Category Archives: Nošnje

Антерија

Uobičajen

Антерија је врста старинске хаљине. То је хаљина са дубоким изрезом на грудима, са дугим, спреда отвореним рукавима, а сама је дугачка до чланака ногу. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог изгледа, јер су ту додавани тзв. „клини“. Материјали који су се користили су били разни: памуксвиласомотброкат. Обично су биле црвене са узаним белим пругама или са ситним мотивима, а ракошним су сматране оне са златним везом од свиле или сомота. Мајстори који су израђивали антерије су се називали терзије.

Razmišljajući šta će da ponese engleskoj kraljici za rođendan, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević obratio se Etnografskom muzeju u Beogradu, a Muzej angažovao porodičnu manufakturu „Srma art“ iz Jakova. Tu je napravljena i u škrinju spakovana jedna lepa šumadijska devojačka nošnja s kraja 19. i početka 20. veka, koja danas stoji u Vindzoru, odnosno kraljičninom prestižnom muzeju.

A kada je pre par godina snimao po Srbiji, glumac Džeremi Ajrons navratio je u Etnografski muzej i za 5.000 dolara u prodavnici kupio nošnje, takođe iz ove radionice.

  

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

ЈЕЛЕК

Uobičajen

Jelek (od turskog yelek=prsluk) je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do sredine dvadesetog veka, kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima gde žive Srbi, jelek je imao veliku zastupljenost, nošen je u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. do Vranja i Kosova. Pominje se i u narodnoj pesmi, koja kaže „Jelek, anterija i opanci, po tome se znajuSrbijanci…“

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Obično su se koristili materijali kao što su pliš,sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, tračice i ukrasi, kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci, ali sa manje ukrasa i detalja.

Tipični turski jelek

Tipični turski jelek

 

 

  

    

Muški jelek

 

 

Šajkača

Uobičajen

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje. Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč „šajkača“ ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama. No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr.šajkano odelo). Po Skoku, šajak je „balkanski turcizam“, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra „našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala“, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj(Hercegovina).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: „Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.“

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali. Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije. Šajkača, to jest kapa za vojnike koja „ima formu graničarske kape“, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kaošajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose „šajkašku kapu“, kakva je određena i za narodnu vojsku. Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje. Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, „po srpskom načinu“, u muškoj nošnji „sasvim mala i plitka kapa“. Ova kapa, „koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave“, kako Jireček pretpostavlja, bila je „nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.“

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipašišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je „predstavljena manja ravna kapa slična šišaku“.

 

ОПАНЦИ У СРБИЈИ

Uobičajen
Вера Шарац-Момчиловић,
виши кустос Етнографског музеја у Београду

 

Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.

У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.

Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу. На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.

Presni

Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне.

Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века.

Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице.

Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.

Crvenjasi

Опанци капичари се састоје од ђона, лица, дела за петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрамо их елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба.

Kapicari

Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци.

Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао од набора при обликовању ђона, постао је његов главни украс. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.

Gradjeni

Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари.

Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа.

У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни.

    

    

  

 

 

http://www.svevlad.org.rs

Narodna nošnja – etnografska mapa od tekstila

Uobičajen

Srpska narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji. Njena uloga kroz istoriju je veoma bitna kao simbol etničkog identiteta, a ističe se i po likovnim i estetskim vrednostima.

Do nas su uglavnom stigle sačuvane odevne celine iz 19. i prvih decenija 20. veka, sa raznolikim oblicima i ukrasima kako u ženskim tako i u muškim nošnjama.

Svaku oblast koju su nastanjivali Srbi kroz istoriju, karakterisala je posebna nošnja. Po načinu odevanja prepoznavalo se ne samo odakle je ko nego, naročito u mešovitim etničkim sredinama, i kojoj etničkoj odnosno nacionalnoj zajednici pripada.

U svom istorijskom razvoju, raznovrsne narodne nošnje imale su mnogostruka značenja u životu naroda, ali su bile izložene i mnogobrojnim uticajima između različitih etnosa, tako da osim obeležja vremena u kome su rukotvorene i nošene, sadržani su i drugi odevni elementi iz proteklih vremena. 

U velikoj raznovrsnosti odevnih oblika, osim posebnih oblika nošnji od jedne do druge seoske sredine, uočavaju se i izrazite razlike u odevanju između gradskog i seoskog stanovništva.

Građanska

Građanska odeća na većem delu srpskog etničkog prostora razvijala se pod tursko-orijentalnim, a kasnije, kao u gradovima panonskog podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajima.

Građanska nošnja balkansko-orijentalnog stila, izrađena od skupocenih tkanina i sa bogatim zlatnim i srebrnim vezom, bila je visokokvalitetne zanatske izrade.

Seoska

Seoske nošnje, naprotiv, sve do početka 20. veka, i u materijalima i u oblikovanju, bile su pretežno proizvod domaće kućne i seoske radinosti. Rukotvorile su ih žene, s tim što su poneke delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju prenosili su stariji na mlađe, s kolena na koleno.

Sremačka nošnja

Nošnja ove regije ima jednostavnost kao jednu od osnovnih obeležja. Muškarci nose takozvane dugačke gaće, odnosno vrlo široke pantalone od belog platna. Nekad, međutim, nose i crne platnene ili čojane čakšire.

Košulje su im ili radne ili paradne. Paradne imaju vez. Neizbežan je jelek, odnosno muški prsluk, čizme, opanci, ili cipele. Često se može videti i šešir i šubara. Često nose i neku vrstu sakoa od čoje, u braon ili crnoj boji.

Marama – kako kad

Ženski delovi ove nošnje su haljine ili suknje i bluze od belog platna, sa izvezenim cvetnim elementima na rukavima i okolo vrata.

Jelek i kecelja su uglavnom crne boje sa vezom. ukoliko se nose, marame se vezuju na potiljku.

Banatska nošnja

Ova nošnja je slična sremačkoj, razlike su uglavnom u boji i ukrasima. Naravno, zbog blizine sa Rumunijom, neke varijante banatskog nacionalnog kostima sliče na rumunske nošnje. Na nogama žene nose ili cipele, a mogu se videti i zepe i opanci banatski.

Bačka nošnja

Ono što izdvaja bačku nošnju od dve prethodne jeste kroj ženskih sukanja. Naime, bačke suknje su nalik mađarskim – vrte se u punom krugu, zato zahtevaju i podsuknje.

Na ovu skupinu vojvođanskih nošnji treba dodati i bunjevačku. Ona, međutim, vrlo sliči slovenačkoj u podravskoj jer ima ukrasnu nadsuknju u jarkoj boji, od svilenih sjajnih materijala.

Nošnje u panonskoj zoni

Uobičajen

Етничка одећа културно-географске панонске зоне распростире се у Севеном делу Србије. У јужном граничном појасу са више области, међу којима централно место заузимају Шумадија и Колубара, одећа се прожима са централнобалканским и динарским садржајем, а присутни су утицаји српске грађанске одеће 19. века и војничке уиниформе. У осталом панонском поднебљу – у Војводини, одећа је била изложена средњоевропским утицајима и стиловима, посбно бароку и од краја 19. века грађанској моди европског оквира. Од значаја су старословенски елементи, који су се на јужнословенском тлу најбоље очували у панонским пределима.
На претежно низијском простору, са сложеним културним прожимањима, плодност тла, с обиљем житарица и других плодова, давала је економску сигурност становништу, што се одражавало на све области живота и што је у одевању допринело бујној разноврсности и разиграности облика, украса и боја. Богато набрана платнена одећа, која се носила лети и зими, делује лако и живо. Сукнени и крзнени одевни предмети пространих су кројних одлика – примерени равничарском начину рада. Чести су вегетабилни мотиви као и геометријски облици у разнобојном, белом и златном изразу тканих и везених предмета, претежно светлих боја.
За израду платнене одеће користило се више врста платна, међу којима су се по ванредном умећу ткања, истицали памучно платно ваздушне прозрачности и полусвилено или памучно танко платно са уздужним пругама. Осим платна домаћег ткања, белог, тамносмеђег и црног сукна, овчије коже са руном, вунене и памучне грађе, златног и сребрног конца за ткање и украшавање, од друге половине 19. века користе се и тканине мануфактурне производње са којима придолазе и кројни облици градске европске моде.
Женску одећу, која се јавља у више варијаната, у старијем одевном слоју у 19. веку, обележава дугачка набрана кошуља, састављена из равних пола платна, са пространим рукавима који полазе од вратног изреза. Везени биљни мотиви са укомпонованом чипком распоређени су дуж рукава, састава пола и по дну кошуље. У јужном пограничном појасу, поврх кошуље опасане појасом који украшавају сребно или позлаћене пафте, девојке носе само предњу прегачу, а удате жене опасују и задњу прегачу. Предње кецеље караткерише сабијено ткање и геометијско орнаменти распоређени по целој површини, за разлику од прозрачних и готово једнобојних задњих кецеља са дискрентом утканицом или везом.
Осим кратког јелека кројеног у струк од сукна, чохе или од сомота са гајтански и златним везом цветних мотива и зубуна са нашивцима чохе у боји, значајну примену имали су, нарочито зими, сукнени и Цохан одевни облици различите дужине и са дугачким рукавима, сродни хаљецима сличне намене у централнобалканским и динарским срединама. Насупрот дубоко укорењеним традицијским одевним облицима иу женском иу мушком топлом одевном слоју, од друге половине 19. века, по узору на женску градску моду, улази у употребу дугачка сукња, визуелно прилагођена одевној варијанти сваке области. Посебно се истиче звонолика обликована шумадијска сукња са вертикално и хоризонтално укомпонованим пругама у полихромији финих тонова, која је – слично као усвојени предлошци србијанске војничке униформе у мушкој одећи – постала не само обележје новијег одевног слоја у првој половини 20. века, већ и синоним и репрезент српске етничке одеће у ширем културном и националном смислу.
Етничка одећа у равничарским пределима у Војводини, за разлику од композитног одевног садржаја у јужном прелазном појасу, припада култури изразитих панонских одлика.
У женској одећи, у чијем је ранијем одевном слоју доминирала дугачка набрана кошуља, већ од почетка 19. века, под утицајем европске одеће, јавља се дводелна платнена одећа – кратка кошуља и сукња који се кроје од више пола платна.Кратка кошуља, са повременим модним трансформацијама у кројни детаљима, за свечане прилике шила се од памучног прозрачног платна и украшавала, нарочито рукави богате ширине, белим или златним утканим и извезеним орнаментима, често и са чипкастим умецима. Доњи део платнене одеће је сукња, велике ширине, са светлим везом и белим чипканим декором – ношена у више слојева. Платнену одевну силуету израженог струка употпуњује вунена прегача геометријске орнаментике, или кецеља од сомота, атласа, свиле, често са рељефним златовезом (цвеће, лозице) какав се јавља и на прслуку. Уз златни или сребрни вез прикладно су деловале огрлице, нанизане од златног или сребрног новца, стаклених зрна и перли.
За покривање главе са сплетеним косом у плетенице обавијене у венац око главе или позади у пунђу, најшире распрострањење имале су: старословенског порекла Конђа (подложак са пешкиром), мараме преобликоване у капе чија се калота полагала на пунђу, а доњи крај падао низ врат и леђа, са истакнутим златовезеним украсом, који се у најраскошнијем цветном узорку барокног израза налази на златари (женска капа прекривена златовезом) са два дугачка Превеса низ леђа. У свакодневним приликама носила се марама, а код невеста раскошно обликовани цветни венци, капе и круне.
Мушку платнену одећу сачињавају кошуља и гаће, с панонским начином облачења – кошуља се увек носила преко гаћа, у већини средина са опасаним тканим појасом. И кошуља, и гаће велике су ширине, постигнуте слагањем више пола платна. Као и на женским кошуљама, украшавање је било изразито. Међу биљним орнаментима на мушким кошуљама истицао се, као симбол плодности, мотив зрелог житног класја. Летњу одећу употпуњавао је прслук од чохе, свиле, броката, често са сребрним овалним дугмадима.
У зимском периоду, осим белог сукненог гуња и чакшира, ношених у пару, црног великог гуња, честе су биле беле кабанице са четвртастим оковратником који се могао сложити у капуљачу. Неке су имале зашивене кратке рукаве који су служили као врста џепова за држање разних ситних предмета, потребних на путу или у чобанским раду.
Типичну мушку и женску одећу панонског поднебља представљају крзнени кожуси од јагњеће и овчије коже. И код сукнених и код крзнених предмета украшавање је било разноврсно и живописно. Разгранати биљни мотиви рађени су разнобојним вуненим везом са апликацијама комадића чохе по сукну, осносно кожних цветних исечака по кожи.
За покривање главе карактеристични су купаста црна шубара од јагњећег крзна, шешир од црне пустина, у летњем периоду од сламе иу јужном пограничном појасу широко распорстрањена војничка капа шајкача. У обући старијег слоја коришћени су комади вунених тканина за увијање ногу, затим вунене и памучне чарапе, широки опанци, изванредне израде опанци са ситним преплета, чизме, ципеле и за рад око куће дрвене кломпе.
Значајно је истаћи да сукнене одећу – која, заједно са хаљема од фабричких тканина у пограничном јужном појасу задржава задуго традиционална обележја – већ од краја 19. века у Војводини потискује штофане одело, обликовано по угледу на градско европско одело, уз неретко примену везеног украса.Слично је било иу женској одећи где се штофане, памучне и свилене дводелне хаљине (прслук или блуза са дугачком сукњом) носе у комбинацији са кратком кошуљом и златним капама традиционалних обележја. И етничке одеће мањинских националних заједница – исто као и одећа већинског српског становништва – садрже основне панонске одлике, с тим што се у њиховој садржајној и визуелној свеукупности испољавају и одевне специфичности одеће матичних суседних и ближих земаља.
Све разноврсне етничке одеће у Србији, које су се развијале у различитим, унеколико и сличним условима културно-географских зона, са дуговременским ослањањем на наслеђе и традиционалне вредности са уважавањем условности времена у коме су стваране и ношене, у ходу развоја друштва у целини, претпеће процес постепеног нестајања из свакодневног живота. Тај процес промена, проузрокован развојем нових економских и социјалних услова, ширењем саобраћајних и трговинских веза, ближим односима између градских и сеоских средина, наступио је већ од краја 19. века, све више после Првог и нарочито Другог светског рата, откада традиционални стил одевања уступа место градској европској моди. На тај начин је етничка одећа већ у другој половини 20.века постала културноисторијски вредност, с тим што се повремено користи у одређеним свечаним приликама.

Plodna vojvođanska ravnica obezbeđivala je ne samo žitarice, nego je obilato pružala i sirovinu za izradu ljudske odeće. Panonska klima sa dugim i žarkim letima i veoma oštrim i vetrovitim zimama, uslovljavali su i način oblačenja njenih stanovnika. Glavne sirovine za izradu stare srpske nošnje bila su biljna vlakna kudelje, lana i pamuka. Pored biljnih vlakana za zimsku odeću korišćena je i vuna, jagnjeće i ovčije krzno čemu su pogodovale osnovne privredne grane.

Odeća 19. veka krojena u domaćoj radinosti bila je jednostavnog kroja. Osnovnu platnenu odeću karakterisali su ravno krojeni delovi odeće, čija se širina oblikovala prema telu nabiranjem tkanina. Prihvatanjem u nošnji gornjih haljetaka komplikovanijeg kroja, koji su u srpsku nošnju došli uticajem gradske mode i mode srednje i zapadne Evrope, naročito bečke, šivenje ovakve nošnje prepušteno je krojačicama. Seoske krojačice u narodnu nošnju unose nove modne elemente, što je uticalo i doprinelo naglom gubljenju srpske narodne nošnje u Vojvodini.

Stara srpska nošnja u Vojvodini formirana je tokom dugog vremenskom perioda, te u svojim odlikama sadrži tragove minulih epoha, kao i tragove primljenih uticaja drugih naroda sa kojima su Srbi živeli u etnički mešovitim naseljima.

Mušku odeću tokom 19. veka leti i zimi činila je platnema odeća bele boje koja je nošena do samog tela, a to su tako karakteristične široke platnene gaće i košulja. Uz njih u nekim selima severne Bačke i severnom i srednjem Banatu nošene su bele plisirane suknje. Preko bele odeće muškarci su nosili štofani crni prsluk ili prsluk od svile i somota. U proleće i jesen nošeni su gornji sukneni kaputi zvani doroc i kabanica.Već u drugoj polovini 19. Veka narodnu mušku nošnju dopinjavaju kratki do ispod bedara kaputi takozvani rekla, bena, bekeš, jankel.

Zimi su preko gaća nošene crne štofane čakšire, obično u kompletu sa kaputom. U svečanim prilikama leti, mlađi ljudi su nosili plisirane bele suknje. Srbi u Bačkoj nisu nosili gaće vezene pri donjoj ivici ili gaće sa čipkama i fronclama, kao što su nosili Šokci. Muške suknje ukrašavane su uz ivicom ažurom, tehnikom izvlačenja žice iz osnove. Suknje su se nosile sve do vremena prvog svetskog rata.

Grudi, košulje ukrašavane su belim vezom ili pak vezom izvedenim zlatnom žicom. U svečanim prilikama nošene su posebne šivene vezene grudi, naročito ukrašene zlatovezom koje su nazivali formeti, nedra, plastroni. Ovakva vezena nedra mogla su se postaviti na svaku košulju a uvek su se videti ispod prsluka i gornjeg kaputa. Košulja je nošena preko gaća, a tamo gde su muškarci nosili belu suknju, košulja je upasivana unutra ispod suknje.

Prsluk je najčešće šiven od crnog štofa, somota, pliša ali je bilo i prsluka i od šarenog svilenog brokata. Stariji muškarci su nosili samo prsluke crne boje. Momci su nosili prsluke spreda bogato ukrašane srebrovezom ili zlatovezom. Kao ornament najčešće se javljaju biljni motivi, potkovica, inicijali i godine. Bogato ukrašeni prsluci trebalo je da pokažu bogatstvo momka koji ih je nosio.

U Banatu i selima severozapadne Bačke momci su kao ukras nosili toke preko grudi.

Uz letnju svečanu nošnju nošene su lakovane kožne čizme ili pak kožne opanke i papuče kod siromašnijih. Glavu su pokrivali crnim filcanim šeširima.

Za vreme hladnijih dana i zimi muška nošnja dopunjavana je toplijim haljetcima. Preko košulje oblačena je toplija košilja od debljih tkanina, zvana košuljac kao i drugi delovi odeće sa dugim rukavima šiveni od sukna. Zimi je oblačen pršnjak i kožuh od krzna kao i krznena duga odeća opaklija, ducin ili bundaš. Uz reklu, benu ili jankel šiju se i štofane pantalone koje su u početku bele suknene takozvane graničarske ili na uzengije. Kasnije ove pantalone se prave u crnoj boji. Oko 30-tih godina 20. Veka nošene su i čakšire na šunke koje su nošene isključivo uz čizme a došle su u seljačku modu pod uticajem čakšira vojničke uniforme stare jugoslovenske vojske.

Zimi su uz krznenu odeću nosili i krznene kape na glavi – šubare. Kao obuću u zimskim danima nošene su čizme ili opanci sa obojcima. Obojci su vremenim zamenjeni čarapama prirodne boje vune ili crvenim. U Bačkoj je bila karakteristična i drvena obuća koja je nošena zimi kad je blato i sneg. Klompe su bile veoma širokog stopala tako da se lako hodalo po blatu i snegu a da bi bile toplije stavljali su slamu i seno unutra. U drugoj polovini 19. veka nošene su i cipele.

Mlade žene i devojke kosu su splitale u dve pletenice koje su nošene slobodno puštene niz leđa ili obavijane oko glave ili samo na potiljku u punđu. U svečanim prilikama mlade žene posle udaje dok ne dobiju prvo dete ili dok ne dođe nova mlada u kuću išle su sa džegom na glavi. Prvobitno džegu je činila najčešće crna manja trouglasta marama kasnije se razvila u posebnu šivenu kapicu koja se sastojala iz dva dela: kapice koja je pokrivala punđu i deo kose oko nje i donjeg dela koji je padao niz vrat. Najčešće su ukrašavane zlatnim vezom po čemu ih u nekim krajevima nazivaju zlatare. U Somboru i okolnim salašima umesto džege nošen je ubrđaj.

Osnovni delovi ženske nošnje su skute i košulja koji su nošeni do tela. Pored skuta žene su nosile još po jednu donju suknju koju su u nekim selima zvali suknjerac. Preko suknjerca je nošena gornja suknja od domaćih tkanina a za svečane prilike i od kupovnog fabričkog materijala. Suknje su u prošlosti bile duge do članaka.

Preko košulje nošen je prsluk, jelek šiven od somota ili svile obično tamnijih boja najčešće ukrašavan zlatnom čipkom i zlatovezom. Bio je dugačak do struka. Spreda se zakopčavao zapinjačama ili šnirao pomoću gajtana.

Preko suknje nošena je kecelja obično od iste tkanine i na isti način ukrašena kao prsluk. U nekim selima nošene su i tkane kecelje od vune na raznobojne pruge, sa utkivanim ornamentima ili pretkivanim cvetnim motivima. Uz bele letnje suknje nošene su i bele platnene kecelje ukrašene belim vezom i šlingerajem.

Od 80-tih godina 19. veka u modu ulaze svilene haljine iz dvaju delova čija je gornja bluza nošena uvek preko suknje. Ovakve tkanine došle su pod uticajem evropske mode.

Zimsku odeću žena činili su rekla, kožuh, ćurak, bundica i velika vunena marama. Devojke su za svečanije prilike nosile crne jakne od pliša. Kragna na jakni bla je kod imućnijih devojaka od astragana i nekog drugog plemenitog krzna.

Kao ukras, a i znak bogatstva devojke su oko vrata nosile seferine – niske dukata.

Karakteristična ženska devojačka obuća bile su bele čarape i šarene papuče, kao i cipele. Za svaki dan su nošene štrikane zepe, natikače ili čarapci. Na posao su nošeni opanci od kože a kasnije i od vune. Zimi su nošene papuče sa drvenim đonom, cokule ili klompe.

Već tokom druge polovine 19. veka nošnja je skroz izjednačena sa građanskim krojem tog vremena, a postojeće razlike bile su samo u pojedinim detaljima odevanja.

http://www.narodnenosnje.co.rs

NARODNE NOŠNJE — SREM

„Sremačka nošnja se puno razlikuje po dobu iz koga potiče, po kraju ili nameni… Odlikuje se karakterističnom belinom, koja je ukrašena belim vezom, zlatovezom, raspletima. Jeleci i kecelje su od pamučnog pliša, ukrašeni zlatovezom.“