Đeram

Đeram je naprava za vađenje vode iz bunara, koja ima dve povezane pritke ili drvenastuba u ravnoteži. Reč đeram je ustvari izvedena od grčke reči geranos odnosno turske reči germek što je značenje za pticučaplja.

Ova vrsta bunara je najrasprostranjenija u srednjoj i istočnoj Evropi.

Đeram se najčešće koristio po selima i bilo ga je u skoro svakom dvorištu. Postojao i veliki zajednički đeram koji se koristio na livadama pored sela za napajanje stada koja su bila čuvana na slobodnom prostoru. U starijim vremenima, na mestima gde je bilo više stoke, pravili su se i po nekoliko đerma jedno pored drugog da bi se mogla namiriti sva stoka sa vodom. Tako da se bogatstvo stočnog fonda moglo meriti i sa brojem bunara u selu.

Nekada je đeram bio glavni izvor pijaće vode i nalazio se kod skoro svake kuće i salaša. Iz đerma se voda vadila pomoću vedra koje je bilo vezano za drvo na čijem se kraju nalazio veliki kamen radi postizanja ravnoteže. Đermovi su bili i još uvek su inspiracija slikarima i pesnicima, mesto gde se može utoliti žeđ hladnom i čistom vodom, mesto susreta dvoje mladih.

Đeram se ranije koristio kao orijentir u nepreglednim ravnicama Panonske nizije i Ukrajine. Takođe je služio u praktične, svakodnevne, svrhe. Sa pokretanjem rude đerma se davao znak kada je stado stiglo na pojilište, kada se svi okupljaju na ručak ili kada se radni dan u poljima završava ili šta je već dogovoreno da se u poje dinim slučajevima javlja na daljinu.

Đeram se sastoji od:

• Drvenog, zaštitnog, pravougaonog okvira, koji se postavlja odmah oko iskopane bunarske rupe.
• Balansni stub, koji se sastoji iz rude i drvene račvaste potpore, služi za lakše izvlačenje vode,
• Teg, koji je vezan za rudu (kontra teg) (obično je to kamen ili drveni panj), sa jedne strane
• Drvena kofa, sa kojom se zagrabi voda koja je vezana sa druge strane i sa kojom se vadi voda.
• Korito (pojilište), koje se sastoji iz jednog ili više jednakih delova koji su međusobno povezani i prelivaju se jedan u drugi.

Zaprežna kola

Zaprežna kola i sav pribor za njih izrađivani su isključivo od drveta i gvožđa. Majstori koji su izrađivali kola nazivali su se kolari. U sklopu kolarske radnje nalazila se i kovačnica, pa je kolar ujedno bio i kovač.

Kloparaju kaldrmom ili zemljanim putem, prelaze jarke i kanale i onda kada izgleda da će se prevrnuti, nastavljaju dalje. Natovarene senom, domaćinima, praćene kučencetomi danas su čest ukras vojvođanskih sela.

Taljige

Teško je zamisliti nekadašnji srpski seoski pejzaž bez taljiga koje truckaju putem, ujarmljenih volova ili konja, domaćina sa naherenom kapom, i mirisom sena koje je uredno naslagano u njima.

Služe i za odlazak u njivu, prenos sena i raznog tereta, a sa nameštenim klupicama korisne su i za odlazak cele porodice na vašare, svadbe, slave.

Danas su veoma rado viđen ukras u dvorištima, oslikane živim bojama, napunjene cvećem i ukrasnim figurama.

Glagol taljigati se veoma jasno ukazuje na brzinu i udobnost ove vrste prevoza – polako i stići će se.

Čeze

Чезе су запрежна кола која вуку коњи и служе за превоз људи. Некада, док није било моторних возила, биле су једини вид превоза и углавном су била резервисана за господу по градовима и имућније домаћине у селима. Када су чезе пролазиле улицом, народ би углавном стајао са стране дивећи се лепоти кола и коња који су их вукли.

Karuca

Luksuzna kočija. Trijumfalna kočija, kočija na feder. (ital.)

 

“Прежи коње, Радоване
у каруце лаковане!
Девојке су сад румене,
хоће момци да се жене!
Прежи коње, Радоване!
У каруце лаковане!
Фрула ситно везе, коло око чезе…“

“Dobio je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salaše
dobio je njive plodne,

vinograde blagorodne

u karuce pregnute čilaše,

sve je im’o, ništa im’o nije!“

Кочије

Кочије су најранији пример превозног средства, коришћен и у миру и у рату, као главно превозно средство. Прве кочије су направљене у Меспотамији отприлике 3000. п. н. е., а у Кини у другом миленијуму п. н. е. Оригиналне кочије биле су брзе, лаке, и отвореног типа са два или четири точка. Обично су их вукла два или четири коња. Кола су била ниска са полукружним великим штитом напред. Кочијама је управљао кочијаш. Користиле су се у античким ратовима токомбронзаног и гвозденог доба, а биле су заштићене штитовима који су били заковани за кочије. Ово возило је изгубило значај у ратовању, али се и даље користи за путовање, параду и трке.

Реч „кочије“ долазе из латинске речи carrus, који је преузет из галског језика. Ратне или тријумфене кочије су се звале car. У старом Риму и у другим Медитеранским земљама biga је била кочија коју су вукли два коња, triga је вучена од стране три коња и quadriga четири.

Кочије вероватно потичу из Месопотамије око 3000. п. н. е. Најранији цртеж кочија се може наћи на барјаку из Ура у јужној Месопотамији око 2500. п. н. е. Ове кочије се могу назвати двоколица са дуплим точковима који су вукли волови или магарци, пре увођења коња око 2500. п. н. е. Мада је некада кочијаш са собом возио копљаника, као што су прото-кочије са великим чврстим дрвеним точковима, они можда нису коришћене у рату, већ су можда коришћени за сахрану у поворци. Сумери су имали такође и кочије са два дрвена точка, коју су вукли четири магарца. Точак са паоцима си није појавио у Месопотамији све до половине 2000. п. н. е.

Kočija ili kočije je naziv za kola, odnosno kopneno vozilo na kotačima za prijevoz putnika koje pokreću životinje, najčešće konji. Kočije se od ostalih vozila na stočnu vuču ističu prije svega zato što su izrađene za prijevoz putnika, odnosno što su njihovoj udobnosti žrtvovane veličina tereta i/li brzina. Zbog toga su se tradicionalno smatrali jednim od statusnih simbola više klase koje su ih jedino mogli priuštiti; sa razvojem velikih gradova su se počele koristiti za taksi službu, odnosno gradski prijevoz. Krajem 19. vijeka su kočije služile kao model za izradu tzv. kočija bez konja, odnosno prvih putničkih automobila. Razvoj automobilskog prometa je u potpunosti istisnuo kočije kao prijevozno sredstvo; danas se koriste isključivo u ceremonijalne svrhe ili kao turistička atrakcija.

Mitrovdan

Митровдан је православни празник посвећен Димитрију Солунском, античком заповеднику Солуна, који је страдао због ширења хришћанства. Слави се 8. новембра. Празник светог великомученика Димитрија, обележен је у црквеном календару црвеним словом. Митровдан је непокретни или стајаћи празник, што значи да је увек истог датума, односно 8. новембра по новом или 26. октобра по старомкалендару.У српском народу Митровдан је једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима. Уочи Митровдана и Ђурђевдана треба да је свако код своје куће, јер ко тада не буде код своје куће, тај ће се преко целе године ноћивати по туђим кућама. Обичај је код нашег народа да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нови. Овај дан је легендаран и по томе што су се хајдуци тада растајали да би негде презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану следеће године.

Митровданак, хајдучки растанак; Ђурђев данак хајдучки састанак.

Rođen u Solunu u trećem veku naše ere, Dimitrije je ignorisao naređenje cara Maksimilijana da progoni hrišćane, i javno je propovedao hrišćanstvo. Kada je car čuo da je solunski zapovednik hrišćanin, naredio je da ga bace u tamnicu gde je mučen i pogubljen.

Solunski hrišćani su Dimitrija tajno sahranili, na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva i proglašen je zaštitnikom grada Soluna što je i danas. Po predanju, Dimitrijev grob je odisao bosiljkom i smirnom, te je zato nazvan Mirotočivi. Crkveni spisi navode da je potom sveti Dimitrije „bdeo nad tim gradom i spasavao ga zemljotresa i drugih nesreća“, a i danas se veruje u lekovitost njegovih moštiju.

I srednjovekovnoj Srbiji posvećeni su mu mnogobrojni hramovi, uključujući crkvu u Pećkoj patrijaršiji i kapelu u manastiru Visoki Dečani. Po broju vernika koji slave tu slavu u Srbiji, Mitrovdan je na šestom mestu.

Свети Димитрије – Митровдан

Овај славни и чудотворни светитељ родио се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с посебном пажњом однегован и васпитан.Његов отац беше војвода солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу Христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује Хришћане у Солуну.

Но Димитрије не само да не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то, цар се веома огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери.

Димитрије јавно пред царем призна да је Хришћанин, а уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека, Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!“

После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви и избодоше га копљем. Тело његово узеше Хришћани тајно и чесно сахранише. Из тела страдалца Христовог потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква.
Неки велмож илирски, Леонтије, беше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима светог Димитрија с молитвом и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије већу цркву на место старе.

Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „Станите, и не дирајте!“ И тако мошти светог Димитрија остадоше заувек у Солуну. Као заштитник Солуна свети Димитрије се много пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Светог Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. године.

Свети Димитрије био је за живота војвода солунски и остао је то и по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он штити град, отклања невоље, одбија завојеваче и помаже свакоме ко његово име призове.

http://www.crkvenikalendar.com/slave/0811.php

Običaj je kod našeg naroda da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju novi. Ovaj dan je legendaran i po tome što su se hajduci tada rastajali da bi negde prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevu danu sledeće godine (Mitrovdanak, hajdučki rastanak; Đurđev danak hajdučki sastanak). Ko hoće da mu crni luk zimi ne proklija, neka ga uoči Mitrovdana ostavi na toplo mesto, pa se neće pokvariti, ma kolika toplota bila.

Kupus se seče obično o Mitrovdanu. U Mitrovu nedelju ne treba sejati žito, zato što je to zadušna nedelja, u kojoj, po narodnom verovanju, posejano žito rađa prazne klasove. Po ovcama se gleda kakva će biti zima: ako na Mitrovdan leže sa skupljenim nogama, biće blaga zima, ako leže sa opruženim nogama, biće oštra. Ako na Mitrovdan bude oblačno, biće topla zima; bude li vedro, biće oštra. Ako pada sneg, kaže se da je Sveti Dimitrije došao na belom konju. Na Mitrovdan se u svaki ugao kuće stavi po jedan oblutak protiv miševa. U istočnoj Srbiji se dan po Mitrovdanu naziva Mišji ili Mišulov dan, koji se praznuje da miševi ne bi po hambaru i kući nanosili štetu.

http://www.zvrk.rs/Mskola/veronauka/mitrovdan/index.htm

Вуновлачар

Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну. Када се вуна ошишане овце опере и осуши, носи се код вуновлачара. Он је тада ставља у машину која „влачи“ тј. разчешљава вуну, чини је ваздушастом и спремном за даљу обраду. Код вуновлачара вуна се изчешљавањем ослобађа нечистоћа, као што су иглице четинара и слично које је су се у вуни овце накупиле током времена.
Раније су постојале радионице „вуновлачаре“ које су радиле на погон воде слично воденицама да би касније радиле на погон електромотора.
Традиционално, жене на селу упредају вуну поможу преслице и вретена. Потом извлаче нит која се затим користи за штрикање.
Вуновлачар ради и послове разчешљавања старе вуне из јоргана или душека која се на тај начин прерађује тако да се од ње могу поново правити јоргани и душеци.
Данас је индустрија толико модернизовала и убрзала ове поступке да се овај занат више не исплати радити на традиционалан начин. Лакше је и јефтиније купити готову вуну или готове производе од вуне. Индустријски произведена вуна је мекша, често хемијски заштићена од мољаца и обојена различитим бојама.

Табаџија

Табаџија је занатлија који „табањем“ тј. ударањем омекшава вунену тканину насталу ткањем.

Када се вуна са овце ошиша, опере, упреде и употреби за ткање, добијена тканина је оштра под прстима и није пријатна за ношење јер „гребе“.

Тканину тада преузима табаџија који је потапа у воду и „таба“ дрвеном удараљком која личи на лопату. Поступак се понавља више пута. Табање тканине је карактеристично за јужну Србију и Македонију. Претпоставља се да данас још увек постоје активне табаџије. Поред лопатице, за табање се користи и посебна справа направљена од кестеновог дрвета која покретана водом као воденица, гњечи, таба тканину, која је потопљена у текућу воду.

Рабаџија

Рабаџија са запрегом, најчешће воловском ради „у надницу“. Иако спорији у односу на коњску запрегу, волови су далеко снажнији и више могу да повуку. Ово занимање постоји још у Србији и присутно је нарочито тамо где су путеви лоши.

Рабаџије, на пример, извлаче грађу из шуме до пута. При томе волови праве далеко мању штету у односу на механизацију као што су тракторикоји захтевају какав такав пролаз међу дрвећем (макар просечен кроз шуму) и при томе уништавају све на свом путу а пре свега младице дрвећа.