Капија

Standard

Капија је грађевински елеменат и елеменат архитектуре који омогућава пролаз кроз одбрамбену линију утврђене целине.

Има по правилу безбедностни карактер и одређује ко може да ступи односно изађе из утврђене целине – простора и као главни комуникациони и безбедностни систем одређује границе између сигурности унутар и свет изван утврђења и добија и симболичне и репрезентативне знаке. Капијама су биле опремљене средњовековне утврде, манастири, палате и градови.

Најстaрије капије се јављају у дубоком старом веку на предњем истоку и у средњоморској области а у Европи од утврђених Келтских градова. У 13. векудолази до истињски утврђених градова најме после упада Монгола године 1241.

одбрани градова су улази били најугроженија места и због тога им се посвећивала нарочита пажња. У доба највећих недаћа (за време тридесетогодишњих ратова) су се капије зазиђивале. Најсложенији системи су се градили у рано ново доба када су се градиле неколико капија које су покривале једна другу у циљу одбране града.

Главне капије су била и стражарска места са којих су се узбуњивали грађани приликом пожара или напада непријатеља. Из тога разлога је капија била снабдевене звонима. Ове функције су временом престале да се употребљавају па је капија постала место занатске производње јер занатлија ту никог није нарушавао буком.

Капије су по правилу први елеменат који посетилац види приликом улаза у град и оне се граде тако да показују богатство. Капије бивају по некад јако украшаване. Неке од капија у потпуности губе своје одбрамбене функције и имају само репрезентативне као на пример бране на улазу у паркове и гробља.

Капија је била и симбол самог града и у њу су се уграђивали симболи града. По некада после изградње капије нису били новци за изградњу зидина па је капија постала само симболично део утврде.

Поред улаза у тврђаву Капија је назив за врата или улаз у двориште (или кућу).

Капија се најчешће израђује од дрвета али у новије време и од метала.

Раније су величина капије као и украси на њој били статусни симбол домаћина, тако да су код богаташа капије биле велике и украшене резбарењем или металним оковима. Обично је у домаћинствима постојала главна капија (велика капија) која је служила као главни улаз (за кола), а постојала је једна или две мање капије као помоћни улази-излази.

Сама реч Капија потиче од турске речи kapi.

 

За малу капију се каже капиџик.

Поред речи капија, у нашем језику се користи и реч порта.

Капија је такође место где домаћин дочекује и испраћа госта, коме жели да изрази посебну част.

Велика капија (вратнице) су четворосливног крова и служиле су за улаз запрежних кола, док су мала капија (вратнице) двосливног крова и намењене члановима домаћинства и гостима.

 

Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, “да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору”.

http://srpskikod.com/

 

Dimnjak – kućna osa sveta

Standard

Otkako se čovek uselio u zatvoreni prostor i u njemu počeo da pali vatru da bi se ogrejao ili nahranio, javila se potreba za dimnjakom, odnosno, nekim oblikom odvoda za dim. Isprva su to bile jednostavno rupe u krovu iznad ognjišta kroz koje je dim mogao da izlazi napolje da bi se vremenom njegova sruktura usložnjavala.

Budući da povezuje najsvetiji i najvažniji deo kuće – ognjište sa krovom, odnosno spoljnim svetom, dimnjak i sâm poprima mistična svojstva. On odvodi vatru koja je u tradiciji svih naroda sveta i značajna, odnosno, dim kao njen proizvod.

Dim predstavlja sliku veze između zemlje i neba, svejedno da li je to dim od žrtava ili od tamjana, koji uznosi Bogu molitvu i poštovanje, ili je to dim masti i pelina, kao u drevnim kineskim obredima, koji poziva dušu hun da se sjedini sa dušom po, kako bi se obnovio život.

I kod severnoameričkih indijanaca, ali i kod Mongola, stubovi dima koji se sa zemlje uzdižu prema nebu simbolizuju spajanje neba i zemlje, odnosno čovekovo oduhovljenje, nalazimo u Rečniku simbola. Ovo vertikalno kretanje odzdo nagore predstavlja spajanje ljudskog sa božanskim.

«Simbolizam dimnjaka blizak je simbolizmu ose sveta, duž koje silaze nebeski uticaji i uzdižu se duše sa zemlje», navodi se dalje u Rečniku simbola. Dim koji iz njega izlazi svedoči o disanju kuće, prema tome i o životu u kući.

Kroz dimnjak ujedno i prolazi dah koji oživljava ognjište i podstiče vatru, te tako održava život u kući, i na taj način učestvuje u biološkom simbolizmu vatre i topline.

Dimnjak kao i ognjište iznad koga se nalazi simbolizuje i društvene veze, jer se oko njega održavaju drevni običaji, održavaju sedeljke i oživljavaju priče.

Kada je reč o vertikalnom kretanju kroz dimnjak, kod svih Slovena postoji verovanje da je dimnjak otvorena granica, medijator, kao vrata i prozori, između ovog i onog sveta. Veruje se da se kroz dimnjak uvlače nečiste sile, duhovi, veštice, đavoli, vampiri, bolesti, ali, isto tako, kroz dimnjak uleće i zmaj koji donosi bogatstvo i napredak, čitamo u Slovenskoj mitologiji, kao i Deda Mraz, čiji je kult veoma raširen na Zapadu, koji donosi i spušta darove kroz dimnjak.

Kroz dimnjak odlaze duše umrlih, ali se spuštaju i duše novorođenih.Brojna su verovanja da rode koje sleću na krovove i svijaju gnezdo na dimnjacima donose duše dece i spuštaju ih niz dimnjak u vidu žabica koje se u dodiru sa ognjištem transformišu u novorođenu decu. U Poljskoj postoji verovanje da ako roda za vreme svadbe stoji na dimnjaku, to mladencima donosi potomstvo.

Kod Srba postoji verovanje da u dimnjaku stanuju demoni, poput đavola, veštica, čume (personifikacija kuge) ili suđaja koje su detetu određivale sudbinu odmah po rođenju, te da se zimi, kad duvaju jaki vetrovi i kad se čuje zviždanje iz dimnjaka, to zapravo oni čuju.

Zato za vreme Božićnih običaja položajnik džara vatru da udaraju varnice i gleda u dimnjak. Smatra se da bi ovo mogao biti ostatak spaljivanja demona, navodi se u Srpskom mitološkom rečniku. Domaćica bi posle Božićne večere bacala malo hrane u dimnjak jer se verovalo da su tamo duše predaka.

Kod Rusa, devojke izvode ljubavnu magiju tako što izgovaraju basme u dimnjak, ako žele da opčine momka, ili u dimnjak postavljaju pitanja da bi saznale svoju sudbinu.

U dimnjak se vešaju strašna stvorenja da se obesnaže, odnosno njihove personifikacije. Istovremeno, u dimnjak se stavljaju i različiti predmeti da bi stekli apotropejska (zaštitna) svojstva.

Kod Južnih Slovena, između vučijih i medveđih dana, sa dimnjakom su se obavljale različite ritualne radnje, kako bi se vukovi i medvedi obesnažili, npr. u dimnjak se zabadao klin da vuk probode jezik ili se dimnjak zamazivao svežom balegom, da bi im se zamazale oči. Bugari u dimnjak ubacuju zrna kukuruza, kao žrtvu za medvede.

Sa dimnjakom je povezana i simbolika dimnjačara, koji ga čisti i održava.U većini zapadnih kultura, ali i kod brojnih Slovena veruje se da dimnjačar donosi dobru sreću i da je njegov dodir siguran znak da će se nešto lepo dogoditi. Ako samo vidimo dimnjačara i uhvatimo se za dugme, to nam garantuje lep dan.

Nekada se dimnjaci nisu čistili, pa je često dolazilo do trovanja gasom.Otuda nesumnjivo pozitivna simbolika dimnjačara, koji donose svež vazduh i sigurno ognjište. Zato je bilo poželjno da za Novu godinu dimnjačar bude među prvima koji će je čestitati, kako bi cela bila dobra i napredna.

Bez obzira na promene načina stanovanja, na činjenicu da se dimnjaci i odžaci sve manje koriste zahvaljujući daljinskim sistemima grejanja, ipak se gotovo nijedan dečiji crtež kuće ne može zamisliti bez ovog tako dragocenog elementa. To samo govori koliko je snažno značaj dimnjaka utisnut u našu svest (ili bolje – podsvest) i kako sliku toplog doma uvek zamišljamo kao kućicu iz čijeg se dimnjaka vije dim kao dokaz života.

Izvor: Isidora Gordić

IZVORI:
H. Biderman, Rečnik simbola
A. Gerbran – Ž. Ševalije, Rečnik simbola
Š. Kulišić – P. Ž. Petrović – N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik
Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola
S. M. Tolstoj – Lj. Radenković, Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik.

 

   

 

Onirizam ili tumačenje snova već je dugo prisutno u sanjaricama koje tumače
snove vezane za dim, dimnjačara i dimnjak.
DIM
Vidjeti dim – primit ćete vijesti od osobe koju dugo niste vidjeli
Bijeli dim – počast
Crni dim – donosi nesreću
Svjetliji dim – manje brige36
Tamniji dim – veće brige
Vidjeti zajedno dim i paru – očekuj nešto nepovoljno
Dim koji se diţe u zrak – imate sretan obiteljski ţivot, a teškoće kojima ste sada
zaokupljeni uskoro će nestati
Ako vjetar tjera dim u desnu stranu – postojeće probleme riješit ćete, ali uz velike teškoće
Ako vjetar tjera dim u lijevu stranu – problemi su nepremostivi
Ako je kuća puna dima – imate pritajene neprijatelje
DIMNJAĈAR
Dimnjačar – vjesnik vaţnog dogaĎaja
Razgovarati s dimnjačarom – oslobodit ćete se neke sumnje
Dimnjačar da radi – očekuje vas sreća u ljubavi i poslu
DIMNJAK
Vidjeti dimnjak – napredaj u poslu
Dimnjak iz kojeg izlazi dim – velika obiteljska sreća
Dimnjak bez dima – teškim i napornim radom ostvarit ćete sve svoje planove
Poţar u dimnjaku – očekuje vas ţestoka svaĎa u kući
Srušeni dimnjak – očekuju vas veliki izdaci

http://www.dgit.hr/datoteke/seminari/dimnjak.pdf

 

Mnogi filmovi u svom sadrţaju prikazuju dimnjačare i čišćenje dimnjaka na
krovovima zgrada od kojih je najznačajniji film MARY POPPINS. Taj film je poznati
američki mjuzikl kojeg je producirao Walt Disney 1964. godine na osnovi filma Mary
Poppins, a autor P.L. Travens je napisao seriju dječjih knjiga u kojima se spominju
dimnjak i dimnjačari. Film je ilustrirala Mary Shepard, a autori pjesama i glazbe su
Richard M. Sherman i Robert B. Sherman, a snimljen je i dovršen 1964. godine. Film
prikazuje dimnjačare na krovu uz dimnjake.
Detalj scene iz filma Mary Poppins

 

Веровања

Standard

Веровања

Ако пред кућом чујеш свраку – добићеш госте.
Ако у понедељак зајмиш паре – зајмићеш их -целе недеље.
Ако у понедељак дајеш робу на вересију – даваћеш је тако целе недеље.
Ако ујутру устанеш на леву ногу ништа ти цео дан неће поћи за руком.
Ако те сврби леви длан – добићеш новац; ако те сврби десни длан – даваћеш новац.
Ако се мачка „умива“ на прагу – у кућу ће доћи гости.
Ако ти испадне парче хлеба – неко ти је гладан
Ако ти мачка пређе пут – пратиће те несрећа.
Ако ти неко у кући прича о несрећи, за њим треба избацити жишку и рећи: Од наше куће до несреће као од земље до неба.
Ако фебруар ојужи – онда март замрази.

Не ваља се

Не ваља се по кући звиждати – скупљају се мишеви.
Не ваља се метлом тући децу – неће да расту.
Не ваља се давати ватру са огњишта, после заласка сунца – угасиће се.
Не ваља се гаће стављати под јастук – много се сања.
Не ваља се змији помињати име – доћи ће ти пред кућу.
Не ваља се женско дете тући варјачом – тешко ће се удати.
Не ваља се радити никакав посао пре умивања -неће бити успешан.
Не ваља се јести под капом – јер ће сва храна отићи ђаволу.
Не ваља се клатити на столици – храмаће стока.
Не ваља се на Туциндан тући или бити децу – патиће од чирева.
Не ваља се у току славе гасити славска свећа -умреће домаћин.

Ваља се

Ако се неко препадне – ваља га повући за уво да страх нестане.
Када се помену нечија лепота или здравље – ваља се три пута куцнути у дрво „ради урока,,.
Када се у пролеће први пут чује кукавица – ваља се по трави ваљати да не боле леђа.
Ваља се на Ђурђевдан на реци окупати – биће се здраво целе године.
Ваља се ваљати када у пролеће први пут чујеш грмљавину – неће те леђа болети.
Ваља се на Видовдан изнети ствари на сунчање -неће бити мољаца.
Ваља се, када се у пролеће чује кукавица, рећи: Чујем те, не видим те; не видела ни твоју сеју (змију) за годину дана.

http://forum.burek.com/obicaji-i-verovanja-u-srba-t561079.35.wap2.html

СТАРИ НАПИЦИ

Standard

Боза

За 5 л бозе је потребно: 500 гр кукурузног брашна, 5 л млаке воде, 20 гр квасца, 500 гр шећера.

Кукурузно брашно изручити у већи лонац или посуду, налити са 5 дцл млаке воде и оставити да преноћи. Сутрадан ујутру ставити на ватру, кувати истиха два сата мешајући повремено и измаћи са ватре. У подне умешати квасац размућен са 2 дцл млаке воде и оставити да кисне до сутрадан. Другог дана процедити течност кроз густо сито или газу и додати шећер. Готову бозу расхладити и по могућности служити са ледом.

Или:

У 10 л воде ставити килограм пројиног брашна. Сутрадан ставити масу да ври један сат. У току врења стално мешати. Потом пустити да одстоји један дан. Размутити 20 грама квасца па када ускисне сипати у масу и оставити да преноћи. Сутрадан масу процедити кроз газу, засладити по укусу. Чувати на хладном месту.

Вареник – кувано вино на руски начин

У старије време ово вино се справљало у крчагу и загревало на тај начин што се у крчаг стављао усијан гвоздени ватраљ.

Данас се “вареник“ у ресторанима припрема за столом, на стоном апарату за кување, а за 12 чаша тако куваног вина потребно је: 1 литар обичног вина, танко ољуштена кора од 1 поморанџе и 1 лимуна, 5-6 цм коре од цимета, 1 цео здробљен морски орашчић и 1 кашика шећера.

Усути у лонац вино, додати све остале састојке и кувати истиха 5-10 минута. Процедити вино и служити топло.

Врућа ракија “Шумадијски чај“

За 5 особа: 6 кашика шећера, 5 дцл меке ракије /шљивовице/.

Ставити у лонац кашику шећера и загревати га на тихој ватри док се не растопи и пожути. Усути ракију, додати преостали шећер, поклопити и пустити да проври. Скувану ракију разлити у чаше и одмах служити.

Неретко се приликом кувања долива и одређена количина воде, ако се жели да ‘Шумадијски чај’ буде нешто блажи.

Домаћа вишњевача

За 1,5 л вишњеваче је потребно: 1,5 кг вишања очишћених од петељки, 250 гр шећера, 1 л комовице.

Теглу од 2 литра напунити вишњама до три четвртине њене висине. Додати шећер и налити добром комовицом. Везати теглу пергаментом и држати на сунцу три недеље. По истеку тог времена, процедити ракију, разлити је у беце и запушити. Најбоље је да вишњевача још неко време одстоји пре употребе.

Ласа

Потребно: 1/4 л кефира или јогурта /или 0,5 л сурутке/, литар воде и мед. Састојке добро мешати све док се мед не сједини са течношћу. Охладити пре употребе. Одлично за летње дане.

Медовина

Потребно: 1,5 кг меда, 6 л воде, 1 беланце, по укусу – цимет или каранфилић.

Шест литара воде и 1,5 кг меда кувати на доброј ватри три сата. Пену скидати кашиком, све дотле док се течност не смањи за 1-1,25 литар. За време кувања дода се цимет или каранфилић, или рузмарин. Кад се течност охлади, дода се пена од 1 беланца, поклопи се и остави у топлији подрум 2-3 дана да одстоји. Потом се филтрира, прелије у флаше и добро запуши. Пре употребе треба да одстоји 5-6 месеци!

Медовина /2/

Потребно је: 1 кг меда, 4 л воде, мало хмеља, једна кашика квасца.

Ставити мед у воду да проври и лагано скидати пену. Онда када мед постане прозиран, преручити га у велику стаклену посуду и оставити да се охлади. У охлађену текућину дода се квасац и хмељ. У новије време, и цимета по укусу. Сутрадан се поново скине пена, процеди и сипа у добро стерилисане флаше. У сваку флашу дода се по једна кашичица шећера. Флаше морају стајати усправно, а што дуже стоје, то је пиће укусније.

Сок од коприва

Потребно: 120 опраних врхова младе коприве, 0,5 кг слада или меда, 10 литара воде и још нешто воде за преливање. Према савременом начину спремања овог сока додаје се и 700 гр добро опраног лимуна. Ставити коприве у стаклени суд и притиснути их керамичким тањиром, прелити водом да огрезну, поклопити и оставити да стоје 24 сата. Процедити коприве. У процеђену воду додати мед и /изрендани лимун са кором/ 10 литара воде. Мешати док се мед или слад не растопе. Сок се може процедити, а може се пити и непроцеђен. Чувати на хладном.

Старословенска медовина

Потребно: 1 кг ливадског меда и 25 гр квасца.

У воденици за месо самлети мед у саћу са цветним прахом, сипати у лонац и додати 4 л воде, па загрејати на 35 степени уз стално мешање. Скинути са ватре и одмах додати квасац размућен у меду. Добро измешати и оставити да преноћи.

Други дан процедити кроз густо сито или газу и сипати у флаше које не треба затварати јер медовина још превире. Држи се при собној температури неки дан, па се флаше стављају у полумрачну просторију отворене, само прекривене салветом или газом.

Медовина проправља крвну слику, крепи, отвара апетит и успорава старење.

http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/stara_pitja.html#bz

Kalendar

Standard

Opšte je prihvaćeno shvatanje da su Sloveni bili jedan krajnje necivilizovan narod, koji nije imao svoje pismo niti svoj kalendar, narod koji je svojim bogovima prinosio ljudske žrtve i ponašao se, uopšte, krajnje divljački. Ovakav stav prema Slovenima nažalost popularan je i danas, zbog čega „civilizovan“ svet uporno pokušava da „kultiviše“ ovaj „varvarski“ narod. Istorijske činjenice, međutim tvrde suprotno: niti su Sloveni bili varvari, niti su bili bez svog kalendara i pisma, kao ni bez ostalih tekovina civilizacije. Ćirilo i Metodije su u pokušaju „opismenjavanja“ Južnih Slovena zatekli već ustanovljeno pismo, takozvane „črte i reze“, kako ih naziva crnorizac Hrabar. Ovo pismo može se nazvati vlesovicom (pismom kojim je napisana zloglasna Velesova knjiga), vinčanskim pismom ili slovenskim runama. Kako god nazvali ovo pismo, njegova istorijska egzistencija je neosporna, a isti je slučaj sa istorijskom egzistencijom slovenskog kalendara. Još i pre pronalaženja fizičkog dokaza postojanja slovenskog kalendara, pretpostavljalo se da ovakav kalendar postoji. Istraživač Nenad. Đ. Janković smatrao je da se tragovi ovog kalendara mogu pronaći u narodnim umotvorinama, predanjima i običajima. Postojanja paganskih praznika bio je takođe jedan od dokaza postojanja staroslovenskog kalendara. Godine 1958. u selu Lepesovki u Ukrajni pronađeni su ostaci glinenih posuda na kojima je bio utisnut stari slovenski kalendar. Pretpostavlja se da su ove posude stare oko sedamnaest vekova, a isto toliko bio je star i krčag pronađen u selu Romaški kod Kijeva na kome je kalendar takođe bio utisnut.
Kako je zapravo izgledao staroslovenski kalendar? On je po svojim karakteristikama bio solaran, što se može zaključiti iz analize crteža posuda u Lepevsovki. Naučnik Ribakov odgonetnuo je simbole ucrtane na ovom kalendaru, za koje se ispostavilo da predstavljaju simbole solsticija i dvanaest meseci solarne godine. Kao što znamo, lunarna godina ima 13 meseci, od koji svaki traje po 28 dana, koliko i traje jedan Mesečev ciklus, a nasuprot ovoj, lunarnoj godini stoji solarna godina sa 12 meseci. Spomenuli smo već da su Sloveni pre svega poštovali solarni princip, o čemu nedvosmisleno govori Velesova knjiga. Zbog toga nije ni čudo što se stari slovenski kalendar bazirao na godišnjem kretanju Sunca i na njegovom pložaju u odnosu na Zemlju.

Nazivi slovenskih meseci bilu su, pre svega, imena koja su na najednostavniji mogući način opisivala prirodu određenog meseca. Tako je mesec ljuti označavao period ljute zime dok je žarki bio najtopliji letnji mesec. Sledi spisak koji za prvi mesec ima period najveće hladnoće a za poslednji – mesec početka zime:

Ljuti
Veljača
Mežnik
Bokogrej
Suhi
Protaljnik
Letnik
Žarki
Gruden
Grljaznik
Studen
Snežanj

     Pored pomenutih naziva meseci u upotrebi su bila i sledeća imena: prosinac, lipenj, sečenj, žetvar i mnogi drugi. U srpskom kalendaru ovi nazivi meseci ustupili su mesto rimskim nazivima, međutim, neki slovenski narodi zadržali su svoja stara imena meseci.

http://www.starisloveni.com/Kalendar.html

Српски народни календар представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вековима придржавао, паралелно са црквеним правилима. Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве али се од њега и доста разликује у томе што је изменио имена празника, дао им своја специфична обележја, месеце назваостарословенским именима или именима празника старословенске митологије, и дао им своја тумачења и начине израчунавања.Називи месеци који се користе или су се користили код Срба .

Латински Према СПЦ Словено-српски Српски народни
1. Јануар Богојављенски Сечењ Коложег
2. Фебруар Сретењски Љути Сечко
3. Март Благовештенски Сухи Дерикожа
4. Април Ђурђевски Березозол Лежитрава
5. Мај Царски Травен Цветањ
6. Јун Петровски Изок Трешњар
7. Јул Илински Червен Жетвар
8. Август Госпођински Зарев Гумник
9. Септембар Михољски Рујен Гроздобер
10. Октобар Митровски Листопад Шумопад
11. Новембар Мратињски Груден Студен
12. Децембар Божићни Студен Коледар

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8_%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80

 

 

Božić, Božić, bata!

Standard

Danas celim svetom

Heruvimi lete
Danas će se rodit
Hristos malo dete
Danas nema tuge,
Danas boli ćute,
Sve su danas misli naše
Nebu podignute.
Današnja je noćca
Od suhoga zlata
Božić, Božić, bata!
Danaske se brišu
Nehotični gresi,
Danaske se duša
Rajskim mirom resi,
Danas melem sveti,
Svaki nedug celi,
Danaske se oproštenje
I prima i deli.
Danaske je svetu
Nova svetlost data
Božić, Božić, bata!
Topla nam je soba,
Tople su nam grudi
Svud su naša braća,
Gde su dobri ljudi.
Voštanica gori,
Slama je prosuta,
A „Roždestvo“ pevaćemo
Po stotinu puta,
Evo, već i vertep
Otvarajte vrata
Božić, Božić, bata!

http://www.youtube.com/watch?v=a42a-4iQFDM

Fijaker

Standard

Fijakeri na stajalištu ispred Hofburga

Bečki fijaker ispred Palače Parlamenta

Bečki fijaker ispred Palače Parlamenta

Fijaker je bečki naziv  za registrovaane  dvoprežne kočije javnog prevoza, sa kočijašem, koje su se na taj način razlikovale od nenumerisanih Janški kočija  i jednoprežnih . 

Termin fijaker se danas u nemačkom govornom području još uvijek koristi samo u Bavarskoj i Austriji, ali i u ČeškojMađarskoj (Fiáker) i po bivšojJugoslaviji).

Riječ fijaker pojavila se u Beču u 18. veku, ona je uvezena iz Pariza, tamo je od 1662. ispred hotela u ulici sv. Fiacra (Rue de Saint Fiacre) bilo stajališe kočija za najam, poduzetnika i trgovca konjima Nicolasa Souvagea, koje su Parižani zbog ulice nazvali fijaker

U Beču je tridesetak godina kasnije – 1693. izdana je prva licenca za fijaker, tako da ih je oko 1790. već bilo oko 700, tad se uvela i registracija (numeracija kola), a u razdoblju zenita između 1860. – 1908., bilo je preko 1000 po ulicama. 

Kočijaši fijakera su često bili poznati osobenjaci, neki od njih sjajno su zviždali, a neki sjajno pjevali. Njihov godišnji bal – Fiakerball, koji se održava na Pepelnicu svojevremeno je bio veliki bečki društveni događaj, pa ga je ovekovječio i Richard Strauss u operi Arabella u liku Fiakermilli, ljepotice s tog bala. 

Fijakeri su bili popularni i u svim ostalim većim gradovima Austro Ugarske, od Praga,BudimpešteZagrebaSarajevaZemunaSuboticePetrovaradinaTemišvaraLjubljane…, tako da su i danas voze turiste po Pragu i Budimpešti.

Novom Sadu su se fijakeristi zadržali sve do početka 1970-ihSombor je zbog pesme Fijaker stari, verojatno grad čiji je simbol – fijaker, ali i tamo je poslednji fijakerist Sanko Milutinović zvani čiča Duca umro 2000

Fijakeri su se kao moda proširili i izvan granice Austro Ugarske tokom 19. veka, po SrbijiBugarskojMakedonijiRumunjskojRusiji,Turskoj… U Beogradu su slično kao i u Zagrebu, posljednji fijakeri vozili do početka 1960-ih

Fijakeri su bili popularni i u Skopju, pod imenom – pajton (пајтон), tako da danas postoji ideja da se bar jedan vrati u promet kao turistička atrakcija.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Fijaker