Krov od trske

Uobičajen

Trska je jedan od prirodnih materijala koji je ranije dosta korišćen u izgradnji, a danas ponovo dobija na popularnosti. Trskom su sepokrivali krovovi, naročito na području Vojvodine, a koristila se i kao armatura u zidovima od naboja.

Velike količine trske rastu u močvarnim predelima i nasuprot uvrženom mišljnju, eksploatacija trščanih polja ima pozitivan efekat na životnu sredinu. Ako se mlada trska ne poseče, često zaraste u korov i ne može se više koristiti, a vremenom trune i raspada se u vodama močvara i troši kiseonik neophodan ostalim stanovnicima močvare.Trska takođe štiti i od glodara i insekata, jer su stabljike trske vrlo oštre i gusto zbijene, što onemogućava štetočine da se nasele u zidovima i podovima. Kao prirodan materijal u potpunosti je bezopasan po ljudsko zdravlje i okolinu.

Trska: izolacija spoljašnjeg zida trskomTrska: trščane table

 

Advertisements

Шиндра

Uobičajen

Шиндра је кровни покривач од цепаних дрвених дашчица, које се постављају једна преко друге са преклопом. За шиндру се најчешће користи лучевина (дрво бора старог преко 50 година и то само део стабла од корена до један метар увис), а у новије време се користи и млађе дрво, алиимпрегнирано.

Шиндра се као покривач користи у свим крајевима Европе где има пуно четинара и где су обилнепадавине, јер се њоме могу покривати само кровови са великим нагибом. У Србији се најчешће користила на подручју ЗлатибораТаре и Шумадије. Због своје цене (шиндра спада у скупе кровне покриваче), данас се све мање користи.

Цреп

Uobičajen

Цреп је врста кровног покривача .

Глинени цреп

Глинени се производи од квалитеније глине него опека. Са водом добро израђена глина обликује се ручно у калупима или машински извлачењем помоћу пужне пресе. Обликовани цреп суши се на ваздуху или у сушарама, а затим се пече у кружним или тунелским пећимана температури од 1200°C. За украсно покривање цреп се може ангобирати и глазирати. Вучени црепови су производи од печене глине, рађени истискивањем на одговарајућој машини. Према облику израђују се три врсте вученог црепа:

  1. вучени цреп са једноструким жлебом
  2. бибер вучени цреп
  3. каналице (ћерамида или вучени жлебњак).
  4. специјални комади

Вучени цреп има облик правоугаоне плоче, која на крајевима дужних страна има жлеб са једне стране окренут према лицу, а са друге стране према наличју, тако да се приликом покривања међусобно поклапају. Вучени цреп са жлебом примењивао се још у античкој Грчкој када се израђивао у величини од око 40х60cm (данас ове мере износе скоро дупло мање). Вучени цреп због својих двостраних жлебова трпи и углове од 18-20 степени нагиба, а друге погодности су: мањи утрошак по квадратном метру крова, једноставно и брзо уклапање, могућности обликовања, па тако овај цреп када се постави на кров може изгледати као ћерамида или чак и као бибер цреп (са простим додатком жљебова).

Бибер вучени цреп је у облику правоугаоне плоче чија је ужа страна заобљена тако да полупречник заобљења износи од 100 до 180 mm. Површина лица црепа може да буде глатка или уздужно избраздана. Да би се омогућила боља вентилација, препоручује се да се са наличја израђују ребра дебљине око 2 mm и ширине до 20 mm преко којих цреп належе на летве. Због једноставног налегања преклапањем без жљебова, бибер цреп не трпи углове крова мање од 45 степени. У пракси се обично примењује двоструко – крунско покривање, тј. приликом слагања једног реда, одмах се преко њега поставља и следећи смакнут за пола ширине.

Ћерамида има облик коничног олука и мора бити глатка са обе стране.

 

Đeram

Uobičajen

Đeram je naprava za vađenje vode iz bunara, koja ima dve povezane pritke ili drvenastuba u ravnoteži. Reč đeram je ustvari izvedena od grčke reči geranos odnosno turske reči germek što je značenje za pticučaplja.

Ova vrsta bunara je najrasprostranjenija u srednjoj i istočnoj Evropi.

Đeram se najčešće koristio po selima i bilo ga je u skoro svakom dvorištu. Postojao i veliki zajednički đeram koji se koristio na livadama pored sela za napajanje stada koja su bila čuvana na slobodnom prostoru. U starijim vremenima, na mestima gde je bilo više stoke, pravili su se i po nekoliko đerma jedno pored drugog da bi se mogla namiriti sva stoka sa vodom. Tako da se bogatstvo stočnog fonda moglo meriti i sa brojem bunara u selu.

Nekada je đeram bio glavni izvor pijaće vode i nalazio se kod skoro svake kuće i salaša. Iz đerma se voda vadila pomoću vedra koje je bilo vezano za drvo na čijem se kraju nalazio veliki kamen radi postizanja ravnoteže. Đermovi su bili i još uvek su inspiracija slikarima i pesnicima, mesto gde se može utoliti žeđ hladnom i čistom vodom, mesto susreta dvoje mladih.

Đeram se ranije koristio kao orijentir u nepreglednim ravnicama Panonske nizije i Ukrajine. Takođe je služio u praktične, svakodnevne, svrhe. Sa pokretanjem rude đerma se davao znak kada je stado stiglo na pojilište, kada se svi okupljaju na ručak ili kada se radni dan u poljima završava ili šta je već dogovoreno da se u poje dinim slučajevima javlja na daljinu.

Đeram se sastoji od:

  • Drvenog, zaštitnog, pravougaonog okvira, koji se postavlja odmah oko iskopane bunarske rupe.
  • Balansni stub, koji se sastoji iz rude i drvene račvaste potpore, služi za lakše izvlačenje vode,
  • Teg, koji je vezan za rudu (kontra teg) (obično je to kamen ili drveni panj), sa jedne strane
  • Drvena kofa, sa kojom se zagrabi voda koja je vezana sa druge strane i sa kojom se vadi voda.
  • Korito (pojilište), koje se sastoji iz jednog ili više jednakih delova koji su međusobno povezani i prelivaju se jedan u drugi.

Zaprežna kola

Uobičajen

Zaprežna kola i sav pribor za njih izrađivani su isključivo od drveta i gvožđa. Majstori koji su izrađivali kola nazivali su se kolari. U sklopu kolarske radnje nalazila se i kovačnica, pa je kolar ujedno bio i kovač.

Kloparaju kaldrmom ili zemljanim putem, prelaze jarke i kanale i onda kada izgleda da će se prevrnuti, nastavljaju dalje. Natovarene senom, domaćinima, praćene kučencetomi danas su čest ukras vojvođanskih sela.

Taljige

Uobičajen

Teško je zamisliti nekadašnji srpski seoski pejzaž bez taljiga koje truckaju putem, ujarmljenih volova ili konja, domaćina sa naherenom kapom, i mirisom sena koje je uredno naslagano u njima.

Služe i za odlazak u njivu, prenos sena i raznog tereta, a sa nameštenim klupicama korisne su i za odlazak cele porodice na vašare, svadbe, slave.

Danas su veoma rado viđen ukras u dvorištima, oslikane živim bojama, napunjene cvećem i ukrasnim figurama.

Glagol taljigati se veoma jasno ukazuje na brzinu i udobnost ove vrste prevoza – polako i stići će se.

Čeze

Uobičajen

Чезе су запрежна кола која вуку коњи и служе за превоз људи. Некада, док није било моторних возила, биле су једини вид превоза и углавном су била резервисана за господу по градовима и имућније домаћине у селима. Када су чезе пролазиле улицом, народ би углавном стајао са стране дивећи се лепоти кола и коња који су их вукли.