Kalendar

Uobičajen

Opšte je prihvaćeno shvatanje da su Sloveni bili jedan krajnje necivilizovan narod, koji nije imao svoje pismo niti svoj kalendar, narod koji je svojim bogovima prinosio ljudske žrtve i ponašao se, uopšte, krajnje divljački. Ovakav stav prema Slovenima nažalost popularan je i danas, zbog čega „civilizovan“ svet uporno pokušava da „kultiviše“ ovaj „varvarski“ narod. Istorijske činjenice, međutim tvrde suprotno: niti su Sloveni bili varvari, niti su bili bez svog kalendara i pisma, kao ni bez ostalih tekovina civilizacije. Ćirilo i Metodije su u pokušaju „opismenjavanja“ Južnih Slovena zatekli već ustanovljeno pismo, takozvane „črte i reze“, kako ih naziva crnorizac Hrabar. Ovo pismo može se nazvati vlesovicom (pismom kojim je napisana zloglasna Velesova knjiga), vinčanskim pismom ili slovenskim runama. Kako god nazvali ovo pismo, njegova istorijska egzistencija je neosporna, a isti je slučaj sa istorijskom egzistencijom slovenskog kalendara. Još i pre pronalaženja fizičkog dokaza postojanja slovenskog kalendara, pretpostavljalo se da ovakav kalendar postoji. Istraživač Nenad. Đ. Janković smatrao je da se tragovi ovog kalendara mogu pronaći u narodnim umotvorinama, predanjima i običajima. Postojanja paganskih praznika bio je takođe jedan od dokaza postojanja staroslovenskog kalendara. Godine 1958. u selu Lepesovki u Ukrajni pronađeni su ostaci glinenih posuda na kojima je bio utisnut stari slovenski kalendar. Pretpostavlja se da su ove posude stare oko sedamnaest vekova, a isto toliko bio je star i krčag pronađen u selu Romaški kod Kijeva na kome je kalendar takođe bio utisnut.
Kako je zapravo izgledao staroslovenski kalendar? On je po svojim karakteristikama bio solaran, što se može zaključiti iz analize crteža posuda u Lepevsovki. Naučnik Ribakov odgonetnuo je simbole ucrtane na ovom kalendaru, za koje se ispostavilo da predstavljaju simbole solsticija i dvanaest meseci solarne godine. Kao što znamo, lunarna godina ima 13 meseci, od koji svaki traje po 28 dana, koliko i traje jedan Mesečev ciklus, a nasuprot ovoj, lunarnoj godini stoji solarna godina sa 12 meseci. Spomenuli smo već da su Sloveni pre svega poštovali solarni princip, o čemu nedvosmisleno govori Velesova knjiga. Zbog toga nije ni čudo što se stari slovenski kalendar bazirao na godišnjem kretanju Sunca i na njegovom pložaju u odnosu na Zemlju.

Nazivi slovenskih meseci bilu su, pre svega, imena koja su na najednostavniji mogući način opisivala prirodu određenog meseca. Tako je mesec ljuti označavao period ljute zime dok je žarki bio najtopliji letnji mesec. Sledi spisak koji za prvi mesec ima period najveće hladnoće a za poslednji – mesec početka zime:

Ljuti
Veljača
Mežnik
Bokogrej
Suhi
Protaljnik
Letnik
Žarki
Gruden
Grljaznik
Studen
Snežanj

     Pored pomenutih naziva meseci u upotrebi su bila i sledeća imena: prosinac, lipenj, sečenj, žetvar i mnogi drugi. U srpskom kalendaru ovi nazivi meseci ustupili su mesto rimskim nazivima, međutim, neki slovenski narodi zadržali su svoja stara imena meseci.

http://www.starisloveni.com/Kalendar.html

Српски народни календар представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вековима придржавао, паралелно са црквеним правилима. Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве али се од њега и доста разликује у томе што је изменио имена празника, дао им своја специфична обележја, месеце назваостарословенским именима или именима празника старословенске митологије, и дао им своја тумачења и начине израчунавања.Називи месеци који се користе или су се користили код Срба .

Латински Према СПЦ Словено-српски Српски народни
1. Јануар Богојављенски Сечењ Коложег
2. Фебруар Сретењски Љути Сечко
3. Март Благовештенски Сухи Дерикожа
4. Април Ђурђевски Березозол Лежитрава
5. Мај Царски Травен Цветањ
6. Јун Петровски Изок Трешњар
7. Јул Илински Червен Жетвар
8. Август Госпођински Зарев Гумник
9. Септембар Михољски Рујен Гроздобер
10. Октобар Митровски Листопад Шумопад
11. Новембар Мратињски Груден Студен
12. Децембар Божићни Студен Коледар

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8_%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80

 

 

Božić, Božić, bata!

Uobičajen

Danas celim svetom

Heruvimi lete
Danas će se rodit
Hristos malo dete
Danas nema tuge,
Danas boli ćute,
Sve su danas misli naše
Nebu podignute.
Današnja je noćca
Od suhoga zlata
Božić, Božić, bata!
Danaske se brišu
Nehotični gresi,
Danaske se duša
Rajskim mirom resi,
Danas melem sveti,
Svaki nedug celi,
Danaske se oproštenje
I prima i deli.
Danaske je svetu
Nova svetlost data
Božić, Božić, bata!
Topla nam je soba,
Tople su nam grudi
Svud su naša braća,
Gde su dobri ljudi.
Voštanica gori,
Slama je prosuta,
A “Roždestvo” pevaćemo
Po stotinu puta,
Evo, već i vertep
Otvarajte vrata
Božić, Božić, bata!

http://www.youtube.com/watch?v=a42a-4iQFDM

Fijaker

Uobičajen

Fijakeri na stajalištu ispred Hofburga

Bečki fijaker ispred Palače Parlamenta

Bečki fijaker ispred Palače Parlamenta

Fijaker je bečki naziv  za registrovaane  dvoprežne kočije javnog prevoza, sa kočijašem, koje su se na taj način razlikovale od nenumerisanih Janški kočija  i jednoprežnih . 

Termin fijaker se danas u nemačkom govornom području još uvijek koristi samo u Bavarskoj i Austriji, ali i u ČeškojMađarskoj (Fiáker) i po bivšojJugoslaviji).

Riječ fijaker pojavila se u Beču u 18. veku, ona je uvezena iz Pariza, tamo je od 1662. ispred hotela u ulici sv. Fiacra (Rue de Saint Fiacre) bilo stajališe kočija za najam, poduzetnika i trgovca konjima Nicolasa Souvagea, koje su Parižani zbog ulice nazvali fijaker

U Beču je tridesetak godina kasnije - 1693. izdana je prva licenca za fijaker, tako da ih je oko 1790. već bilo oko 700, tad se uvela i registracija (numeracija kola), a u razdoblju zenita između 1860. - 1908., bilo je preko 1000 po ulicama. 

Kočijaši fijakera su često bili poznati osobenjaci, neki od njih sjajno su zviždali, a neki sjajno pjevali. Njihov godišnji bal - Fiakerball, koji se održava na Pepelnicu svojevremeno je bio veliki bečki društveni događaj, pa ga je ovekovječio i Richard Strauss u operi Arabella u liku Fiakermilli, ljepotice s tog bala. 

Fijakeri su bili popularni i u svim ostalim većim gradovima Austro Ugarske, od Praga,BudimpešteZagrebaSarajevaZemunaSuboticePetrovaradinaTemišvaraLjubljane…, tako da su i danas voze turiste po Pragu i Budimpešti.

Novom Sadu su se fijakeristi zadržali sve do početka 1970-ihSombor je zbog pesme Fijaker stari, verojatno grad čiji je simbol – fijaker, ali i tamo je poslednji fijakerist Sanko Milutinović zvani čiča Duca umro 2000

Fijakeri su se kao moda proširili i izvan granice Austro Ugarske tokom 19. veka, po SrbijiBugarskojMakedonijiRumunjskojRusiji,Turskoj… U Beogradu su slično kao i u Zagrebu, posljednji fijakeri vozili do početka 1960-ih

Fijakeri su bili popularni i u Skopju, pod imenom – pajton (пајтон), tako da danas postoji ideja da se bar jedan vrati u promet kao turistička atrakcija.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Fijaker

Vašar

Uobičajen

Вашар или сајам је облик народног окупљања. Старији назив је панађур. Основна сврха вашара била је да сељаци купе неопходне ствари у време док нису постојале продавнице у данашњем смислу. Обично се дешава у доба неког црквеног празника (Црвено слово) када није дозвољено радити и најчешће се дешава на неком равном терену – често у порти оближње цркве или манастира, чиме се целом догађању даје одређена доза озбиљности и друштвене прихваћености. Вашар је толико важан догађај да су сви већи вашари у Србији евидентирани чак и у црквеном календару. Учесници заједнице – села – варошице где се дешава вашар се тог дана свечано облаче. И расположење се свечано.

Иако вашар није специјалитет српског народа, вашаре у другом облику имају и други народи ипак српски вашар има и одређене друштвене функције:

  • На вашару треба бити „виђен“
  • На вашару се гледа како се ко са киме „питао“ (поздравио и распитивао за фамилију и сл). На тај начин се одређује статус појединца у заједници
  • На вашару се пласирају информације (нпр. „продао бих онај забран, тамо горе поред потока…“) и прикупљају информације („чујем да си ове године запатио јато ћурака…“)
  • Девојке за удају, се облаче и стављају (пожељно) златан накит и дукате око врата и шетају по вашару уз обавезну пратњу старије рођаке.
  • Вашар је прилика да млади брачни парови, по први пут, свима покажу своје дете
  • Вашар је прилика да се млади сретну, упознају, „очијукају“
  • Старији су ту да се распитају о оној другој породици, какви су, колико имају…
  • На вашару (традиција која се губи) обавезно је коло у коме млади играју. Поред прилике да се „изђускају“ ово је прилика да се види колико је ко физички издржљив – спреман да игра (а самим тим и да ради). Ово се нарочито односи на девојке.
  • Сврха „показивања“ је да се види да појединац нема неке „скривене мане“ и да је прихватљив за заједницу по неписаним законима заједнице.
  • Рингишпили су чести на великим вашарима и исто имају функцију показивања.

Поред тога вашар служи и за:

  • Куповину продају стоке и других пољопривредних производа.
  • Да се у кафани или импровизованој кафани под шатром мештани „проведу“. То је прилика за неке, да потроше паре које су тог дана зарадили продајући нпр стоку. Кафанска певачица, која пева на столу, је обавезна.
  • Јагњад и прасад се тога дана окрећу на ражњу, у земљаним лонцима се кува „Свадбарски купус
  • Ту су и трговци разних фела, а народна одела, лицидарска срца, бичеви за коње, игле и друге потрепштине се тога дана купују.
  • То је прилика да деца добију неку играчку или куповни слаткиш
  • ВАШАР ЈЕ БИО, А НА ВАШАРУ…

У оквиру предмета : Народна традиција, ученици III / 1, са учитељицом Љиљаном Бајин, уз помоћ родитеља, припремили су нам приказ Вашара, онако како је он некада изгледао. Голубинци су имали свој вашар 8.септембра и 20 маја, пролећни, па је ово, за оне старије, било и подсећање на те дане…Уживајте у овим фотографијама…

Domaći sapun

Uobičajen

1. Sapun se dobija kuvanjem loja,biljnih ulja i sode ili potaše.Potaša se može dobiti ako se iskuvava drveni pepeo u vodi(na jedan deo pepela,dva dela vode)procedi se i rastvor se ispari dok se ne dobije prašak.
Uzeti 5kg negašenog kreča,staviti u jedan sud i naliti vodom da se kreč ugasi,tome dodati 10kg čistog prosejanog pepela(potaše)i to polivati vrelom vodom dok se ne načini da te mase bude 40 kg i neprestano mešati.Sud dobro zatvoriti pa drugi ili treći dan ocediti odatle čist i jak ceđ a u ono što ostane nasuti 15l vrele vode i opet zatvoriti da se napravi drugi ceđ.Onaj prvi odliveni ceđ staviti u kazan i dodati 15kg pokvarene masti ili loja (umesto masti i loja mogu se staviti komado sveća od parafina ili voska i biljna ulja).Sve ovo staviti na vatru i kuvati 8 sati.Nadgledati kuvanje i onim ceđem nalivati dok se ne potroši.Posle 7.5 sati kuvanja dodati 1-2kg soli i kuvati još pola sata.Pošto je sve završeno uzeti čvrsto platno i sanduk sa izbušenim dnom preko tog prostrtog,gustog platna usuti masu od sapuna.Kad se sve ohladi izvuče se iz kalupa sapun zajedno sa platnom i lepo iseče na komade.
Ako hoćemo da dobijemo sapun za umivanje,onda koristimo čistu masnoću i nakon što se skuva sapun ostavimo ga u kazanu u kom se kuvao dok se napola ne ohladi i onda mu dodajemo sastojke (neku boju,miris koji želimo ili ako hoćemo medni sapun onda dodamo 2kg meda pred kraj kuvanja i kuvamo još malo).

2. Jedan kilogram žive (kaustične) sode rastvori u 9 litara mekane vode (kišnica ili voda iz neke reke), i stavi u taj rastvor 4 kilograma masnoće. Kuvaj od prilike dva i posata na tihoj vatri. Za vreme kuvanja treba neprestano mešati.

10 minuta pre nego se skine s vatre, baci u kazan jednu šaku kuhinjske soli, onda dobro promešaj. So se dodaje zato, da bi se sapun bolje odvojio ,od ostale mase. Ako se sapun mrvi, znak je da je stavljeno previše sode. U tom slučaju dodaj postepeno vode dok se masa ne odvoji. Posle skidanja s vatre pokupi kašikom sapun, koji se nalazi na površini i sipaj ga u mokro ili, još bolje, u mokrim krpama. obloženo korito ili neki drugi sud, da se ohladi i ocvrsne.

 

Ceđ

Uobičajen

Ceđ od pepela se pravi samo od drvenog pepela… Prosejemo ga malo kroz neko krupnije sito, da one neizgorele delove odstranimo, stavim u kantu od 10 litara i to oko trećinu kante, može i manje prosejanog pepela, nalijem kišnicom i ostavimo da stoji oko nedelju dana, povremeno promešamo… Posle nedelju dana, ocedimo gornji bistri deo,pepeo će biti na dnu, može i kroz gazu da se procedi, i onda tu vodu koristimo za pranje…Jednostavno, sipamo to u veš mašinu, ili iskuvamo kuhinjske krpe u tome, u loncu na šporetu, nekad i bez vode, samo stavimo ceđ. Peni se, i izuzetno dobro pere…Čak je jače od običnog praška, pa treba pripaziti da ne izvuče boju i ne izbeli šareni veš… Uglavnom u tome iskuvavamo beli veš, nekad i šareni operemo uz dodatak vode, u veš mašini, omekšivač ne treba…
Odlična je i za pranje kose(sampon)…kada napravimo tinkturu od korena koprive, maslačka i čička i lista breze, pa to pomešamo i bude odličan šampon za kosu…
A bolje paste za zube od pepela nema!
I od pepela nema boljeg sredstva za pranje sudova , pogotovo masnih.

 

Kredenac

Uobičajen

Svaki dom bar nekad je imao u kuhinji, trpezariji ili dnevnoj sobi kredenac koji je “dočekivao i pratio” sve generacije u kući. Klasične pravougaone forme, uglavnom od drveta s efektnim detaljima u duborezu, kredenac  je bio komad nameštaja gde je porodica čuvala svoje najdraže uspomene – albume sa fotografijama, pisma, omiljene knjige, najdragoceniji nakit, ali i male kristalne čaše za rakiju, bocu medovače koju će otvoriti na nečijem rođendanu, ili venčanju. Kako bi vreme teklo, porodica bi ga preselila na terasu ili u neku ostavu zamenivši ga s nekim modernijim, praktičnijim ormarom. Ostavljen s “borama” koje mu je vreme napravilo kredanac bi prezimio još koju godinu, zaboravljen, ukrašen prašnjavim cvećem, sve dok ga ukućani ne bi odneli na otpad.

Bakin stari kredenac - Dom za dunje i slatko od šljivaSTARINSKI KREDENAC