Category Archives: Dečje igre

ИГРЕ ЛОПТОМ У ПРОШЛОСТИ

Uobičajen

 

проф. др Оливера Васић, етнокореолог

Лопта – дечија играчка или главни реквизит у бројним екипним спортовима (одбојка, кошарка, рукомент, ватерполо. ногомет) у нашем традиционалном наслеђу није имала данашњи изглед ни одлике. Прављена је од крпа увезаним канапом и говеђе длаке у пролеће када се говеда лињају. Била је таман толика да се обухвати шаком, „колико да стане у шаку“, а називана је „крпењача“ или лопта.

Први подаци о играма са лоптом налазе се у збирци Вука Врчевића под називом Српске народне игре које се забаве ради по састанцима играју, објављеној 1868. гоине. Њен назив био је топуз-топа, куц-куи, изводила се на отвореном простору „између момчади“ са лоптом од крпа. Поделивши се у две групе одбројавањем, раздвоје се „дружине“ на растојању од неколико метара, а „коју дружину допане топ, почну од весеља скакати и викати сви једногрлице: наш топ, наш и мегдан, ако Бог да!“. Екипа која има лопту – топ, једним од својих играча је да. Сви се савију ставивши руке између ногу (противник не зна код кога је лопта) и потрче ка противничкој екипи.“ Они што држи топ, као и његова дружина непрестано обигравају около противне дружине вичући сви: топа-топа, куц-куц, па кад се сасвим измијешају у ономе трчању удари једнога кога му се свиди, па сви онда бјежати ће ко боље може. Они те је био удрен, потрчи брже боље за топом, узме га и њиме гађе најближега од дружине“. Ако га погоди његова дружина ће сада гађати, а ако га промаши, топ остаје код прве дружине, „те бију као прије ругајући се: валај срамоте! Топ је био у рукама, па не погодише ни једнога…“ Овакав начин играња и правила која су у игри на тренутак подсећа на рагби утакмице.

Исти аутор двадесетак година касније објављује другу збирку под истим називом и у њој игру под називом бој топа. Иако сродног назива, ова игра забележена у Боки и Црној Гори сасвим се другачије изводи. „За ову игру хоће се широка и равна пољана, а најзгоднија је покошена ливада. Момци најприје начине топ, којега они вјешто од крпа учине, и добро омотају јаким концем, тако велику и облу, од прилике колико дјетиња глава. Друштво се подијели на двоје, и стоје једни спрама другијех около 50 коракља (корака). Дружина, која држи топ у рукама, даду га једноме из реда, а ови га окрену пут противне стране играча, звекне га шаком што боље може те топ пође у вис, па на оне противне играче. Ови с противне стране сваки држи справну шаку (спремну) и сви гледају гдје ће топ панути, и један који се најближе деси, кад топ хоће да пане, удари га и одбаци на противне играче, а они опет исто тако против њих“. Екипа која није спретна да дочека и врати топ (лопту), већ он падне на ледину (земљу) губи мегдан. Можда се у неким елементима ове игре назиру основни принципи одбојкашке игре.
Крајем 19-ог века Милан Ћ. Милићевић у првом броју СЕЗб чији је назив Живот Срба сељака објављује описе пет игара у којима се користи лопта као основни реквизит.

То су игре: с коња на кобилу, чик чорбе, разбиграда, лопте или шукања и игне иплик. Занимљиве су две игре које ће се у нашим селима играти безмало више од сто година. Прва је игра с коња на кобилу или с коња на магарца.Играчи су се бирали по снази да би један другог могли носити на леђима, и по паровима. Када се поделе и одреде ко ће кога јахати разместе се по кружници на раздаљини од неколико корака, најчешће три, и „та-да они који морају да леже сагну се одупревши се рукама у колена да снажније држе, а другари их јашу. Чим један другога појашу, одмах ће се који од јахача потегнувши лоптом на најближег свог другара с десне стране и викнути: један! Овај ће је бацати другом до себе, рекавши два! Овај опет трећем, а трећи четвртом – све по један број више набрајајући до 10. Ово иде брзо и живо, мањ ако су играчи невешти или нејачи па се љуљају и не могу да држе, него се морају намештати. Када се наврши број 10, одмах је промена места. Ако који не ухвати лопту кад му се баци, него она падне на земљу, онда јахачи брже-боље сјахују и беже куд ко може, а коњи грабе лопту, па који пре уграби баци се за којим од јахача и гађа да погоди. Ако га удари, онда они јашу пређашње јахаче, сваки свога друга, а ако не погоди, опет лежу те их јашу као и пре. Тако се игра докле им се не досади“. Веома сличан опис ове игре налази се и у раду Т. Братића и Ст. Делића, „Народне игре са сијела и збора у Горњој Херцеговини“ под називом лопте – јахе. Играчи су распоређени по кружници јашући једни друге. При добацивању лопте не изговарају бројеве, већ узвикују „држи, хватај!“. Потребно је три пута да се обиђе круг – „да се обреди три пута“, па се тек онда мењају места. У случају да јахачи испусте лопту у току добацивања, брзо се разбежс да их коњи не погоде. Уколико се то ипак догоди, мењају се места као и у претходном опису игре с коња иа кобилу.

Sukanja, sukalice

У селима Подриња ова игра се назива с кобе на кобу или мртва кобила. У тренутку записивања (шездесете године прошлог века) изводили су је дечаци. У току добацивања лопте није било ни бројања, ни било каквих узвикивања, већ само додавања лопте од говеђе длаке између јахача, док „коњи врдају“ – врте се како би јахачи испустили лопту и тиме играчи коњи добили прилику да измењају места са играчима јахачима.

Друга игра коју је Милићевић описао, а која се безмало читав век играла на нашим просторима носи назив лопте или шукаља. По његовим речима била је „једна од најмилијих игара с лоптом“. Пре почетка играња сви играчи се поделе у две једнаке групе, потом „забележе округао простор колико једно гувно, обућом, хаљинама или капама, па у то коло уђу они чија је страна ивера била до земље. Они, пак, чија је страна ивера била горе, узму лопту и скупљени изван кола у једну гомилицу, и један другом окренути, кријући од оних што су у колу, даду је обично најбољем играчу, па се онда врате и разаспу око кола држећи сваки у недрима или под пазухом руку у којој би требало да је лопта. Сад сви око кола облећу и замахују овај на овога, онај на онога, као да је у свију лопта, докле међутим, прави гађач гледа да кога у колу погоди лоптом. Ако он промаши, губи с друштвом игру, и иде с њима у коло, а они из кола излазе и крију лопту, као и први што су радили. Уколико би неко од играча у колу ухватио лопту, могао је гађати играче ван кола који би се разбежали што даље од кола. Ако нико не би био погођен позиције би остајале исте, а ако неког погоде, тај играч би био избачен из игре. Милићевић на занимљив начин описује добре стрелце: „Докле год онај гађач споља, облећући око кола, или пролетајући кроз коло и сагонећи противника у буљуке, не промаши, него згађа једнога по једнога, а и они из кола не погоде њега, дотле сс он лопта, па макар их све истерао из кола. И у таквом случају његова је страна добила игру. Исту игру и са истим правилима описали су и Братић и Делић у Херцеговини, само под другим називом топуз града у извођењу деце. Једна група, или како они пишу „странка“ је у „граду“ – кружном омеђеном простору, а друга „којој је запало да крије лопту, окупи се мало на страну, ту „један узме лопту, сакрије је у њедра држећи је у руци, али и сви други држе руке у њедрима као да је лопта у свакога. Потом се као и у претходном опису распореде око „града“ уз узвике:“Држи ми се, држи!“ и сви замахују ка играчима у „граду“. Све остало се изводи исто као и у претходном опису у игри шукања.

Ова игра само под другим називима била је позната и у западној Србији. У Подрињу је носила назив шукалице или каше, а изводила се најчешће у пролеће када се говеда лињају, јер сс лопта правила од говеђе длаке. Играчи су били подељени у две групе. Једна група је била у омеђеном кругу, друга ван њега и поседовала је лопту. За разлику од досадашњих описа ове игре, у овој варијанти лопта се није крила, већ се брзо додавала између играча ван круга. Сваки погођени играч испадао је из игре, а победник је била група која је сачувала више играча. У југозападној Србији ова игра се називала около лопте, у селима Такова кријење лопте,у селима Пештерско-сјеничке висоравни лопте, а у околини Кикинде лопте и града.

Овој групи, такозваних старијих игара са лоптом припада још неколико игара. Пре свега то је игра синова која је позната становницима западне Србије, а Братић и Делић је описују под називом копилића. Правила игре у свим описима су иста, а „синови“ или „копилад“ добијају се убацивањем каменчића, дрваца или лопте у ископане рупе. Следи опис игре из Подриња. Извођачи су мушкарци. Број играча јс неограничен. За игру је потребно ископати у земљи у низу онолико рупа колико има играча, и имати лопту од говеђе длаке. Пре почетка играња одреди се чија је која рупа. Са договорене удаљености, један по један играч котрља лопту преко ископаних рупа. Власник рупе у коју падне лопта мора брзо да реагује, да узме лопту и гађа остале играче који сс разбеже. Уколико погоди неког, тај је „добио сина“ и испада из игре. Играју све дотле док не остане један играч који није добио сина.

Игра армана је једноставнија варијанта игре шукалица. Неограничен број играча образује круг и код њих се налази лопта. Сви држе десне руке под левим пазухом, а само један поседује лопту. У средишту круга је само један играч. Играчи из круга три пута повичу:“Ју-ха, ју-ха, ју-ха!“ и тек тада играч који има лопту сме да гађа играча у центру. Пошто он не зна ко поседује лопту, мора од свих да се чува. Ако га лопта погоди, он остаје и даље у центру, ако га не погоди, играч који је промашио заузима његово место, и играње се наставља.

Све до сада описане игре изводиле су се са лоптом од крпа или говеђе длаке, те сам их сврстала у старије игре са лоптом. Од половине прошлог кека у сеоске средине почиње полако да продирс лопта од гуме; истина не у све крајеве, што ће на неки начин утицати на измену игара са лоптом. Неколико наредних игара изводиле су се како са старим лоптама (од крпа и говеђе длаке), тако и са лоптом од гуме. Занимљива је игра клин чорбе коју изводе само три играча. Један је јахач, други је коњ, а трећи је посматрач. Јахач има лопту и њоме непрестано удара о земљу и хвата је. Коњ „врда“, а посматрач прати покрете јахача и чека да му се укаже прилика и ухвати лопту. Ако ухвати лопту, тада он и јахач мењају улоге. Догоди ли се да играч коњ буде спретан и ухвати лопту, тада он и јахач мењају места. Милићевић је ову игру описао под називом чик чорбе, а Лука Грђић-Бјелокосић у околини Мостара под називом ипликонца.

Klin corbe

Игра шука, позната је у многим крајевима под истим или различитим називима – мете, лопте. Играчи се поделе у две групе, а на раздаљини од 4-5 метара повуку се две црте по земљи – мете. Крај једне мете је једна група играча, а код друге друга. Између њих и мета шетају се три играча. Сва тројица држе десне руке под левим пазухом, а само један има лопту. Њих тројица истовремено узвикну: „Нека бије…“ па се каже нечије име. Играч чије је име изговорено мора брзо да претрчи из једне групе у другу, и да пази да га не погоде лоптом. Ако буде погођен испада из игре, а ако ухвати лопту мења место са играчем који га је гађао.

Једна до скора веома популарна игра била је нека бије, нека бије ко код рупе није или народа. Била је позната у многим крајевима. За игру је потребно: неограничен број играча, ископана рупа у земљи, лопта од говеђе длаке или гуме и играч који „води игру“. Сваки учесник, осим играча који води игру, има неко име: из народних песама (Марко Краљевић, Топлица Милан); имена народа (Турчин, Србин, Рус…) или хероја из последњих ратова. Сви играчи,изузев играча који води игру, су полусавијени око рупе у којој је лопта, руку уперених ка рупи. Играч који води игру почиње:“Нека бије, нека бије Топлица Милане!“, и играч са тим именом брзо узима лопту и гледа да погоди неког од осталих играча, који су се хитро разбежали. Ако погоди неког играча, тај испада из игре; ако не погоди он испада из игре. Играч који води игру може да их „заварава“, да каже име које нико нема, или пак име играча који је већ испао из игре.Neka bije, neka bije...

Игра врдања, врдања уз дувар била је позната у северозападној Србији. Изводиле су је две групе играча, али су практично у игри учествовала само два играча, сваки од њих за своју екипу. Обично се на неком зиду омеђи простор где ће се игра изводити. На растојању од неколико метара налази се црта са које се гађа играч постављен уз дувар (зид). Играч код дувара може само да „врда“ у омеђеном простору, или да ухвати лопту. Када ухвати лопту, гађа свог противника. Погоди ли га, избацује га из игре, а ако он буде погођен испада из игре. Победник је група чији је играч остао последњи непогођен.

Игре са лоптом могле су се изводити и у кући, нарочито у зимском периоду. Једна од таквих игара јс игра под називом круга. За игру су потребни осам играча и лопта од крпа или гуме. Четири играча седећи у центру просторије образују круг леђима окренути његовом средишту. Остала четворица су у угловима (ћошковима) просторије. Лопту имају играчи из ћошка (један од њих) и гађа играче који седе. Они не смеју да устану, могу само да хватају лопту и гађају неког играча у ћошку. Сваки од играча када испусги лопту при хватању испада из игре. Победник је она група чији играч остане последњи – или група из центра или из ћошкова.http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/lopta.html

Dečje igre

Uobičajen

Klis se sastoji od oblovitog parčeta drveta debljine srednjeg prsta i dužine 1 pedalj i štapa iste debljine oko 60 cm dužine, koji se nazivao «maška“. Mesto odakle se klis bije obeleženo je štapom nabijenim u zemlju. Igra se na taj način, što se klis levom rukom drži, a desnom se štapom udara, treba veština pri udarcu, da isti ne bude preko ruke.

Cilj igre je u tome da se najdalje otera klis od belege. Daljina se meri maškom. Broj igrača je neograničen.

Popac je igra slična klisu, sa razlikom što se prilikom udara klis ne drži rukom, već se preko nekog predmeta postavi koso, igrač maškom udari klis preko njegove gornje polovine tako da bi isti skočio u vis i tad dok je još u letu treba ga vešto udariti da bi otišao što dalje od belege. Ukoliko prvom ne uspe udarac, on predaje drugom. Ishod igre je isti kao i kod klisa, a takođe i broj igrača.

Žmurku igra neograničen broj. Određivanje onog ko će prvi žmuriti bira sudija koji donosi presudu na sledeći način: dva igrača stave po dva prsta na njegovo koleno. On stavi šaku među njihove prste i pokretima šakom prema jednom i drugom govori: «Dva se petla pobiše na popovo bunjište jedan reče iš, drugi reče ti da žmuriš“. I tako na čije prste padne šaka, taj prvi žmuri. Mesto žmurke je stalno na jednom mestu, na glas «zora“ žmurač polazi u traženje sakrivenih saigrača a u isto vreme mora paziti da neko od sakrivenih ne pljune na mesto žmurenja, jer ako se to desi on mora ponovo žmuriti.

Svinjica se pravi od okruglog i tvrdog drveta veličine pesnice. Za ovu igru potreban je širi i ravniji teren, broj igrača može biti od 3 –6. Prema broju igrača odredi se veličina kruga, na sredini se napravi rupa da bi se mogla staviti „svinjica” to je „svinjac“. Oko «svinjca“ na daljini 2 – 3 metra igrači se raspoređuju, sem jednog koji će biti «svinjar“, i štapovima prave slične rupe kao što je «svinjac“. Svako od igrača ima jak i debeo štap da brani kako svinjar ne bi «svinjicu“ u «svinjac“ naterao, a u isto vreme i svoje mesto čuvao. Za vreme te borbe, ako bi «svinjar“ uspeo da metne štap na neku praznu rupu, onda taj postaje «svinjar“. Ovu igru igrali su i stariji ljudi čuvajući leti ovce na opštinskoj utrini.

Janidžajes (preskakanje) U ovoj igri može učestvovati veći broj igrača. Igra se odvija preskakanjem jedan drugoga. Na ravnom terenu postave se njih koliko ih ima na razdaljini do 3 metra, sagnuti sa rukama na kolenima i pognute glave. Preskakanje se vrši na dva načina: prvi preskače drugog, drugi trećeg i tako redom, a može prvi da preskače jednog po jednog sve do kraja. Prilikom igre mogu se izvoditi razne kombinacije preskakanja i razni položaji igrača koji se preskače.

Leleškinja i „vojvoškinja“ je stara igra koju su obično igrali đaci za vreme odmora. Posle prvog svetskog rata retko se igrala, dak je danas zaboravljena. Za ovu igru treba što veći broj igrača koji se podele na dva jednaka tabora i na odstojanju od 20 metara, okrenuti jedni prema drugima, pohvatani čvrsto za ruke, obrazuju živi zid. Obe strane proglase po jednog za «cara“. Igra počinje time što jedna strana viče: «Leleškinja!“ a druga: «Vojvoškinja!“, potom prva pita: «Koga hoćete?“, a druga kaže: «Cara“. Ovaj juriša svom snagom i ako ne uspe da probije živi zid vraća se poražen. Onda druga strana traži nekog (ne mora cara) i tako se ponavlja sve dok se hoće. Pobednik je ona strana koja ima više proboja.

Negde ovu igru nazivaju i “Arjačkinje barjačkinje“

Za igru «titranje“ treba 5 okruglo obrađenih kamenčića veličine sitnijeg oraha. Na ravnom tlu postave se 4 komada u obliku malog kvadrata, peti se baca u vis a dotle igrač uzima jedan iz kvadrata i sa njim tad dočekuje bačeni, koga uhvaćenog stavlja u kvadrat, zatim opet baca a iz kvadrata uzima 2 i sa njima dočekuje bačeni. Pri poslednjem (četvrtom) bacanju cilj je da pokupi sva četiri iz kvadrata i prihvati bačeni. Napravi li grešku da jednom ne uhvati bačeni kamen, ili ispusti jedan iz ruke, ispada iz igre.

Drugi deo igre je teranje kamenčića kroz kapiju koja se načini palcem i srednjim prstom leve ruke, uprtim o tlo. Kroz kapiju se, za vreme bacanja kamena u vis, po jedan kamen protera. Ako se bačeni kamen ne uhvati, igrač ispada iz igre.

«Igra orasima“ nije komplikovana. Napravi se kupa – gomilica od 4 oraha koja je udaljena od mesta gađanja 10–15 metara. Svaki igrač ima već pripremljeni «gađač“, najkrupniji orah, a samo gađanje je po dogovoru. Može se gađati 1–3 puta. Svaki igrač mora imati veći broj oraha, jer nikad se ne zna da li će se dobiti ili izgubiti. Ko je vešt u gađanju uzme ponekad i po nekoliko kilograma.

Igru «medved i pčele“ obično su nekad igrala predškolska deca. Izvodi se na sledeći način: deca «pčele“ pohvataju se i načine gusto zbijeni obruč, u sredini je «matica“. Spolja dolazi medved tupajući oko kruga. Matica pita: «Ko to tupa oko moje kuće?“, Medved odgovara: «Ja, kumo, ja“. Matica kaže: «Nemoj da mi ukradeš neku pčelu!“ Medved odgovara: «Neću jednu nego sve“. Tog momenta pčele uz jako zujanje napadaju medveda, štipajući ga i čupajući, i on mora da beži. Ova igra se ponavlja više puta uz zamenu matice i medveda.

Igra “ piljaka

Kamenčići iz prirode, koštunjavo voće (bademi), koštice od bresaka ili nektarina, sjajna su igračka za igru piljaka, veoma korisnom za vežbanje zapažanja, oštroumnosti, koordinacije čula vida i pokreta ruku, brzine, opuštanja. Samo pet kamenčića i  dva do četiri igrača je potrebno  za „igru bez granica.“ Igra počinje  „jedinicama,“ tako što igrač baci u vis kamenčić koji drži u ruci i pre nego što ga uhvati u letu, dok pada,  pokupi istom rukom jedan kamenčić, piljak, sa poda (zemlje, betona,). Na isti način pokupi drugi, treći, četvrti kamenčić. Ukoliko pogreši, bilo da ne podigne kamenčić sa poda ili da ne uhvati piljak koji je bačen u vis, piljci se predaju sledećem igraču.  Prvi igrač može se izabrati brojalicom ili tako što svaki igrač redom, postavi pet piljaka na nadlanicu, baci ih u vis i hvata istom rukom. Igrač koji uhvati najviše piljaka u šaci, je prvi igrač. Slede „dvojke.“ Igrač u šaci ima svih pet piljaka, jedan baca u vis, ostala četiri spušta u istom  trenutku na pod, hvatajući  i bačen u vis. I nastavlja igru bacajući jedan piljak u vis, istovremeno podiže dva piljka sa poda i hvata i onaj koji je bacio u vis. Na isti način podiže sa poda  i preostala dva piljka. Slede „trojke,“ podižući sa poda tri piljka, hvatajući i  bačen u vis, a potom podiže  sa poda još jedan preostali, hvatajući onaj, bačen u vis. Slede „četvorke,“ igrač baca jedan piljak u vis, skuplja sa poda sva četiri i hvata i onaj koji pada, bačen u vis. Igrač koji sa uspehom dovrši „četvorku,“ završava prvo kolo igre koje se boduje sa ukupno četiri  boda.

Igru «kukumiš“ igrali su đaci osnovci koji se pohvataju u kolo, a jednom vežu maramu preko očiju i puste ga da hvata i pogađa ime uhvaćenog. Ako ne pogodi ime ide opet u centar kruga i počinje hvatanje ispočetka. Kad pogodi, onda ga taj zamenjuje.

«Košara“ je stara i već zaboravljena igra, izvodi se sa loptom krpenjačom, napravljenom od krpa ili stočne dlake. U igri je učestvovalo po 5–6 igrača. Ta igra je sasvim zaboravljena tako da je se danas i najstariji ljudi ne sećaju.

http://www.deteplus.rs/tekstovi/4-tekstovi/358-deje-igre-nekad.html

Trule kobile

Za ovu igru je potrebno dve ekipe koje broje nekoliko članova. Takmičari biraju sudiju, koji obično stoji uz zid sa rukama spuštenim na stomak. Jedna od ekipa predstavlja kobilu i njen zadatak je da se poređa tako što se prvi član presavije u pasu i njegova glava treba da bude u rukama sudije, na kog se oslanja. Iza prvog člana se ređaju ostali članovi. Svi se savijaju u pasu, a njihove glave su između nogu svakog prethodnog člana, slično kao kod ragbi igrača.

Drugom timu pripadaju skakači. Njihov zadatak je da se što bolje zalete i skoče kobili, odnosno takmičarima suprotne ekipe, na leđa, ali tako da prvi koji skače bude što bliže sudiji, kako bi ostavio mesta za ostale. Ako kobila poklekne dok skakači skaču na nju, skakanje se ponavlja. Ko je god na kobili, ne sme dodirnuti zemlju jer, u suprotnom, taj tim postaje kobila i gubi. Kada svi skakači budu na kobili, sudija broji do deset i ako niko iz ekipe koja je kobila ne poklekne, oni pobeđuju, ukoliko se desi suprotno, gube i moraju ponovo biti kobila.

Između dve vatre

Ovo je igra pogodna za veće društvo podeljeno, takođe, u dve ekipe. Za nju nam je potrebna jedna lopta, najbolje bi bilo da je odbojkaška ili neka laganija lopta. Svaka ekipa odabira svog kapitena. Takođe, svaka ima svoje polje, a na kraju tog polja, sa obe strane, stoje kapiteni suprotnih ekipa i gađaju protivničke igrače, koji se nalaze u sredini. Svaki igrač ima jedan život, po dogovoru može i više. Ali igrač gubi život i ispada iz igre ako lopta koju kapiten suprotne ekipe baca, pogodi baš njega ili mu ispadne iz ruke prilikom hvatanja. On ide kod svog kapitena i pomaže mu. Izbačeni igrač se može vratiti u igru, ako neko iz njegovog tima najmanje tri puta uhvati loptu koju baca kapiten suprotne ekipe. Kad su pogođeni svi igrači jedne ekipe, kapiten ulazi u igru, a kad je i on pogođen, igra se završava. Pobednici su oni kojih manje ispadne iz igre.

Lopovi i žandari

I u ovoj igri su neophodne dve ekipe. Jedni su lopovi, drugi su žandari. Broj igrača može biti različit u timovima. Pronalazi se mesto na kome žandari broje do dogovorenog broja, na primer sto. Za to vreme lopovi beže i kriju se, kako ih žandari ne bi pronašli i uhvatili. Nakon isteka vremena, žandari kreću u potragu za lopovima. Kada pronađu nekog od njih, zadatak im je da ga uhvate, zadrže najmanje tri sekunde i izgovore: Jedan, dva, tri, žandar si ti.  Tako lopov postaje žandar, a igra traje sve dok se svi lopovi ne pretvore u žandare.

Врапци и вране
На средини простора за игру конопцем обележити воду у којој поскакују“врапци“. Они ускачу и искачу из воде. На узвик: “Вране!” дете које има улогу вране трчи у круг и тера врапце из баре, додирујући их прстима руку. Додирнута деца одлазе у страну и не учествују у игри за време једног понављања. Деца коју врана ниједном није доди-рнула сматрају се најбољима.
Улогу вране треба мењати после понављања игре.

„Laste prolaste“, „Kapije“, „Lanca„: veoma rasprostranjena kod ženske dece. U velikom broju su praktikovane igre provlačenja ispod ispruženih ruku – „kapije“. U Rumi je poznata prolećna praznična igra „Višnjica“ ili „Laste, prolaste“.  Oko Stare Pazove zvala se „Lanca“ i izvodila se samo o Uskršnjem postu.Kod Dragutina M.Đorđevića susreće se varijanta pod imenom „Širte, porte“. Kod Mađara u Čantaviru, dvadesetih godina 20. veka zabeleženo je da su se ženska deca igrala „kapije“ ili „Buj, buj, zelena grano“ u kojoj je tok igre isti kao i kod prethodnih. Na poslednje reči teksta u igri ruke se spuštaju i jedna od devojčica ostaje zarobljena , da bi se opredelila hoće li“zlatnu jabuku ili zlatnu krušku“, a potom pripada jednoj ili drugoj koje su držale ruke gore. Varijanta prethodnih modela igara „kapije“ jeste „Zuj, zuj, zujde“ u Banatu.Danas igra započinje tako što deca formiraju dve vrste, okrenute jedna drugoj licem, visoko podignutih ruku sa isprepletanim prstima uz pesmu i provlačenje.“Kolariću Paniću“ – prolećna igra sa elementima provlačenja i zaplitanja – zabeležena u Banatu, pominje je i T.Đorđević kao veoma arhaičnu igru.

„Берем, берем грожђе“

Деца формирају колу. У средини кола је чувар. Деца стоје и певају, а покретима подражавају бербу грожђа. Док певају опрезно посматрају чувара. Код последње речи песме, деца се разбеже. Дете које чувар ухвати добија улогу чувара.

 

Берем, берем грожђе

                док чича не дође,

                а кад чича дође.

                пресешће ми грожђе.

LONČIĆI


Mlađe i starije djevojčice bi se poredale kao u kolo. Mlađe djevojčice su bile lončići, a starije kume. „Lončići“ bi stajali ispred svojih kuma, koje bi na njih polagale desnu ruku. Jedna bi kuma obilazila tražeći sebi lončić. Kad bi ga našla, htjela bi ga kupiti. Pitala bi: „Pošto kumo lončić?“
Kuma bi odgovarala: „Po petak, po šestak, niže ti ga ja ne dam.“
Na to bi kuma potrčala uokolo, a mušterija za njom. Koja bi prije stigla do lončića, i stavila ruku na njega, lončić je bio njezin.

LONČIĆI

Mlađe i starije devojčice bi se poređale kao u kolo. Mlađe devojčice su bile lončići, a starije kume. „Lončići“ bi stajali ispred svojih kuma, koje bi na njih polagale desnu ruku. Jedna bi kuma obilazila tražeći sebi lončić. Kad bi ga našla, htela bi ga kupiti. Pitala bi: „Pošto kumo lončić?“
Kuma bi odgovarala: „Po petak, po šestak, niže ti ga ja ne dam.“
Na to bi kuma potrčala uokolo, a mušterija za njom. Koja bi pre stigla do lončića i stavila ruku na njega, lončić je bio njen.
Dajem ti talir
Igrači sede u krugu. Van kruga su dva igrača, jedan nosi talir, a drugi pogađa kod koga je. Igrač nosi talir između svojih dlanova i spušta svoje sastavljene dlanove u sastavljene dlanove svojih drugova izgovarajući reči:.
Dajem ti talir
da kupiš tanjir
da ne kažeš
ni crno ni belo
ni jeste ni nije…

Neprimetno jednom detetu stavi talir u dlanove. Ako igrač koji pogađa pogodi kod koga je talir, stiče pravo da mu postavlja pitanja koj sadrže zamku, tj.zahtevaju odgovor u kom će biti upotrebljene zabranjene reči: crno, belo, jeste, nije, kao na pr.
Da li je kod tebe talir?-odgovor jeste ili nije povlači ispadanje iz igre.
koje je boje mleko, sneg…?-odgovor belo povlači ispadanje iz igre.

„Paun pase“, Ježole, vražole“– Igru „Paun pase“ zabeležio je M.Škarić u sremskim fruškogorskim selima. Varijanta iste igre – „Ježole, vražole“  Razlika je u tome što ježa deca hvataju za onaj deo tela koji se pomene u stihu, a paun sam sebe dodiruje. Igrači su u kolu, drže se za ruke, a u sredini kola jež podvijenih nogu sedi na petama. Kolo se kreće u stranu i peva, a jež izvršava radnje koje se u pesmi pominju. Na reči hvataj ježa za ručicu iz poslednje strofe, jež ustaje, otrese se, uhvati jednog igrača iz kola, odvede ga na svoje mesto, a on zauzme njegovo u kolu. Igra ide od početka.

“ Sedi ježe u oranju,

ježole, dragole,

dragi druže moj.

Puti ježe desnu nogu,

ježole, dragole,

dragi druže moj.

…levu nogu…

…desnu ruku…

…levu ruku…

desno uvo…

…levo uvo…

Ustaj ježe iz oranja,

ježole, dragole,

dragi druže moj.

Otresi se od oranja,

ježole, dragole

dragi druže moj.

Hvataj ježa za ručicu,

ježole, dragole,

dragi druže moj.