Car Jovan Nenad

 

Jovan Nenad ili Car Jovan Nenad ili Crni Jovan(mađ. Fekete Iván ili Fekete Jován, Fekete Ember, Cserni Jován, Csernajevics Iván) je bio vođa srpskih plaćenika koji je u anarhiji koja nastaje nakon pogibije hrvatsko-ugarskog kralja Ljudevita Jagelovića osvojio kontrolu na delu današnje Vojvodine i proglasio se carem svoje „državice“ koja nastaje nakon povlačenja glavnine otomanske vojske o septembru-oktobru 1526 i prestaje postojati 25.7.1527. nakon što obnovljena, oslabljena Ugarska vraća kontrolu nad svojim teritorijem.

 

Bitkom na Mohačkom polju 29. avgusta 1526 Turci su uništili vojsku ugarsko-češkog kraljaLjudevita Jagelovića, koji je i sam tu poginuo. Posle ove bitke Ugarska pada u kratkotrajnu anarhiju koja ubrzo postaje građanski rat između Ivana Zapolje izabranog za novog kralja od parlamenta i Ferdinanda Habsburga kojeg ugarski plemići uz austrijsku granicu proglašavaju za svog kralja. Uz takvu situaciju u Ugarskoj područje današnje Vojvodine pada u potpunu anarhiju pošto se preko nje povlači deo Otomanske vojske natrag u svoje balkanske vojne baze.

U takvoj situaciji na scenu dolazi vođa srpskih plaćenika Jovan Nenad o čijem ranijem životu se gotovo ništa nije znalo. On sam je tvrdio da je potomak vizantijskih i srpskih vladara. Neki savremenici su ga smatrali izdankom srpskih despota, a drugi čovekom niskog roda. Zahvaljujući svojoj srpskoj četi na čijem čelu je bio on preuzima kontrolu nad celom Bačkom, kao i nad delovima Banata i Srema tokom jeseni 1526. godine. Time je stvorio jednu privremenu nezavisnu državu, za čiju je prestonicu izabrao Suboticu. Na vrhuncu svoje moći Jovan Nenad se u Subotici krunisao za srpskog cara. Za vojnog zapovednika postavio je veštog vojnika Radoslava Čelnika, za stranog izaslanika obrazovanog protestanta Fabijana Literatu a za palatina i blagajnika plemića Subotu Vrlića, rodom iz Jagodine.

Država Jovana Nenada

Vojska mu je bivala svakim danom sve veća i početkom 1527. godine brojala je oko 15.000 ljudi, ali je ona u stvarnosti bila malena u odnosu na tadašnju Ugarsku vojsku pa kada je ona počela prodirati nakon reorganizacije Jovan Nenad beži iz svog glavnog grada Subotice uSegedin koji postaje novi glavni grad.

U prvi mah Car Jovan Nenad je pristao uz Zapolju, ali mađarski plemići, čija je imanja po Bačkoj prisvojio, udaljiše Zapolju od njega, te on početkom 1527. godine pristane uz Ferdinanda. Odgovor na to je postala invazija vojske kralja Zapolje, pod vođstvom erdeljskogvojvode Petra Perinjija koju će Car Jovan pobediti 1.5.1527. kod Seleša na Tisi, a Perinji se s mukom spasao. Dok je nakon ovog poraza Ugarska uspela organizirati novu i veću vojsku za ponovnu invaziju vojna snaga Jovana Nenada se drastično smanjila s 15.000 na 8.000 vojnika što rezultira njegovim katastrofalnim porazom na Sedfalskom polju.

Nakon ove katastrofe Jovan Nenad se pokušao probiti na zapad kako bi se s preostalim snagama spojio s onima Ferdinanda Habsburga, ali do toga nikada neće doći pošto će biti ubijen u malenoj bitki 26. jula 1527. kodTornjoša, nedaleko od Sente.

Vekovima nakon svoje smrti Jovan Nenad će postati legendarna figura za Srbe. Mnogi srpski istoričari ga kao prvog tamošnjeg srpskog vladara smatraju začetnikom današnje Vojvodine, a u Subotici mu je podignut i spomenik sa natpisom: „Tvoja je misao pobedila“.

 

Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.

Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар – Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790. године, на чувеној Мајској Скупштини из 1848. и Благовештенском Сабору из 1861. у Сремским Карловцима.

Српско царство Јована Ненада је била краткотрајна српска држава која је настала након војног пораза Краљевине Угарске на Мохачу 1526. године и постојала је до 1527. када је њена територија пала под власт Хабзбурга, а потом под власт Османског царства.

Оснивање

Српско царство у Панонској низији основао је Јован Ненад, српски хајдук и плаћеник, рођен у Липову у Банату, који је са својом војском протерао Турке из Бачке, као и делова Срема и Баната. На бившем поседу једног угарског феудалца, у насељу Сабатка (Данашња Суботица) он организује свој двор и ту се крунише за српског цара. За главног војсковођу своје војске која је из дана у дан све више расла изабрао је Радослава Челника (каснијег војводуСремског војводства), за изасланика код страних владара школованог протестанта Фабијана Литерата, а за палатина и благајника племића Суботу Врлића, родом из Јагодине, по коме је Суботица вероватно добила име.

Губитак Суботице

Српско царство убрзо је напао Валентин Терек, угарски великаш на чијем бившем поседу је организован царски двор Јована Ненада. Валентин нападне Суботицу и освоји је. После тога Цар Јован пренесе престоницу уСегедин. Фердинанд I је припремао војску за напад на Јована Запољу, који је хтео преузети власт у Угарској. Јован Ненад је у први мах пристао уз Запољу, али угарски племићи, чија је бивша имања по Бачкој Ненад присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља.

Рат са Јованом Запољом

Јован Запоља је слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску. Прву Запољину војску под вођством Владислава Чакија Цар победи, а у бици је погинуо и сам Владислав. После тога Запоља пошаље војску под вођством ердељског војводе Петра Перињија, али и ту војску Цар победи на Селешу, у чувенојСелешкој бици. Трећи напад поново изведе Перињи са читавом војскомТрансилваније и горње Угарске. У крвавом окршају на Седфалском пољу, цар изгуби око 8.000 војника и ту победи Перињи. У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном лично стари непријатељ Валентин Терек.

Пад Ненадовог царства

Цар убрзо након рањавања умире. Цела је тада Угарска, јула 1527. године, свечано прославила смрт Јована Ненада, умишљеног српског божијег посланика, а њиховог заклетог непријатеља и отпадника. Убрзо након тога, Фердинад се сукоби са Запољином војском, проређеном и измореном од силних окршаја са Србима. После тога, територија Ненадовог царства је пала под власт Фердинанда, а дотадашњи заповедник војске Јована Ненада, Радослав Челник је пришао Турцима и добио поседе у Срему. Тада је основао вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.

Уређење царства

На челу државе се налазио цар. Он је имао неограничену власт. У свом двору је именовао витезове, делио признања, сакупљао новац и као војвода заповедао царском гардом од 600 јаничара. Двор је био са свим обележјима тадашњег угарског двора. Цар је имао свог палатина, ризничара, личног секретара и изасланике код страних дворова. Располагао је са 15.000 војника. Пљачкање феудалних имања и дељење бивше властелинске земље сељацима, учинили су да покрет Јована Ненада буде цењен у народу. Од плена из ових пљачки цар је покушавао да редовно плаћа своје војнике.

Значај царства Јована Ненада

Главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Панонске низије створи засебну територију словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник идеје Српске Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Панонској низији, није више могла да се уништи. Ипак, главна идеја Ненадовог деловања било је ослобођење српских земаља и обнова Српског царства. Његова је коначна трагедија нужно произашла из противречности да је неко ко је сматрао себе божијим послаником организовао државу и знатну војну силу на земљи око које су се тада спорили Угри, Турци и Хабзбурзи, са циљем да ослободи свој православни народ на Балкану, све до турске престонице.

 

      

 

http://www.poreklo.rs/2012/08/31/poslednji-srpski-car-jovan-nenad/

 

Povodom obeležavanja 400 godina od smrti Cara Jovana Nenada, odbor za proslavu je doneo odluku da se podigne spomenik. Najpre je 5. oktobra 1927.godine u prisustvu predstavnika vlasti i mnogobrojnog građanstva, u temelje položen pergament, umetničko delo subotičkog slikara Save Rajkovića. Pročitana je povelja a zatim, zajedno sa po jednom jednodinarkom i dvodinarkom, sa likom Kralja, stavljena u bakarnu kutiju i nakon blagoslova pop Blaška Rajića i pop Marka Protića, uzidana u temelj.

 

Sava Rajković, plakat za Sokolski slet 1936.g.

Spomenik je otkriven 27. Novembra 1927. Postament je urađen od venčačnog kamena a figure od kararskog mermera. Proslava je počela noć ranije, velikom bakljadom u gradu, vojnom muzikom i svečanom predstavom u Pozorištu. Ujutro su muziku na ulicama nastavili vatrogasci a mnoštvo građana je u 8.45 h dočekalo dvorski voz i visokog gosta Kneza Pavla. Dočekali su ga veliki župan, gradonačelnik i biskup Lj. Budanović. Knez je poljubio u ruku biskupa a nakon toga mu je jedna devojčiva predala buket cveća. Na četvoropregu su se odvezli najpre u pravoslavnu crkvu a zatim u katedralu sv. Terezije. Nakon svečane skupštine u Gradskoj kući, u prisustvu nekoliko ministara, predsednika parlamenta, gradskih vlasti, umetnika Palavičinija i građana, otkriven je spomenik. Položeni su venci a Mijo Mandić je održao govor o Jovanu Nenadu Subotičkom, o njegovoj borbi i stradanju, uporedivši ga sa rimskim Carem Dioklecianom, Napoleonom i Lajošem Košutom, koji su isto tako potekli iz nižeg staleža „…ali su ipak svojim znanjem, veštinom, junaštvom došli na površinu, na vidik svetske borbe, te su duže ili manje upravljali sudbinom dotičnog plemena, naroda ili države.“

 

Nakon toga, Knez Pavle, veliki ljubitelj umetnosti i kolekcionar, otišao je na izložbu slika vojvođanskih umetnika, razgovarajući sve vreme, skoro sat vremena sa slikarom Savom Rajkovićem, kod koga se interesovao o radovima i životnim prilikama vojvođanskih slikara. Sa izložbe su svi otišli na banket.

 

Grad je otkupio i gipsane figure za slučaj da spomenik bude oštećen. To se i desilo 1941. godine a pomoću gipsanih modela, obnovljen je 1991. godine.

Od dekapitacije do obnove, figure su ležale u žbunju dvorišta Rajhl palate.