Narodni instrumenti

Da bi se napravila dobra svirala, u nekim krajevima Srbije govorili su da je neophodno nabaviti „jednu granu u jesen isečenu da bi se tokom zime dobro osušila, i jedan oštar nož za skidanje kore“.Prema istoj tehnologiji, za pravljenje lepka bilo je potrebno „jedno belance, tri do četiri čena utucanog belog luka i smola veličine jajeta sa šljivinog drveta“.
Kad se grana pripremi, prelije se mlekom i dobro osuši tokom zime, zatim se više puta premaže uljem i sirćetom, a onda stavi u ovčije pečenje da se natopi masnoćom i tako impregnira.

Ovakve drvene svirale, takozvane frule, širom Srbije uglavnom su pravili pastiri koji su, osim na seoskim skupovima, najčešće svirali za sebe i svoju dušu.

Reč frula potiče od rumunskog izraza „fleur“, sviraljka, sviralče, a izrađivali su ih najčešće pastiri od pravih, bočnih grana određenog prečnika, nikad od stabla ili panjeva.
Фрула је дувачки/аерофони инструмент који се прави од једног комада дрвета (углавном шљиве). Састоји се из чепа (данце) којим је инструмент затворен са горње стране (не у потпуности с обзиром да му је одсечен један уздужни део да би омогућио пролаз ваздуха кроз цев свирале). На полеђини инструмента налази се отвор са оштрим бридом који се назива ветрило, а који сече ваздух стварајући тон. На дну свирале налази се рупа која се назива одушка. На предњој страни свирале налази се шест рупа и једна на полеђини помоћу којих можемо извести седам тонова у две октаве (најчешће тонови дурске лествице, а по могућности молске).


Naziv za još jedan tradicionalni srpski instrument – gajde, je stranog porekla i potiče od arapskog „gaida“, „kaida“, što znači „melodija“. Harmonika je jedan od najomiljenijih instrumenata i od vremena kad se pojavila, oko Prvog svetskog rata, pa do danas, prodrla je i u najudaljenija sela, potisnuvši mnoge tradicionalne muzičke instrumente.

Гајде су некада биле уобичајен инструмент широм Европе. У Срба и осталих Јужних Словена гајде се свирају и данас махом у селима. Што се Европе тиче свака земља има свој тип гајди (bag pipes), међутим у многим земљама то више није тај изворни тип гајди, већ су усавршене до те мере да су на свиралу додати чак и механизми са клапнама, примитивни пискови од трске су замељени индустријским те се и звук условно речено профинио и прилагодио више класичном извођењу. Међутим, овим техничким побољшањима западноевропски типови гајди много су изгубили од своје руралности и рустике звука.

Ми ћемо се фокусирати на јужнословенски тип гајди. Овај инструмент у веома сродним облицима јавља се у СрбијиМакедонијиБугарскојАлбанијиХрватској.

Поменућемо неке типове гајди пронађених на простору Балкана: јужноморавско-македонски тип, најраспрострањенији тип, свира се од околине Ниша па све до југа Македоније. У околини Ниша срећу се сврљишке гајде које имају гајденицу (свиралу, гајдарку) са дуплом цеви, постоје још и ерске гајде, затим војвођанске гајде које имају мех и такође двоцевну свиралу.

Сваки тип одликовао се различитим штимом (углавном нетемперованим), касније су мајстори ухватили калупе по којима су правили гајде прецизнијег штима.

Гајде се састоје од неколико елемената: Гајденица (гајдурка по македонски, свирала,гајдарка) део који даје звук, има рупе где свирач пребира прстима и кроји мелодију са украсима. Број рупа се креће између 6 и 8. Гајденица се прави од тврдог дрвета. Најчешће су то шимшир или зеленикадренјоргован и шљива.

На врху гајденице налази се криви завршетак који се некада правио искључиво од бивољег или другог рога, а данас мајстори овај егзотични материјал замењују дрветом. Са врха овог дела на узици од коже виси зуб од вука, дивље свиње или медведа… или канџа орла илисокола. Овај оштри предмет служи као амајлија, уједно и као алат којим су се дотеривале рупе када су штимоване помоћу пчелињег воска (величина рупе се сужавала капањем пчелињег воска).

Писак се налази у споју између мешине и гајденице. Вибрацијом његовог језичка добија се звук. Писак (писка македонски) прави се од сирове барске трске или од младица зове. Писак се накратко урони у врело уље како би се заштитио од влаге. Штим гајде умногоме зависи од писка и од климатских прилика те се гајдашима саветује, уколико свирају заједно са другим инструментима увек имају са собом неколико писака, који се у штиму разликују за неколико центи или пола степена.

Сви прстенови у које се углављују дрвени делови, када се спајају са мешином, зову се главчине и праве се од крављег рога (данас услед недостатка материјала, од дрвета).

Дрвени део у који се дува има повратни вентил, са клапмом од парчета коже, a у новије време од гуме.

Велика дугачка цев која даје дубок (бас) тон такође има свој велики писак и зове се прдало (брчало на македонском), бас,бордун, или дрндало. Склапа се из три дела и прави се од дрена, шимшира или зеленике.

Мешина се прави од коже јарета или јагњета која се суши, потапа у кречну воду и тако импрегнира. Део са крзном окреће се унутра да држи влагу и топлоту.

Цео инструмент маже се лојем или воском на свим спојевима да не пушта, а мешина се маже свињском машћу да би се очувала.

Овакав облик гајди није се променио вековима. Велике војне и ропства народ је прошао лечећи тугу звуком гајди.

Данас се гајде свирају уз гоч тј. тапан па и уз тамбуру.

Постале су саставни део неофолк и неовизантијских музичких састава, као и свих група које се баве архаичном музиком.

Сам звук гајди води дубоко у прошлост у задње репове корена народа. Веома драгоцено је то што на Балкану постоје и данас се праве примитивни типови гајди које су свирали и наши преци. У прошлости су се на гајдама свирала кола и ора и биле су верни пријатељи пастира, поред фрула и кавала. Пастири су били они који су их најчешће и правили идући за овцама.

На саборима гајдаш би обично стао у средину кола и свирао док се коло вило око њега, он би се пак окретао лицем час једнима час другима, показујући своје уживање (мерак).

У народу се каже дува у гајде.

Gusle su najpoštovaniji i najpopularniji narodni instrument srpske tradicije i one ne služe da bi se na njima sviralo, niti se na njima svira da bi se igralo, već je najvažniji ep koji guslar kazuje. Kao i pastiri svirale, i gusle najčešće izrađuju sami guslari i to od jednog komada drveta, obično suvog, sabijenog javora ili oraha, a ređe od hrasta i drugih vrsta drveta, ali i od tikava.

Za izradu dobrih gusala, prema uobičajenomi receptu, potrebna je grana javora koji je rastao na sunčanoj strani. Strune gusala se sastoje od 60 konjskih dlaka iz repa ili grive, najčešće belog konja, po mogućstvu pastuva, a gudalo je od tvrđeg drveta sa strunama od oko četrdesetak konjskih dlaka.

Гусле су српски народни музички инструмент са једном, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у СрбијиЦрној ГориБосниХерцеговинии Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.

Жице су направљене од тридесет упредених коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Гудалосе користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања.

Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће ораоили соко) глава.

При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића многе српске епске песме записане су и сачуване већ у раном 19. веку. У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу када се у 12. веку састао у Нишу са српским владаром Стефаном Немањом, где му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена степског порекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци.

Гусле се још срећу и у Сирији, а код Лужичких Срба се среће гудачки инструмент под називом хусле. Такође, Срби који су мењали веру и примали ислам, били су задржали обичај опевавања својих муслиманских јунака уз гусле. Данас се овај обичај код њих готово изгубио.


Truba je postala jedan od simbola SrbijeU muzičkoj tradiciji srpskog narodainstrument predstavlja važan element i javlja se u bezbroj oblika, ponegde je autohton, a negde usvojen iz drugih kultura.

Starinski muzički instrumenti u praksi su potpuno podređeni sviraču.

Instrument je u početku bio sve što je moglo da prouzvede zvuk ili šum sa ciljem da se pospeši komunikacija čoveka sa višim silama kojima je određeni obred bio posvećen.

Za proizvodnju zvuka u te svrhe koristili su se list, trava ili pero od crnog luka.

Kasnije, instrument postaje signalno sredstvo, da bi posle godina ljudskog razvoja on postao muzička sprava u pravom smislu reči.

Tradicionalni muzički instrumenti srpskog naroda na kojima se izvodila izvorna muzika su još i šargija i tambura, instrumenti koji su na ove prostore došli sa Istoka.

ŠARGIJA

Šargija, vrsta tambure, dugačka najčešće 95-100 cm. Korpus šargije je kruškolik, a vrat dugačak (oko 50 cm); čivije se nalaze na glavi i spreda i sa strane. Korpus ima nekoliko manjih i jedan veći otvor. Šargija ima 5, 6, 7 i redje, više žica i oko 12 prečnika.

Šargija je raširena u Bosni i na Kosmetu. Njome prate junačke pesme i svirači u Bosanskoj Krajini. Naziv šargija razvio se iz turske reči sarki (istok). Turci su je nazivali pod imenom tambur sarki, a narodna pesma je spominje kao sedefli šargiju.

Šargija /sarkija/ je vrsta tambure. Može imati 4 do 12 metalnih žica koje se štimuju na tri visine: prva i treća u razmaku velike sekunde, a druga koja se nalazi u sredini ja za kvintu niža od najviše. Svira se uz pomoć terzijana, vrste trzalice od životinjskog roga. Na najvišoj žici svira se melodija, dok ostale žice služe kao bordunska pratnja. Uz svirku šargije se uglavnom igra, ali se igraju i pesme. Šargija je zastupljena u muzičkoj praksi na Kosovu i Metohiju, Makedoniji i u pojedinim delovima Srbije, na primer u užičkom kraju.
Manje šargije nazivaju se tamburice-bugarkice i one se mogu stegnuti do veoma visokih tonova koji daju veoma visok i prodoran zvuk.

U srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma.

Двојнице или свирале су народни дувачки инструмент. Састоји се од две цеви израђене једна уз дрзгу од истог комада дрвета, најчешће шимшировог. Горњи крај цеви, у који се дува истесан заједно. Свака цев има писак и рупице. Десна цев има једну рупицу више од леве и свира се двогласно.

Двојнице су обично извана украшене шарама изрезбарених, обојене жутим мастилом и сл. Као изразито пастирски инструмент распрострањене су широм Балкана. Служе за пратњу песама и плесова, највише кола.

Advertisements