Ivandan

Uobičajen

Ивањдан или Ивандан је хришћански празник којим се обележава рођење светог Јована Крститеља, 7. јула по грегоријанском, односно 24. јуна по јулијанском календару.

Шест месеца пре свог јављања у Назарету Богородици, првосвештенику Захарији у јерусалимски храм се је јавио анђео Гаврило. Пре него што је објавио чудесно зачеће Богородице, анђео је зачео бездетну старицу Јелисавету, жену Захарије, који није одмах поверовао речи анђела Гаврила и остао је нем све до осмога дана по рођењу детета, тада је при обрезивању и давању имена Захарије на дашчицу написао име Јован и проговорио.

Јован је у реци Јордан крстио Христоса, па је у народу познат као Јован Крститељ.


О Ивањдану плету се венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри. Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје. Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима. Девојке у венце ставе црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана.

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

У таковском крају постоји прича ο неком сељаку из Невада, који је у глуво доба ноћи изашао из куће и видео неко бледо светло на планини Рудник. Одмах се обукао и кад је дошао до тог места баци капу. Сутрадан, зарана, отишао је тамо и ископао пун ковчег сребрњака. Само што је ископао и извадио благо, окренуо се према сунцу да захвали Господу, на шта се догодило ново чудо. Сунце је три пута заиграло – поскочило, као знак да је благо дар Јована Крститеља.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдангледају како је никло.

Ivandanske pesme

Ivandan se smatrao značajnim praznikom i za njega je bio vezan čitav niz obreda. Veče pred Ivandan devojke su brale ivansko (žuto ili crveno) i petrovsko (plavo) cveće, stavljale ga na jedno mesto, a zatim od tog cveća plele vence koje su  potom stavljale na sve zgrade, torove, vrata, njive, livade, pa i na krst u selu. Smatra se da ivandanski venci predstavljaju Sunce. Da je ovaj praznik vezan za Sunce i njegovo kretanje svedoči i običaj paljenja ivandanskih vatri, koje su letnji pandan badnjačkim vatrama. Veče pred Ivandan palile su  se lile i obnosile oko kuća, zgrada, njiva, torova, pa čak i oko čitavog sela, čime se stvarao magijski vatreni krug u koji ne mogu da prodru zle sile.

Ivanjsko cveće petranjsko,
Ivanjsko cveće rujano,
Petranjsko cveće plavetno!
Ivan ga bere te bere,
Petar ga plete te plete.
Ivan ga bere te bere,
Daje ga bratu do sebe
Svom mlađem bratu Koledu.
Dajući brata moljaše:
„Aj mio brate Koledo!
Evo ti cvetak moj dajem
Čuvaj ga divni Koledo.
Čuvaj ga pa ga sačuvaj
Do moga čudna rođenja
Do tvoga strašna umrenja
Umrenja brata Koleda
Starijeg brata Božića,
Sinova starog Svaroga.“
Petar mi cvetak primaše,
Petar mi venac vijaše
Pa veli bratu Kupalu:
„Oj mio brate Kupalo,
Stariji brate Ivane,
Primam ti cvetak i život
Do moga strašnog umrenja
I našeg brata rođenja
Rođenja mladog Božića
Sina nam starog Svaroga.“

Ova pesma vezana jedan od dva ključna trenutka vezana za godišnji ciklus Sunca, za letnju dugodnevicu, kada je Sunce najjače, ali počinje da slabi. Briga o plodnosti i blagostanju podeljena je između dva božanstva., Kupala i Koleda, koje u hrišćanstvu zamenjuju dva sveca čiji se dani praznuju u julu, sveti Ivan (Jovan) i sveti Petar. U periodu od Božića pa do Ivandana, u vreme jačanja Sunca, nad plodnošću, koja je povezana sa Sunčevom svetlošću i toplotom, vlast ima Kupalo, mlado Sunce, a onda je, simbolički, davanjem cveta, predaje svom bratu Koledu. Nakon predaje života, svog i života u čitavoj prirodi, Kupalo umire, a ponovo se rađa na Božić, kada Koledo umire i kada ciklus ponovo otpočinje. U pesmi prisutan je uticaj pesama u kojima je rođenje mladog Sunca poistovećeno sa rođenjem mladog boga, Svarožića, Svarogovog sina. Ovoj pesmi odgovara zimska obredna koledarska pesma u kojoj koledari domaćinu pred čijom kućom pevaju između ostalog žele:

Da proslaviš staroga Koleda,
Da sahraniš pogrebeš Koleda
I dočekaš mladog Svarožića,
Svarožića tog mladog Božića.

 

U nekim krajevima običaj je bio da se od ivanskog i petrovskog cveća pravi lutka,  kojoj se stavljao venac na glavu i koja se zatim puštala niz reku da plovi, pri čemu su pevane određene pesme. Lutka se zvala Murena, Morana ili Čojčole.

Oj ti naša Mureno,
Oj ti naš mili Čojčole!
Plovi, plovi niz vodu
Tamo dalje u more.
Kada budeš u more
Ono crno veliko,
Kaži, kaži Mureno
Kaži, kaži Čočojle!
Plivam, plivam mladena,
Plivam, plivam mladena
Iz te zemlje daleke
Gde no biva Kupalo
I sa njime Koledo
Oba brata jednaka.
Svako dobro davala,
Ponajviše varenja,
Svakog smoka bijela.
Mene gone devojke
Što nemaju momčadi,
Silni velji drugova,
Što ne rodi ta zemlja
Muškim plodom porodom.
Već čudi me, ti more,
Pošlji tamo te vojne
Silnog cara Dušana
Što jih vodi za more.
Deve momke želile,
Car jim momke ne dovo,
Već odveo na vojnu.
Ako momke ne dadne,
Sve će deve pomreti,
Višnju bogu žaliti.

Ako se zanemare značenjski slojevi koji se tiču vode kao staništa duša umrlih i lutke kao zamene za ljudsku žrtvu, i ova pesma može se tumačiti u ključu koji se tiče plodnosti. Ranije pominjana božanstva, braća Kupalo i Koledo, obezbedili su izobilje u hrani, a sada se priželjkuje i brojan porod. Plodnost i obnavljanje tiču se podjednako i prirode i ljudske zajednice.

http://www.starisloveni.com/LetnjePesme.html

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s