Змија и змај

 Zmija čuvarkuća 

 

 

Da bi se shvatila uloga zmije čuvarkuće potrebno je prvo uočiti bitne karakteristike kulta predaka. Naime zmija je povezana sa ovim kultom koji je i dan danas ostao najjači živi kult kod Slovena. I danas se mnogi obredi vezuju za ovaj kult, a gotovo svaki običaj u sebi sadrži elemente kulta predaka.
Zmija čuvarkuća bi bila posebna vrsta zmije koja bi živela ispod kuće, obično blizu ognjišta ili ispod praga. Ova dva mesta su zapravo centralna mesta kulta predaka. Postoje dokazi da su Sloveni sahranjivali svoje mrtve ispod praga, dok vatra predstavlja vezu sa onostranim svetom, a samim tim i sa predcima. Svaka kuća bi imala svoju zmiju čuvarkuću. Ova zmija bi predstavljala otelotvorenje predaka ili nekog posebnog predka. Nije baš najjasnije da li se radi o svim predcima ili o samo jednom. U Bugarskoj se smatra da je zmija čuvarkuća jedan predak, koji je poseban po svojim delima i koji bi bio u zagrobnom svetu uticajan. Nije bilo bitno koji je to predak bio po redu, ali bi se morao po nekim delima ili sposobnostima izdvajao od ostalih. Zato, ukoliko bi se nešto zlo desilo, on se pozivao na večeru i pokušavali su ukućani da ga udobrovolje, jer se smatralo da je on gnevan  na njih. Večera namenjena za pretke se obično spremala za Badnje veče.  Zmija čuvarkuća se pozivala na večeru kada u porodici nije bilo poroda, ukućani su bili bolesni, ukoliko bi stoka umirala itd. Prema tome taj predak je mogao uticati na sudbinu ukućana svojom voljom. Predci su često u Slovenskoj mitologiji mogli da utiču na tok dogadjaja i da pomažu svojim bližnjim sa onog sveta.
Zmija čuvarkuća je obično bila bele boje, ali se u nekim krajevima se zamišljala kao crna. Obično se nije pojavljivala. Pojava zmije čuvarkuće u kući ili dvorištu bi značila da će se odigrati neki događaj nepogodan po ukućane. U ovom smislu zmija čuvarkuća je imala ulogu da upozori ukućane na neki nepovoljan događaj. Pojava zmije čuvarkuće uvek bi upozoravala na zlo, dok kad su trebali da se odigraju događaji povoljni za porodicu, ona se nije pojavljivala. što znači da bi ona predstavljala vesnika loših vesti. Taj nemili događaj je mogao postati još gori, ukoliko bi se zmija tom prilikom ubila. Kako su se ljudi plašili zmija, često se događalo da bi ovakva zmija bila ubijena. Ukoliko bi zmija čuvarkuća bila ubijena, to bi bila velika uvreda za pretke, ondnosno time bi se ubio predak i učinio određeni greh na nivou roda. Osveta za to, od predaka, bi bila skora smrt nekog od ukućana.
Zmija zapravo predstavlja totemsku životinju kulta predaka. Kako su predci bili ljudi koji su mogli biti i dobri i loši, ponekad i sujetni, takve osobine može imati i zmija čuvarkuća. Dakle, ona ne predstavlja ni dobro ni loše mitsko biće, kako u mitologijama starih naroda zapravo mitska bića i bogovi nisu nikad ni dobri ni loši, već imaju ljudske osobine, odnosno u zavisnosti od prilike oni će se ponašati dobro ili loše. Ipak karakter vesnika zlih događaja zapravo predstavlja dokaz da mitski predak želi da pomogne svojoj porodici tako što će ukazati ono što će se dogoditi ili bi se moglo dogoditi. Ukoliko bi porodica uspela da shvati o čemu se radi mogla bi da izbegne taj nemili događaj. Međutim ukoliko bi zmija bila ubijena, to ubistvo bi bila uvreda za pretke koji su pokušavali da pomognu porodici. I za takav zločin bi trebala da se dogodi najstrožija kazna, odnosno smrt nekog od ukućana. Zmija čuvarkuća predstavlja regularnog predka, koji je umro regularnom smrću, a ne poput rusalki, vodenjaka i sličnih demona, koji predstavljaju duše ljudi umrlih neregularnom smrću. Samim tim one se ne smatraju opasnim demonima, sve dok se ne bi uvredile na neki način. Nikola Milošević

Змија чуваркућа се јавља као митско биће и које обично живи у темељима куће или у огњишту. Верује се да змија чуваркућа представља или родоначелника породице, односно првог претка који је формирао ту породицу, или у неким крајевима је то предак који је био најзаслужнији и који се по нечему истакао. Змија чуваркућа се позивала на вечеру уколико би породица била у некој невољи.

Змија чуваркућа је најчешће била беле боје, али се у неким крајевима су је замишљали црне боје. Ретко кад се појављивала. Појава змије чуваркуће у кући или дворишту би значила да ће се одиграти неки догађај лош по укућане. У овом смислу змија чуваркућа је имала улогу да упозори укућане не неки лош догађај. Појава змије чуваркуће увек је упозоравала на зло, док кад би требали да се догоде повољни догађаји за породицу, она се није појављивала. То је значило да је она представљала весника лоших вести. Тај лош догађај је могао постати још гори ако би се змија убила. Како су се људи плашили змија, често се догађало да је она била убијена. Уколико би она била убиена, то би представљало велику увреду за претке. Тиме би се убио предак и учињен грех би био на нивоу рода. Освета од стране предака би била у виду скоре смрти неког од укућана.

Змија представља тотемску животињу култа предака. Како су преци били људи који су могли бити добри, лоши а некад сујетни, таква би могла бити и змија. Дакле она не представља ни добро ни лоше митско биће, као што то нису били ни богови, који су имали људксе особине, и понашаће се у зависности од прилике.

Ипак карактер весника злих догађаја заправо представља доказ да митски предак жели да помогне својој породици, тиме што ће указати на догађај које ће се догодити или се може догодити. Уколико би породица могла да схвати о чему се ради, могла би да избегне тај лош догађај.

„Змај је састављен од две животиње које представљају душу, наиме од птице и змије[…]. Мотив борбе са змајем не постоји код народа који још нису створили државе[…]. Народи који су знали за сунчевог змаја увек су културнији од народа који га нису познавали“. /Владимир Проп/

У митологоји српског народа змија има два супротна значења: позитивно и негативно. Благотворно и позитивно још једном се удваја на два митолошки и култно значајна облика: а) хтонско-лунарни – чуваркућа, и б) соларно-небески – пољарка, што су само две форме доброхотне димензије „змије“/“змаја“. Тиме се обележавају полови поменуте позитивне стране; у првом, хтонично, и у другом соларно-небеско својство, којима одговарају два модалитета устројства заједнице на а) породичном (змија) и б) државном принципу {змај). Данас је преовладало схватање да су верске представе сваког народа прошле кроз следећу еволуциону линију, коју је Т. X. Робинсон артикулисао тако да она полази од а) најранијијих облика анимизма и креће се у правцу б) многобоштва, и од овога, сасвим по аналогији са устројством људског друштва – коме стоји на челу један краљ или један патријарх, долази се до облика заједнице у коме в) и само божанско друштво мора имати исто таквог једног врховног поглавара. Тако је управо у друштвима која су формирала државу, у којима је доминантна идеја о врховном Богу по аналогији са врховним управитељем заједнице.

На питање у којим социјалним условима настају култ змије и култ змаја, упоредна митологија одговара да се култ змије среће у друштвеним заједницама са доминантном улогом породичне организације, којој одговара матријархатско устројство, и код које преовладава лунарна митологија са обележјем хтонизма. Треба одговорити на питање: како се на нашем етничком простору конфигурирају ови сложени модели религијскога поимања света?

Српска народна култура поред нових духовних и културних утицаја, пре свих, хришћанства и византијске културе, успела је, посебно на источним просторима, да готово у целости очува садржаје архаичне традиције, не само у пуким сећањима, већ и у живом народном веровању, демонстрираном кроз богату митско-магијску праксу која се, на споменутим подручјима, још више интензивирала након пропасти српске средњовековне државе, када се осећа и видна посусталост и ослабљени утицај српске цркве и хришћанства. Једном речи, у култури Срба живо битишу један крај другог, два социо-културна система: а) патријархатско-монистички – претежно у крајевима динарске културе, или ијекавске језичке провенијенције, и б) матријархатско-плуралистички и хтонични – у источној зони српске културе. Показали смо, такође, да је на матријархатско-плуралистички или хтонско-ирационалистички културни модел утицала, осим древног прасловенског наслеђа, још и богата трачко-диониска култура, сасвим добро очувана на простору источне и јужне Србије, као и у западној Бугарској и Македонији, и која се, социолошки гледано, ослањала на сеоско становништво, на ратарско-сточарску народну традицију. На патријархатско-монистички културни систем директније су утицали, поред индоевропске традиције, и елементи који су долазили из основа илирске културе и митризма, као и из монистичког хришћанског погледа. Реч је, дакле, о утицају који се снажније осећао на простору западно од Мораве – према српским крајинама, као и према Босни, Херцеговини и Црној Гори.

Тако су се Земља и Небо, Село и Град, Дионис и Аполон, најзад, Змија = чуваркућа, односно Змај/Змија =пољарка, веома добро очували у веровању српског народа, а њихова приметна амбивалентност је посебно забележена у обичајима и веровању народа источне Србије, источно од Мораве. Овде ћу настојати да одредим структуру једног и другог модела.

1 – Змија = Породица = Лунарна митологија. Како ћу у овој студији често користити изразе „лунарни“ и „соларни“ митолошки систем, било би корисно да се нешто више каже о значењу појма „лунарни“. Мирче Елијаде сматра да је лунарни циклус веома дуго остао присутан, тачније, коришћен у практичном и верском животу древних народа скоро 15.000 година пре открића земљорадње. То нам омогућује да боље разумемо „важну улогу месеца у древним митологијама, а нарочито чињеницу да је лунарна симболика интегрисана у целовит ‘систем’ тако разноврсних реалитета као што су жена, вода, вегетација, змија, плодност, смрт, поновно рођење итд“ (Елијаде, I, 1991: 25-26). Занимљива је и његова опаска да је Месец играо истакнуту улогу у древној словенској митологији. „У веровањима и обичајима словенских народа, месец (мушког рода) игра важнију улогу од сунца (средњег рода, вероватно изведено од именице женског рода). Да би се постигло изобиље и здравље, молитве се упућују месецу – који се назива ‘оцем’ и ‘дедом’ – а његова помрачења се оплакују“ (Елијаде,Ш,1991:34).

Феноменом тзв. природне религије исцрпно се бавио и Еренрајх, који је показао како је, на пример, месец за ране народе представљао митолошки најважнију космичку појаву. Било је то гледиште уперено против школе упоредне митологије, која је стављала сунце у средиште тумачења митова. Нема никакве сумње, месец је – својим променљивим облицима и чињеницом што би повремено сасвим ишчезавао са небеског просторанства – стварао много снажнији утисак на душу човека него сунце које се увек изнова, у правилним размацима појављивало. Посебно у примитивним аграрним културама месец је играо важну улогу (Vries, 1961: 274). Митови о месецу су универзални и, за разлику од других природних митова, они су најуједначенији. Они на очигледан начин испуњавају услове опажаљивости, доводе до опште важности и апсолутног идентитета онога што се види, с једне стране, и митолошке слике, са друге. Насупрот сунцу месец, већ и као специфична природна појава, непосредно провоцира велики број митских представа. Укратко, речена божанства првобитно се појављују као сунце, месец и звезде; затим, то су атмосферски елементи, као што су ватра, муња, временске иојаве. Са Месецом, односно лунарним култом, снажно су повезане митске животиње, пре свих „митски коњи“.

Једном речи, на истој митолошко-структурној линији са змијом налази се лунарна симболика, и с тим у вези идеја плодности. Свакако, атрибут „плодности“ основно је обележје и самога „змаја“ – који онтички, структурно, као и генеолошко-териоморфно, при промењеним социјалним околностима, исходи из Змије. Змија, дакле, фигурира као хтонско биће и представља лунарни симбол. На такав закључак упућује и истраживање Шпире Кулишића, који култ змије доводи у блиску везу са „тодорцима“, хтонским бићима трачке и диониске религије. „Хтонски карактер тодоровских коња и јахача потврђују и обичаји у вези са змијама који се обављају у Тодорову суботу […]. И на Косову вјерују да на Тодорицу излазе змије из земље и тог дана људи не раде“. О лунарном карактеру ових бића постоје несумњива сведочанства. Тога дана, Тодорове суботе, поворке коња, митских демонских бића, крећу усред ноћи. Дакле „змија, која се јавља као атрибут богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)“ (Кулишић, 1973: 118). Већ сам говорио о томе да идеја плодности стоји у блиској вези са змијом. Кулишић наводи распрострањено схватање код Срба о „духу жита оваплоћеном у божанској животињи змији“, која је код наших народа сматрана „персонификацијом земље и њене плодности“. Отуда и на обредном хлебу „њива“, како смо показали на слици, змија има доминантно место.

Историјски посматрано стари Трачани, чије су просторе населили Срби у садашњим источним крајевима, односно Бугари у суседству, имали су божанство здравља везано за змију, чији је симбол или, говорећи језиком маркетинга, логотип био змија који је и данас још актуалан у светској фармацеутској индустрији. У некадашњој Тракији змија је била света животиња Сабазија, као древног божанства тракијско-фригијског племена (Янева, 1989:104). Сабазије је бог природе, земљорадње и свеколиког раста, али и бог мртвих. Често се трачко божанство доводи у непосредну везу са диониским култом и, даље, са змијом. Не изненађује отуда сачувано а веома живо предање о магијској функцији змије у источним крајевима српства.

Трачки култ Диониса подсећа на обреде које је Еурипид приказао у Баханткињама. Церемоније су се одвијале ноћу, у планинама, уз светлост бакљи. Њих је пратила дивља музика, која је изазивала код верника радосну вриску и помамну игру. Углавном су се жене предавале овим разузданим и исцрпљујућим играма. У рукама су држале змије посвећене Сабазиосу, али и ножеве и тирсе. Доспевши до врхунца, до стања „божанске лудости“, оне би грабиле животиње намењене жртвовању, па комадајући их и кидајући, прождирале њихово сирово месо. Реч је о ритуалној идентификацији с богом. И данас још у источој Србији, у околини Зајечара и Неготина, постоји низ помамних плесова уз велике ватре, у којима учествују жене, што је, свакако, прежитак древних пракси посвећених хтонском божанству чији је симболика сачувана у култу змије.

2 – Змај – Држава – Соларна митологија. Сасвим нову етапу у духовном развоју представља појава новога култа, култа змаја који указује на радикално измењену социјалну ситуацију. Тачније, култ змаја поклапа се са настанком државне организације једнога народа, код које је патријархат основни модел морално-правног устројства заједнице, са доминантном соларном митологијом и новим обликом привређивања. Како је „змај“ митолошко-морфолошки исходио од „змије“, као што је, према древном веровању народном, Сунце изишло из Ноћи, змај се појављујб као спој неколико животиња, најчешће у форми египатске сфинге или античких кентаура, што се уметнички изражава у форми синтезе гмизавца и птице. Највиши облик је наш змајевити епски јунак у људском обличју, али са малим криоцима испод мишица и са змијским младежом и бичем вучје длаке на мишици – што се сматра преостатаком териоморфизма: птице и гмизавца, или у нашем случају, хтонског вука и змије као раних форми врховног српског бога. Отуда се у неким нашим епским песмама које говоре о српским змајевитим јунацима, поименице о Милошу Обилићу и Рељи Бошњанину, каткада користи термин „крилати“. „А друго је Реља Крилатица“. У фусноти приређивачи примећују: „Место Реље Крилатице у песми се даље јавља – Милош“ (Караџић, П, 1973:173).

Док се у другим митологијама „небески змајеви појављују и као непријатељи“, у нашем епу српски змајеви су, због специфичних социо-историјских услова њиховог настанка, према српском народу вазда „пријатељски расположени“, али и непријатељски према Турцима. Исправно је гледиште Владимира Пропа, да то још једном потцртамо, да су народи „који су знали за сунчевог змаја увек културнији од народа који га нису познавали“. Карактеристика једне ране форме српског змаја јесте та да он чува сеоска поља и да по потреби лети, тачније, одиже се од земље и хтонског, да би горе на небесима ступио у борбу са алама или аждајама које, према народном веровању, предводе градоносне облаке. Друга савршенија форма јесте небески или Огњени змај, који је облик Бога, можда, и само божанство Сунца. Митолози се слажу у једном: да је змај огњено биће, и да је та веза змаја и огња његова постојана црта. Отуда у нашем фолклору змај и змија вазда иду заједно са огњем, односно огњиштем. То се лако може уочити из једне наше загонетке. „У сред куће змајево гнездо“, а као одговор се даје: „Огниште“ (Ястреб., 1889: 583). У нашим народним песмама овај змај редовно долази одозго, најчешће са планина, и то Јастрепца или Шаре, Гулијанске Планине. Он је миљеник људи једног насеља и има карактер грчких олимпијских богова: штити усеве од непогода. Међутим, тај исти „змај“ зна и да „украде“ девојку, једнако као и Зевс у грчкој митологији, али и да у току ноћи, а каткада и за време дана, походи младе и лепе жене. „Змајеви могу бити мушкарци, могу бити и женске. Они не могу да живе без људи. Увек се око људи баве, било око мушкараца било око женских. Змајеви око жена и девојака, ‘змајице’ око мушкараца“. Змајеви спавају са женама, пију им крв, те су оне отуда увек бледе. Таква жена не сме да покаже тајну да к њој долази змај, јер би је иначе змај уморио. „Али ипак народ познаје такво женскиње по бледилу на лицу, а, у осталом, и види се ноћу кад змај улеће кроз димњак (комин) у кућу, или кад из ње излеће“. „Змају је нарочито драга девојка“ (Стан., 1931: 112).

Дакле, митолошки корени појаве „змаја“ код Срба везују се за епоху већ формиране државе, док се поетска транспозиција, формирање овога лика обликовало у периоду већ изгубљене снажне државе у средњем веку, када су и настали косовски, односно посткосовски циклуси. Укратко, змија чуваркућа, са хтоничним обележјем, фиксира се за кућно огњиште и индивидуално-породични амбијент Човека. Супротно томе змај, који борави у пољима или на планинама, има ширу социјалну, заштитну функцију, тако да се у часу када наиђе ала са градоносним облацима, змај одиже са земље у циљу одбране насеља и поља од непогода, града и олује. Највиши облик националне самозаштите јесте онај када у поетској имагинацији змајеви добијају изричито повесну, антропоцентричку црту и функцију, устајући у одбрану свеколиког народног интереса а против историјских „немани“, посебно у доба након пропасти државног суверенитета.

Ако је Змија везана за ноћни, хтонски амбијент, и симболизује пасиван део године, Змај означава радикални преокрет. Уосталом, то се понајбоље запажа у митологијама многих индоевропских народа, у њиховој иконографији са темом: „борба сунчевог Бога против змијоликог или морског чудовишта“. Наиме, убијањем неког змијоликог чудовишта означава се почетак нове космичке или институционалне ситуације. Елијаде је корене овој митској слици пронашао у аријској митологији. Пре свега Индрина борба послужила је као узор за борбе које су Аријци водили против дасјуа. „Онај који побеђује у некој борби, тај уистину убија Вритру“, каже аријски мит. „Борба између Индре и Вритре је у старо доба вероватно представљала митско-обредни сценарио празновања Нове године, које је обезбеђивало обнављање света“ (Елијаде, I, 1991: 178).

И у нашем хришћанству такође је баштињена ова древна митска, да ли и архетипска, представа која је добила нову манифестну форму: Св. Ђорђе убија аждаху, мотив који се јавља и у бугарском фолклору (Беновска, 1995: 63-92). Реч је о симболичком приказу једне космичке ситуације која значи: крај хтонског периода године – који завршава са Ђурђевданом. Отуда Св. Ђорђе као симбол нове ситуације и почетак сувереног владања древног Божанства Сунца, у лику христијанизованог Св. Ђорђа. Исто тако, у поезији која је настала после пропасти српске државе, ова представа има и историјско-утопијски хоризонт: убијање историјског непријатеља, и почетак изгледније будућности кроз васкрс старе славе и државсности. Реликт древне лунарне митологије свакако је и тај, што до Ђурђевдана – када започиње нови соларни период године, „народ, особито женски свет, нипошто не једе млека, овчијега нити козјега, нити младога сира, нити јагњећег меса, нити младог лука (белога или црнога)“ (Стањ, 1930: 7-8).

У Србији постоји веома много топонима са основом „змија“ . Наводим парадигматичне облике: Змијарски ковиљак, Змијевица, Змијина Глава, Змијанац, Змијавци, Змијановац, Змињак, Змијанче, Змијарски ковиљак, Змијске кошуље, Змијиње језеро, Змијина глава. У Бугарској: Змиянец, Змиярска мах.

http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/petrovic_mitologija.html#izmaj

Змај је митско биће, углавном представљено као велика змија или гмизавац самагијским и другим моћима. Верује се да су легенде о змајевима настале независно у разним културама, па су стога и представе о змају нешто што зависи од културног оквира у коме се крећемо.

Док су у западноевропској традицији махом представљени као зла бића, у Кини сузмајеви генерално добри.

Змајеви у словенској митологији

Реч змај је код свих Словена истог порекла као и реч „змија“. Код Срба, Хрвата и Словенаца то је змај, у источној Србији змеј, код Бугара и Руса змей, у Македонији змеј, змех, на чешком zmek, на пољском żmij итд. Користе се још и изрази дракон, дрокун, базилишко (Јадран), затим шаркањ (Подравина, Банат, али и Мађари користе идентичну реч), позој, позојак (Загорје,Пригорје, Словенија), ждрокун (Дубровник), војас, војаш, вилозмај, качак, мулавар, lintver, voz, drak (Словенија), latawiec (Пољска), аждер, злина, носак, полоз.

Представе о изгледу змаја код Словена варирају чак и у оквирима истог подручја. Он може у потпуности имати облик великезмије, или имати и четири ноге, а такође може и не мора имати крила. У неким причама се говори о змају који се од човекаразликује само по томе што има већу главу и очи, а испод пазуха крилца, а у другим о немани људске главе и змијског тела. Понекад змај бљује црвену или модру ватру, а из очију му могу севати варнице. Често али не увек је прекривен крљуштимачија боја варира од златне до беле, има канџе на ногама, а по неким причама тело му је увек влажно. Разни описи наводе и сасвим неуобичајене карактеристике које змај може имати: једну ноздрву, длакаво тело, петлову кресту и перје; три, седам, девет или дванаест глава; а када лети може изгледати као велика птица из које куљају варнице. По једном веровању змај је невидљив за све сем за девојке у које се заљуби, пред којима узима људски облик. Отелотворење змаја могу бити тзв. „змајевите“ животиње: во, пас, ован, биво, коњ и петао.

Змајеви у келтској митологији

Келтски змајеви најчешће имају четири ноге, крила и бљују ватру. У западној култури се данас овај тип змајева најчешће подразумева под речју змај уопште.

Змајеви у скандинавској и германској митологији – Линдворми

Линдворм изгледа као веома велика змија са две или без ногу, углавном не бљује ватру, не лети и без крила је (што му је главна разлика од Виверна). Симболизује кугу, или ређе рат. Веровало се да Линдворми једу стоку, али је са друге стране сматрано да доносе срећу ономе ко их види. Међу најпознатијим линдвормима је змај Фанфир, кога је погубио легендарни херој Сигурд.

Змајеви у хебрејској и хришћанској митологији

Зли змајеви се често јављају у хришћанској митологији. у „Откривењу Јовановом“ 12:3-12:4 јавља се црвени змај који рушизвезде са неба („И показа се други знак на небу, и гле, велика црвена аждаха, која имаше седам глава, и десет рогова; и на главама њезинијем седам круна; И реп њезин одвуче трећину звијезда небескијех, и баци их на земљу.“) као симболи Сатане и палих анђела што се и разјашњава у 12:9 („И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона, који вара сав васиони свијет, и збачена би на земљу, и анђели њезини збачени бише с њом“).

Змајеви у кинеској митологијиУ Књизи о Јову (40-41) на опис Бехемота надовезује се детаљан опис Левијатана (у преводу Ђуре Даничића „крокодил“), морског змаја из хебрејских митова који је наводно створен петог дана постања: „(…) Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо, близу су једна до друге да ни вјетар не улази мађу њих. Једна је за другу прионула, држе се и не растављају се. Кад киха као да муња сијева, а очи су му као трепавице зоре. Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из врелога лонца или котла. Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста. У врату му стоји сила, и пред њим иде страх. Уди меса његова спојени су, једноставно је на њему, не размиче се. Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ. (…) “

Кинески змај у веровањима симболизује срећу и просперитет, отелотворење је космичке силе јанг и божанство је вода. Кинези себе сматрају потомцима змаја. За разлику од европских представа змаја као ватреног бића, кинески змајеви су повезани са водом и владају водопадима, рекама, морима и језерима. Они такође контролишу време и изазивају кише.

 Zmaj 

 

Zmaj je jedan od demona atmosferskih pojava. Njegova glavna uloga se sastojala u borbi protiv ala, koje su nosile gradonosne oblake, a time i propast useva. Dakle zmajevi su bili zapravo dobar demon, čija uloga se sastojala, po verovanjima, u vladanju atmosferskim pojavama u korsit ljudi. Zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kad je ona bila potrebna.
Zmajevi su bili dimorfna bića, polu ljudi, polu životinje. Zmaj je vatrena ptica dugog repa, koja je tokom leta, oko sebe bacala varnice. Dok je među ljudima, mogao je uzeti ljudski oblik. Stanište zmajeva je bilo kraj šumskih voda u planini (ova mesta se i danas zovu zmajevaci), a mogao se nastaniti i u šupljoj bukvi.

Zmaj je mogao nastati od nekoliko vrsta životinja kad one dođu do određene starosti. Mogao je nastati od šarana, zmije, ovna, ili od smuka. Postoji dosta priča rasprostranjenih među narodom, uglavnom dunavskih ribara, koji su navodno videli kako šaran izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. Kada šaran stigne do određenog broja godina, njemu rastu krila i on izlazi iz vode kao zmaj. Dok leti, varnice, koje baca oko sebe, imaju oblik šaranovih krljušti. U nekim krajevima šaranovo meso je bilo zabranjeno, pa se i izbegavalo u ishrani, jer je šaran smatran svetom životinjom. Smatralo se čak da čovek koji bi pojeo šarana je mogao da dobije epilepsiju. Zmajevi koji su imali rogove nastali su ovna. Ako se smuk preseče na pola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da će od tog dela nastati zmaj. U kišovitim godinama se smatralo da zmaj nastaje od šarana koji nije hvatan, dok ako je godina sušna, smatralo se da nastaje od smuka istih osobina. Pol zmaja je zavisio od pola životinje. Zmaj je mogao bljuvati plavu ili crvenu vatru.
Zmajevi su mogli imati sexualne i ljubavne veze sa lepim ženama. Zmaj bi mogao biti nevidljiv,

osim za ženu u koju se zaljubi. Ovakve veze sa ženama su bile dosta česte, a žene koje bi doživelje sexualni odnos sa zmajem bile bi blede, ispijene i izgubile bi zelju za sexom sa ljudima, zbog zmajeve ogromne potencije. Žene su se teško oslobađale veze sa zmajevima, a o tim vezama nikom nisu smele da pričaju. Prekid veza sa zmajem obično žene nisu ni želele, međutim zmaj bi se isterivao ukoliko bi došla sušna godine, jer se smatralo da je zmaj zbog žene zapostavio svoju ulogu donošenja padavina. Zmaj bi obično kod žene dolazio kroz komin. Ukoliko bi žena htela prekid veze sa zmajem trebalo je da se kadi svojom kosom ili da nađe šuplju bukvu u kojoj je živeo zmaj i da je zapali. Smatralo se da i vrela voda može naškoditi zmaju, pa se u kotlu vrela voda stavljala pod komin. Kada bi zmaj upao u vrelu vodu izgore bi. Navodno žena je mogla odbiti zmaja ukoliko bi imala pri sebi loj nekog drugog, izgorelog zmaja.

Žena sa zmajem je mogla imati i dete. Radi boljeg poroda, veze sa zmajevima nekad se nisu smatrale gresnim. Takođe verovalo se da deca zmajeva i zmajica su muškog pola. Verovalo se da deca sa zmajem su izrazito jaka, da su nepobediva, takođe ta deca su bila izrazito mudra i imala neke natprirodne osobine. Ovakva verovanja su bila povod da veliki junaci steknu nadimak Zmaj. Tako unuk poslednjeg vladara Srbije, Đurađa Brankovića, u narodnim pesmama nosi nadimak Zmajognjeni. Njegovo rođenje je takođe zavijeno u misteriju, te se u narodnoj pesmi pominje kako ima vučju šapu, orlovo krilo i zmajevo kolo pod pazuhom, a iz usta mu modri plamen bije. Takođe junak prvog srpskog ustanka, Stojan Čupić dobio je nadimak Zmaj od Noćaja. Deca zmajeva su izgledala kao i svi ostali ljudi, jedino što se verovalo da imaju veću glavu i da pod pazuhom imaju mala krila. Detetom zmaja se smatrao i despot Stefan Lazarević, o čemu svedoči pesma ,,Carica Milica i Zmaj od Jastrebca’’.
Zmaj predstavlja neku vrstu mitskog predka, kako je to Čajkanović nazvao ,,mitskim herosom’’, a zbog toga su i junaci u narodu obično smatrani da su zmajevitog porekla. Zmajev nastanak od životinja govori o njegovom totemističkom poreklu. Šume su u Slovenskoj mitologiji zamišljane kao boravište predaka, a to je mesto gde živi i zmaj, tako da to može biti dokaz tome, da je on mitski predak Slovena.

Nikola Milošević

http://www.starisloveni.com/Zmaj.html