovite i delotvorne materije: cvetovi sadrže još pobliže neistražene glikozide, koji pospešuju znojenje, nadalje gumu, sluz, tanin, eterično ulje, žutu boju (hesperidin), tartrate, malate, šećer, saponin, jednu ugljenovodičnu materiju, vitamin C. Listovi sadrže saharozu, glukozu, mast, masno ulje (linolna kiselina), tanin, smolu, škrob, soli vinske kiseline, enzime i tragove vanilina.
Lekovito delovanje: u službenoj su upotrebi cvetovi lipe (Flores Tiliae) za poznati lipov čaj. Lipov čaj deluje na umirenje grčeva i na pojačano znojenje. Kneipp jako preporuča lipov čaj kod bubrežnih bolesti, kao i kod zasluzenja pluća i dišnih puteva. Delovanje na umirenje grčeva i na pospešenje znojenja pripisuje se eteričnom ulju s njegovim glavnim sastavnim delom farnezolom, nadalje sluzi, vosku i taninu. Naročito se brzo leče hronični bronhjalni katari iz kasne zime s višednevnom terapijom lipovog čaja. Znojenje nakon uzimanja lipovog čaja ponekad se pripisuje delovanju vruće vode kojom se čaj popari. Najnoviji rezultati istraživanja ipak su pokazali, da je pojačano znojenje nakon uživanja lipovog čaja – slično kao i nakon uživanja čaja od bazgovog cvijeta – uzrokovano naročitim djelovanjem lekovitih materija na pospešenje znojenja zajedno s ostalim već navedenim, lekovitim tvarima. Ali, kod lipovog čaja treba upozoriti, da se taj čaj ne može upotrebljavati kao trajni napitak! Iako je lipov čaj, uz već navedenu lekovitost i čaj koji čisti krv i povoljno deluje kod nervnih slabosti ili duševne prenapetosti, te pobuđuje rad srca, on može kod stalne upotrebe uzrokovati i oštećenja srca! To rašireno shvatanje našlo je u novije vreme i naučnu potvrdu. Za terapiju znojenja vrlo se preporučuje mešavina lipovog cvijeta s drugim lekovitim biljkama, kao npr.:

40 g lipovog cvijeta
30 g bazgovog cvijeta
30 g cvijeta kamilice.

Od te se mješavine uzima 1 puna čajna kašika za 1 šolja čajnog oparka. Posebnu lekovitost ima lipov ugljen (Carbo medicinalis). Iz lipovog drveta pažljivo pripremljen lipov ugljen (Carbo ligni) u prahu, može na sebe vezati druge materije u količini od 50 do 90 puta od svoje vlastite težine. Zbog tog svojstva lipov je ugljen u stanju apsorbovati u većim količinama klice bolesti i sve otrovne materije koje nastaju procesom truljenja i vrenja u čitavom probavnom aparatu ili se odjednom pojavljuje pri akutnom otrovanju. Koliko je velika apsorpciona sposobnost lipovog ugljena dokazuje činjenica, da smrtne količine difterijskog otrova, kada su bile vezane na lipov ugljen, nisu prouzrokovale ni najmanje pojave trovanja. Nakon uzimanja ugljena, treba se pobrinuti da se te vezane otrovne tvari zajedno s ugljenom na kraju odstrane iz tela sredstvom za otvaranje. Lipov ugljen se preporuča ne samo kod akutnih pojava otrovanja, nego i kod svih upalnih i kataralnih oboljenja creva, kod proliva, povraćanja, začepljenja, nadimanja itd., no pri tom se, kako je rečeno, mora pobrinuti za konačno pražnjenje i odstranjivanje lipovog ugljena iz creva, laganim sredstvom za otvaranje.

Ako je uzrok migreni u želučanim gasovima, koji su opet uzrokovani procesima truljenja u crijevima, može se najbrže ukloniti, ako se uzme 1 čajna kašika lipovog ugljena, a nakon toga 1 šoljica laganog čaja za otvaranje. Spoljašnja upotreba lipovog ugljena, posipavanje na gnojne rane teškog zadaha, nema samo posledicu oduzimanje lošeg mirisa, jer lipov ugljen veže i sve otrovne materije koje uzrokuju gnojenje, tako da se rana može normalno izlečiti. Deset minuta nakon što je lipov ugljen upio sve otrovne tvari, treba ga isprati. Kod većih ili jače zagnojenih rana ovaj se postupak mora češće ponoviti.

Za unutarnju upotrebu uzima se 1 do 2 čajne kašike lipovog ugljena s malo mleka ili vode, a jedan sat nakon toga se popije šoljica čaja od kore krkavine. Lipov ugljen je najbolje gotov nabaviti u apoteci.

Upotreba lipovog ugljena, a nakon toga uzimanje biljnog sredstva za otvaranje, ima prednost pred svakim hemijskim preparatom, jer ne uzrokuje nikakve štetne posledice.

Lipov se čaj s uspehom upotrebljava kod vodene bolesti. Iz lipovog cvijeta skuvani sok ima uspeha kod padavice, trbobolje i leči ranjena creva nakon srdobolje. Ako se pije čaj od osušenih listova lipe, sabranih prije cvatnje, to pospešuje izlučivanje mokraće i menstruaciju.

Toplim sokom od sveže ubranih listova lipe, pomešanim s malo bijelog vina, masiraju se zgrčeni udovi, što deluje na smanjenje grčeva i umiruje bolove. Sveže ubrani listovi lipe preliju se vrućim, ne kipućim, laganim bijelim vinom, te se ostavi 5 do 10 minuta da odstoji, a zatim se ocedi. Ovo je izvrsno sredstvo protiv bledoće.

Uvarak listova pomaže, kao voda za ispiranje usta, protiv gnojne upale zubnog mesa. Osušeni i u prah stučeni plodovi lipe, drevno su sredstvo protiv srdobolje.

Prašak od lipovog ugljena, uziman iznutra, delom liječi rak, s obzirom da usisava sve otrovne tvari, a izvana posipan na rak kože ima isto lekovito delovanje.

Stucani lipov ugljen je dobar prašak za pranje zuba.

Iz lipovog lika priprema se, mlakom vodom, sluzava tečnost koja se s likom stavlja na opekotine. Liko od lipe kuva se u vinu i time se češće kupaju krastave i šugave rane, što deluje vrlo lekovito.

Kupke, u kojima je pomešana odgovarajuća količina oparka od lipova cvijeta, jako se preporučuju kod živčanih bolova i nervoznog nespokojstva. Plodovi lipe, zdrobljeni u vinskom sirćetu, deluju umirujuće na krv.

Primjena u lečenju životinja: i kod domaćih životinja treba primijeniti lipov ugljen kod proliva, začepljenja, nadama ili kod otrovanja, a isto i za spolješnju primenu kod uprljanih ili gnojnih rana.

Iz mita, priča i istorije lipe: već je Herodot oko 420. god. prije n. e. izveštavao da su Enari, jedno skitsko pleme, u čast kulta Afrodite proricali iz lipovog lika. I Plinije je mnogo izveštavao o lipi, ali gotovo ništa o lekovitosti toga drva.

U švicarskim sojenicama, gdje su se našli mnogi ostaci lekovitog bilja, pronađeno je, doduše, liko od lipe, no to je služilo prastanovnicima Evrope za izradu pletera i rogožine.

Drvo lipe uključeno je u mnoge bajke, priče,  pa je od prastarih vremena, poput bazge važilo kao drvo naklonjeno čoveku, što najbolje pokazuje i čitav niz geografskih imena, povezanih s imenom lipe. Lipa je u ranijem dobu vredila kao drvo sudbine pa je po običaju sađena na dan rođenja muškog potomka.

Lipa dugo vremena nije u  medicini imala gotovo nikakvo značenje. Tek je Konrad od Megenberga, veliki prirodoslovac i regensburški kanonik (1309-1374.), pisao o lipi samo to „da drvo cvate, da ima puno meda i voska i da pčele rado dolaze na njega“, dok je Johann Joachim Becher, nemački lekar i ekonomista, napisao odu u svom delu „Medicinski Parnas“ o lekovitosti lipe.

Napomena: kao ukrasno drvo dosta se sadi i srebrna lipa (Tilia argentea Desf.), čiji se cvat, kao i od još nekih vrsta lipe, ne sabire u lekovite svrhe. Naličje listova ove lipe je srebrnasto bele boje, a cvetovi se prepoznaju po sraslim prašnicima.http://val-znanje.com

lipa   

Romantic Chateau Krasna Lipa

 

Храст

Uobičajen

Религија Срба је била природна религија. Поштовали су своје богове на отвореном уз жртвене понуде и певање. Нису имали слика (икона), храмова нити свештеника.Међутим, постојали су шумска светилишта, свети гајеви, у којима су се налазили кумири. Трагови тога су сачувани у именима неких насеља, попут Болван, што на старословенском значи стилизовани балван,односно кип. По кућама су се налазили кумири домаћег божанства, односно митског претка, што је примањем хришћанства заменила икона домаћег свеца.

Код Срба је нарочито био јак култ дрвећа (посебно липалескахраста) и биљака, што је добрим делом сачувано и након примања хришћанства.Манастири названи по именима дрвећа, као што су ГрабовацКрушедолОраховица и други, су по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, која су се налазили у светим шумама и гајевима.Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника.Код Срба се и данас користи за бадњаке, а стари обичај да се под храстом одржавају зборови је и у вези са верским уважењем тога дрвета. За леску се веровало да је света, и да у њу не удара гром, па се за време грмљавине народ скривао под леску.Постојало је и веровање да дрво може бити седиште људске душе, односно њено склониште после смрти. Воћке и дрвеће се саде по гробовима, да би се склонила душа покојника.

Perun je u slavenskoj mitologiji bog groma i munje (gromovnik), vrhovno božanstvo u panteonu slavenskih bogova.

Perunovo ime dolazi iz ie. *Perkwunos (ups. lit. Perkūnas). Izvorno je korijen *perk(w)u- značio „hrast“ (usp. lat. quercus) ili pak „crnogorica“, „pošumljena planina“ ili „planina„, ali u praslavenskom se razvio u značenje „udariti“, srodno sa službom gromovnika.

hrvatskom jeziku još vidimo ostatke u toponimima: Perun (brdo na Učki), Perunić (Poljica) i Perunsko (Poljica). Od slavenskih toponima tu su mjesta: Perun, Perunac, Perunovac, Perunika, Perunička Glava, Peruni Vrh, Perunja Ves, Peruna Dubrava, Perunuša, Perušice, Perudina i Perutovac; danas uglavnom imena planinskih vrhova. U srednjem vijeku veliki hrastovi, sveti gajevi te čak cijela sela i utvrde nazivali su se Perunovim imenom.

slavenskoj, kao i u nordijskoj mitologiji svijet je prikazivan kao sveto stablo, obično hrast, čije grane i kora predstavljaju živi svijet nebesa i smrtnika, nebo i zemlju, a njegovo korijenje podzemlje, svijet mrtvih. Bilo je to drvo života. Perun je bio vladar svijeta živih, neba i zemlje, a često simboliziran orlomkoji je sjedio na najvišoj grani i promatrao cijeli svijet.

Najsvetije stablo Starih Slavena bio je hrast. U šumama svetih hrastova ložili su vječnu vatru, bile su ograđene plotom, za zaštitu od stoke i zlih ljudi. Stablo hrasta bilo je posvećeno bogu gromovniku Perunu. U stara vremena su pod starim hrastovima vijećali starješine o potrebama svoga roda. Po drugim hrastom na humku prikazivao je starješina ili žrec žrtvu bogu Perunu. Ogromna stabla hrasta ponekad stara i po više stotina godina, rasla su na humcima, a narod ih je osobito štovao. Tih kultnih hrastova bilo je mnogo, te su ih i za kršćanskog doba veoma poštivali. Pod hrastovima su se često nalazili ogromni kameni žrtvenici na kojima su ljudi u staro doba prinosili žrtve bogovima. Te žrtvenike su u slavenskim zemljama moglo vidjeti sve do kraja 15. stoljeća. U mnogim slavenskim zemljama, kako na istočnim tako i na zapadnim stranama, kao i uz priobalna područja Baltika, a također i na otoku Rujanu još i danas se nailazi na ogromna stabla hrastova koja su obilježavala grobove davnih predaka. I grane hrasta bile su svete, pa se hrastovo lišće prinosilo bolesnicima da bi prije ozdravili. Štovanje hrasta postoji i danas u mnogim krajevima primjerice Grablju u Dalmaciji.
U pribaltičkim krajevima Slaveni su držali velika stabla svetima. Osobito su obožavali hrastove i breze, a poštovali su i staro trojstvo: Peruna gromovnika, Potrimbe boga žetve i Pokola zloduha podzemlja Zanimljivo je svetiše u pribaltičkim krajevima, na Romowom Polju gdje se nalazi kompleks stare šume, svetiše Svantomesto tu se najznačanija bila tri hrasta koja su simbolizirala staroslavensko trojstvo Perun- Trebun- Pokola. Na srednjem hrastu bio je ucrtan lik Peruna.

Луж

њак на Цветном тргу – најстарије дрво у Београду.

Quercus robur.jpg

Многи дрвени идоли израђени су од храстовог дрвета, а и света ватра ложила се храстовим дрветом. Многим Словенима позната је и легенда која каже да је у шупљини дебла старог храста скривено оно што највише желимо. Можда прву записану верзију ове легенде дао је, још у XII веку, калуђер Ебо који наводи да је један златни Триглавов идол, након што је Отон разорио словенске храмове, сакривен у „рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета“, тако да се ова светиња „није могла ни видети ни дотаћи“. Ово веровање је временом прерасло у легенду да се у најстаријим храстовима често крију велика блага.

Kod starih Slavena, kult drveća bio je široko prisutan i on se povezivao za svakog boga ponaosob. Perunovo drvo bilo je hrast. Ono je bilo i njegova materijalna manifestacija, te je služilo za, obično magijske rituale i obrede (za razliku od perunike, koja je također simbolizirala Peruna, ali u shvatanju da ona izraste na onom mjestu gdje Perun pogodi munjom). U mitologiji, hrast je također povezivan i sa drvom života.
Prisutnost hrasta kao drveta, ili pak njegovog lista veoma je raširena na stećcima, da li samo u obliku drva života ili (najprisutniji) kao dekorativni element koji služi za obrube, ivičenja i povezivanje više prizora.
Posebno zanimljiv jeste prikaz hrasta kao drveta života na kamenoj stolici, prijestolu, pronađenom u Bukovici kod Konjica. Vrh hrasta na ovom prizoru jeste sunčani cvijet sa zrakama za koji svaki zrak odgovara jednom dan sedmice.

Hrast iz doba kneza Lazara

Piše Slavoljub Marković

Слика
Svedok vekova: Hrast lužnjak

Kaonik, živopisno selo u Ribarkoj reci, kako se naziva ovaj kraj iz koga se put račva za Đunis i Ribarsku Banju, zanimljivo je po školi iz sredine pretprošlog veka, za čiju zgradu se smatra da ju je projektovao niko drugi do – Nikola Pašić! Selo je poznato i po ostacima nekoliko starih crkava, kultnim izvorima, a mesna crkva je podignuta na temeljima stare. U selu je svojevremeno slučajno otkriven i stari vodovod, verovatno još iz rimskog doba, koga je vlasnik mnogo vekova kasnije – jednostavno priključio svome domaćinstvu kako bi ga koristio za svoje potrebe!
Neobičnost koja je privukla našu pažnju jeste i jedno vekovima staro stablo hrasta lužnjaka, od prirode sačuvani trag davno prošlih vremena, za koji se veruje da potiče još iz doba kneza Lazara.

LITIJA NA SVETU TROJICU

Danas se ovaj hrast nalazi na imanju Miroslava Milutinovića, uglednog domaćina koji se priseća, sa kolena na koleno prenošenih priča da su se tu nekada davno, bežeći od Turaka iz okoline Kragujevca, doselila dva brata, Radojko i Pavle, koji su – krčeći velike šume koje su zatekli – našli i staro, veliko drvo lužnjaka, za koje nisu imali dileme da je već služilo kao seoski zapis. Kasnije je porodično domaćinstvo nasledio Vojislav Milutinović, pa Božidar, zatim Milan, Ratibor… Sve do Miroslava, koji je i do naših dana sačuvao tradiciju poštovanja seoskog zapisa.
Tako se i danas, svake godine na drugi dan Svete Trojice, ovde okupe krstonoše sa seoske litije
– Iznesemo nešto jela i pića za posluženje, a posle ko hoće nastavlja druženje na ručku u glavnoj seoskoj crkvi, koji priređuje kolačar za tu godinu. Od naših predaka znamo da je starost hrasta preko 600 godina i uopšte ne sumnjamo da je bio vitko drvo još iz vremena cara Lazara – ispričao je Miroslav Milutinović.
Hrast je, dakle, spona sa dalekom istorijom i jedan od poslednjih živih tragova davno prošlog doba, kada su ovde hodili vitezovi i veliki srpski junaci, odmarajući se u njegovoj senci.
Uostalom, u teškim vremenima koja Srbiju baš i nisu mimoilazila, kada nije bilo crkava, molitve su se odvijale pod otvorenim nebom. Narod je u takvim okolnostima često tražio zaštitu baš pod jakim granama i velikom krošnjom hrasta u čije stablo su urezivali krst. Mit o svetom hrastu, takozvanom zapisu, pominje se još pre dolaska Slovena na ove prostore. Strahopoštovanje prema hrastu je zapravo paganski običaj koji je kasnije prihvaćen u hrišćanskoj religiji.

MESTO BOŽJE BLAGODETI

Tradiciju poštovanja starog zapisa, kakvi se ovde smatraju neprikosnovenim svetinjama, svakako treba sačuvati. Posebno u kaoničkom kraju, poznatom još i po pomenutim kultnim izvorima, ostacima starih crkava, okolini kojom dominiraju nadaleko čuvena Bogorodičina crkva u obližnjem Đunisu – mesto hodočašća brojnih vernika, i manastir Sveti Roman sa crkvom, koja je jedan od najstarijih srpskih kultnih objekata. Dakle, mesta na koja se i danas hodočasti, dolazi zbog predane molitve, u potrazi za rešenjem zdravstvenih problema. I, pre svega, zbog duhovnog mira. Stiče se utisak da čitav ovaj prostor odiše njime…
Zbog svega toga, niko ne sumnja da se ovde radi o jednoj od onih retkih oaza božje blagodeti, na koju se nastavlja i kompleks talasastih šumovitih brda sa ostacima brojnih crkava i crkvišta, sigurno ne bez razloga nazvan srpskom Svetom Gorom.
Zato i hrast lužnjak, s obzirom na svoju starost, zaslužuje poštovanje koje mu se ovde uostalom i ukazuje, jer vraća upravo u vreme kada su, posle Maričke bitke, kaluđeri i sveštenstvo tražili sigurnost i pobegli u Lazarevu državu, da bi u ovom kraju podizali objekte i molili se Bogu i tako su nastajali brojni manastiri. A gde nije bilo crkava i manastira, pojavljivali su se zapisi, ili su i jedne i druge svetinje, poštovane od verujućeg naroda, živele zajedno, pod znakom krsta i u saglasju molitve.
Postoji poslovica da od jednog udara dub (hrast) ne pada, čime se ukazuje na njegovu snagu i otpornost. Hrast u Kaoniku, međutim, već je predugo na udaru vremena, kome sada već sve teže odoleva. Nekoliko godina unazad drvo je počelo da se suši, kako rekoše „vek mu se približava kraju“, ali se još uvek niko ne usuđuje da mu na bilo koji nači naudi. Kako reče Miroslav, to je sveto drvo, ništa se ne dira ili od drveta uzima za ogrev ili bilo koju drugu upotrebu.
Svojevremeno su merenjem ustanovili da stablo hrasta ima prečnik od 2,5 metra i obim od skoro 7 metara. Hrast, inače, po pravilu doživljava duboku starost, koja se u proseku kreće izmedju 300 i 500 godina. Uspe da premaši i te godine (meštani su uvereni da je gorostasno drvo opstalo šest vekova samo zato što je na njemu zapis), ali i pored svega ni on nije večan.
Zato smo, dok je još uvek živi deo priče, i odlučili da mu posvetimo ove redove…

http://forum.badnjak.com/viewtopic.php?f=5&p=17530

Bokvica

Uobičajen

bokvicaVrlo često skloni smo da biljke koje viđamo svaki dan, pored puteva, na travnjacima i  oko kuća odbacujemo sa izvesnim prezirom. Ljudi često misle da lekovite biljke rastu samo na teško dostupnim planinskim vrletima i kanjonima do kojih se ne dolazi lako. Međutim situacija je često potpuno obrnuta. Mnoge korovske biljke koje rastu praktično na svakom koraku, recimo kopriva ili maslačak pravo su zaboravljeno blago. Baš takva je i bokvica. Na prvi pogled mala, neugledna, često blatnjavih listova, ali izuzetno lekovita i veoma bezbedna biljka.

U lečenju se upotrebljavaju muška (dugolista, uskolista) bokvica (Plantago lanceolata) i ženska, širokolista bokvica (Plantago major). Neki travari misle da je muška bokvica delotvornija u lečenju bolesti disajnih organa, a ženska bokvica se pre preporučuje u lečenju kožnih oboljenja. Međutim mislim da je razlika zanemarljiva i da se i jedna i druga vrsta bokvice podjednako lekovite.

Listovi bokvice  sadrže i saponine i sluz pa su čaj i sirupi od bokvice odlično biljno sredstvo za čišćenje disajnih organa od sekreta, a pošto je bokvica i mucilagna biljka ona ublažava suvi kašalji smanjuje iritaciju u grlu i disajnim putevima. Pomešana sa crnim slezom i laneneim semenom bokvica smiruje napade suvog kašlja. Pomešana sa bršljanom, slatkim korenom i anisom olakšava iskašljavanje gustog sekreta.

Sveži dobro oprani i samleveni listovi bokvice pomešani sa medom odličan su lek za bolesti disajnih organa. Čiste disajne puteve, smiruju upalne procese i zahvaljujući sadržaju flavonida, sluzi, tanina, iridoidnih monoterpena i derivata kofeinske kiseline ovaj biljni eliksir preporučuje se za ublažavanje upala sluznice. Ovaj eliksir posebno je koristan ljudima koji pate od čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, jer regeneriše oštećeno tkivo i sanira upalu. Da imam čir na želucu pored eliksira od bokvice svakodnevno bih pio čaj od kantariona i slatkog korena. Naravno neophodno je obratiti pažnju na ishranu. Masnu, slanu i prženu hranu i mesne prerađevine koje obiluju konzervansima i aditivima trajno izbacite iz svoj jelovnika. Obavezno jedite kaše od integralnih žitarica, puno banana i đumbira. Čaj od bokvice preporučuje se i osobama koje pate od diverkulitisa, naročito u kombinaciji sa kamilicom, nevenom i semenom lana.

Bokvica sadrži alantoin supstancu koja podstiče stvaranje novih ćelija, pa je zato potpuno opravdano narodno poverenje u lečenju kožnih bolesti, rana, posekotina, opekotina i ujeda insekata. Mast koja sadrži ekstrakt bokvice je dobro biljno sredstvo koje ublažava alergijske reakcije kože. Bokvica je dobar biljni lek protiv akni i rozacee. Kada se posečete ili opečete u prirodi dovoljno je da pronađete list bokvice operete ga malo izgnječite među prstima i stavite na povređeno mesto. Isto važi i za ujede insekata.

Bokvica ne samo što je jestiva već je i ukusna prolećna salata (sadrži vitamin C i provitamin A, fitoncide i soli kalijuma) koju možete pomešati sa mladim lišćem maslačka, dragoljuba ili potočarke, začiniti bundevinim uljem, limunovim sokom i morskom solju . Takođe bokvicu možete obariti sa mladim izdancima koprive i dobiti ukusno varivo.

Bokvica ima moć da zaustavi krvarenje, kako spoljno tako i unutrašnje. Zato se pomešana sa hajdučkom travom, rusomačom i virkom koristi protiv menstrualnih odliva i kravrenja iz hemoroida. Mast od bokvice i nevena je dobar biljni lek za sve one kojima hemoroidi zadaju probleme. Pored masti neophodno je piti čaj od kamilice i lanenog semena.

Čajna mešavina za smirivanje suvog kašlja

  • Bokvica (Plantago major)                        100g
  • Crni slez (Malva silvestris)                      100g
  • Saltki koren (Glychirrhyza glabra)             50g

Biljke pomešajte pa tri supene kašike smeše prelijte sa pola litra ključale vode, promešajte poklopite i ostavite da stoji pola sata. Procedite, dodajte dve supene kašike meda i sok od pola limuna. Čaj popijte u podeljen u dve doze posle obroka.

Biljni eliksir od bokvice

Pola kilograma svežih i dobro opranih listova bokvice sameljite na mašini za meso ili u multipraktiku. Samlevene listove i sok koji je iz njih iscureo pomešajte sa kilogramom meda i 50 grama usitnjene smole propolisa. Sve izmešajte i ostavite da stoji tri dana, obavezno mešajući s vremena na vreme drvenom ili plastičnom kašikom. Nakon tri dana možete početi sa upotrebom. Uzimajte ovaj eliksir tri puta na dan po jednu kafenu kašičicu (ponovo naglašavam drvenu ili plastičnu da izbegnete oksidaciju) desetak minuta pre obroka. Ovaj eliksir preporučuje se svima koji pate od bolesti disajnih organa, bronhitisa i upale pluća. Takođe od velike je koristi pušačima i svima koji žele da očiste disajne  puteve. Dok uzimate ovaj eliksir svaki dan popijte po šolju čaja od omana i majkine dušice (po jedna kafena kašičica omana (Inula helenium) i majkine dušice (Thymus serpyllum) na šolju ključale dove, promešajte, poklopite i ostavite pola sata pa procedite).

Eliksir od bokvice toplo preporučujem svima koji pate od čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Pored eliksira svakodnevno pijte po šolju čaja sledećeg čaja ujutro i uveče:

  • Kantarion (Hzpericum perforatum)          100g
  • Iđirot (Acorus clamus)                           50g
  • Slatki koren (Glychirrhyza glabra)             50g
Biljke pomešajte pa dve kafene kašičice prelijte šoljom (250ml), promešajte poklopite i ostavite da stoji pola sata. Procedite i pijte u malim gutljima pre jela ujutro i uveče pre spavanja. Izbegavajte alkohol, prevrele sireve, čokoladu i izlaganje suncu ili odlazak u solarijum.

Melem od bokvice

Dve šake svežih, dobor opranih i osušenih listova bokvice sitno iseckajte i dodajte u posudu u koju ste rastopili 250g svinjske masti. Kada počne da cvrči, dobro promešajte i skinite sa šporeta, poklopite i ostavite na hladnom mestu 24h. Sutra na vrlo blagoj vatri zagrevajte ovu masu i uz neprestano mešanje, Kada se mast otopi skinite sa šporeta još malo mešajte i procedite u čistu i potpuno suvu kutijicu. Nakon 45 minuta u masu dodajte 25 ml ulja noćuraka. Dobro promešajte i čuvajte u frižideru. Rok trajanja ovog melema je dva meseca. Ovo je izuzetan biljni lek koji pomaže svima koji pate od alergijskih reakcija na koži, lišajeva, suvih i vlažnih ekcema. Nanosite ga svakodnevno na suvu i čistu kožu ujutro i uveče. Jako je dobro da pijete sledeći čaj:
  • Divlja dan i noć (Viola tricolor)           200g
  • Maslačak (Taraxacum officinale)         100g
Biljke pomešajte pa tri supene kašike smeše prelijte sa 750ml hladne vode, dodajte kafenu kašičicu smeđeg šećera i pustite da provri pa kuvajte dva minuta. Skinite sa šporeta i ostavite da stoji pola sata. Procedite i popijte u toku dana u malim gutljaima.

Melem od bokvice je odličan lek protiv hemoroida.

Losion za lice protiv akni

  • Bokvica (Plantago major)                   50g
  • Rastavić (Equisetum arvense)             50g
  • Apotekarski alkohol                           200ml
  • Glicerin                                            50ml
  • Rastvor pantenola                             10ml
  • Esencijalno ulje čajnog drveta              40 kapi
Suve listove bokvice i rastavić stavite u čistu staklenu teglu pa prelijte alkoholom i glicerinom. Zatvorite i dobro promućkajte, pa ostavite da stoji na tamnom mestu dvanaest dana uz češće mućkanje. Procedite, dodajte pantenol i esencijalno ulje čajnog drveta. Sve sipajte u čistu bočicu i kistite lice ovim losionom ujutro i uveče, nakon umivanja. Pored ovog losiona potrebno je da pijete litar sledećeg čaja:
  • Majčina dušica (Thymus serpylum)      100g
  • Divlja dan i noć (Viola tricolor)           100g

Biljke pomešajte pa pet supenih kašika prelijte litrom ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite sat vremena. Procedite i popijte u toku dana.

Momčilo Antonijević

http://www.snagabilja.com/bokvica.html

Bokvica je široko rasprostranjena lekovita biljka. Poreklom je iz Evrope, ali raste širom sveta. To je zeljasta, samonikla i višegodišnja biljka. Listovi su ovalni, sa izraženim venama. Cvetovi su mali zelenkasti ili braon boje, a prašnici ljubičasti. Cvetovi izrastaju na gustoj klasi, koja je dugaška oko 10 cm. Bokvica se oprašuje pomoću vetra.
Mnogi bokvicu smatraju korovom zato što raste na travnjacima, livadama, duž puteva i sl. Raste svuda, slično kao maslačak ili detelina. Sigurno ste mnogo puta nagazili na bokvicu, a niste ni znali. Jedna tako korisna i lekovita biljka, nije tako daleko, nego je svuda oko nas. Lekoviti delovi biljke su listovi i koren.Postoji više vrsta bokvice. Bokvica može biti širokog lista ili ženska, uskog lista ili muška i srednja. Najcenjenija je ova širokolisna.

Upotreba i lekovita svojstva bokvice

Obloge od listova bokvice mogu se primeniti na ubode (osa, komaraca i sl.) i rane u cilju efikasnog zarastanja i sprečavanja infekcija. Čaj napravljen od listova bokvice ima opor ukus, a koristiti se za lečenje proliva i kašlja.
Mladi listovi bokvice mogu da se jedu sirovi kao salata, a stariji da se kuvaju u varivu. Mladi listovi imaju izuzetnu nutritivnu vrednost. Sadrže mnogo kalcijuma, zatim vitamine A, K i C. U listovima ima tanina, pektina, limunske kiseline.
Brojne naučne studije su pokazale da ekstrakt bokvice ima širok spektar lekovitih karakteristika. To je antioksidant, analgetik, blag antibiotik, pomaže zarastanju rana i dobar je protiv čira. Bokvica se pokazala korisna u lečenju respiratornih infekcija, kašlja, bolova u grlu i gihta.
Koristi se u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Sirup od bokvice je efikasan lek protiv kašlja, a sok od bokvice je korisno sredstvo za čišćenje lica od akni i bubuljica.

Sirup od bokvice

Dobro operite 150 grama svežih mladih listova bokvice, pa ih sitno iseckajte mašinski ili ručno. Pomešajte bokvicu sa 0,5 kg tečnog livadskog meda i ostavite da odstoji nekoliko dana uz često mešanje kašikom koja nije metalna. U slučaju prehlade, kašlja, šlajma ili pada imuniteta uzimajte 1 kašičicu (ne metalnu) dnevno.

http://www.lekovitebiljke.com/lekovitobilje/bokvica