Коприва

Коприва (велика коприва, жара, пасја купина, коприва обична), лат. Urtica dioica, је вишегодишња, зељаста, једнодома или дводома биљка из фамилије Urticaceae.

Kopriva je svima nama poznata po listovima koji „žare“ kada ih dodirnemo, a jedna je od najlekovitijih biljaka. Najčešće se koriste list i koren koprive.

Kopriva je tamnozelene boje, srcastih listova, latinski naziv je Urtica dioica, a u našim krajevima poznata je još i po imenima: žara ili pasja kupina. Kopriva je jednodoma ili dvodoma biljka iz familije Urticaceae.

Lekoviti sastojci

Kopriva (list, stablo i koren) sadrži sledeće hranljive i lekovite sastojke (vitamine, minerale …):

• vitamin B2
• vitamin B5
• vitamin K
• vitamin C
• gvožđe
• kalcijum
• karotenoide
• karotenoide (provitamin A)
• kvercetin
• magnezijum
• mravlju kiselinu
• silicijumsku kiselinu
• fosfor
• histamin

Bolesti i tegobe

Kopriva stimuliše rad organa za varenje, smanjuje bolove u želucu, stimuliše sekreciju želudačnih žlezda, stimuliše funkcionisanje jetre i pankreasa. Dobar je diuretik pa se koristi za pročišćavanje krvi i pojačavanje izlučivanja tečnosti iz organizma, ali i za mnoge druge bolesti i tegobe:

• akne
• alergije
• anemija
• artritis
• bolesti žuči
• bolesti jetre
• giht
• glavobolje
• gljivice
• gljivične vaginalne infekcije
• ekcemi
• zamor
• katar želuca
• krvarenja iz nosa
• lišajevi
• migrene
• oboljenja disajnih organa
• oboljenja koštano-mišićnog sistema
• oboljenje slezine
• pesak u bubregu i bešici
• plućna oboljenja
• polenska groznica
• problemi sa bubrezima
• proliv
• protiv opadanja kose i peruti
• regulacija nivoa šećera u krvi
• reumatizam
• smanjenje holesterola u krvi
• smanjuje sklonost ka krvarenju
• ublažava preobilna menstrualna krvarenja
• uvećanje prostate
• upala mokraćnih puteva
• usporava procese ateroskleroze
• herpes
• čir na dvanaestopalačnom crevu
• čir na želucu
• šuljevi

Koristi se za rehabilitaciju, jačanje imuniteta, vraćanje snage i energije, reguliše nivo slobodnih androgena (muških polnih hormona) i ubrzava metabolizam.

Način primene i delovanja

Koristi se sok, čaj, ili se cela biljka koristi za spravljanje čorbe. Listovi koprive dodaju se u pecivo (pita ili proja, kao spanać ili drugo zeleno povrće…). Koristi se za spravljanje šampona i kupki kod bolesti kose i kože.

List koprive zaustavlja krvarenje, a pokazuje farmakološka svojstva: analgetsko, antibakterijsko, antivirusno, protivupalno, lokalno anestetsko i diuretičko dejstvo.

Pored lista i korena, koriste se i kapsule i tinktura.

Kako se uzima kopriva?

Čaj od koprive se priprema tako što se u ključalu vodu stavi kafena kašičica suve koprive, poklopi se i ostavi da odstoji nekoliko minuta, pa se procedi.

Preventivno se čaj od koprive pije samo jednom dnevno, a kod lečenja bolesti 2-3 šoljice dnevno. Prevelike doze čaja mogu izazvati nadraživanje želuca, crvenilo ili zatvor, pa u tim slučajevima treba prestati sa uzimanjem čaja.

Deci mlađoj od dve godine ne preporučuje se upotreba čaja od koprive.

Za čaj treba koristiti suve listove kupljene u biljnoj apoteci ili kod proverenih travara. Ukoliko ste sigurni da je to stvarno kopriva, možete i sami brati (sa rukavicama), ali da to ne budu mesta zagađena industrijskom prašinom ili izduvnim gasovima.

Navedene savete treba primeniti kao dodatnu terapiju, jer se za pravu dijagnozu i osnovnu terapiju treba posavetovati sa lekarom.

Caj od koprive protiv malaksalosti

Priprema jedne solje caja: U 2 dl kljucale vode potopiti jednu malu kasiku lista koprive, ostaviti da odstoji 5 minuta. Procediti i piti u gutljajima tokom celog dana na sledeci nacin: prvi dan 1 solju caja, drugi dan 2 solje, treci dan 3 solje i tako sedam dana. Nakon toga svakoga dana piti po jednu solju caja manje nego prethodnog dana. Postupak ponoviti i nakon tih mesec dana napraviti pauzu od dve nedelje nakon cega se moze ponovo piti po istom rasporedu. Ukoliko je malaksalost nestala moze se nastaviti sa po jednom soljom dnevno, narednih mesec dana.

Коприва за заштиту биљака у био-врту

У био-вртларставу коприва је једна од најважнијих биљака јер има јако широку примену, а највише се користи за јачање отпорности биљака, као средство за прскање против штеточина и текуће ђубриво за биљке.

Коприва као текуће ђубриво за биљке делује уравнотежујуће и лековито, подстиче раст и стварање хлорофила, и привлачи глисте у врт. Копривино ђубриво је богато кисеоником, а не воле га једино пасуљ, грашак, лук и бели лук.

Средство за прскање против лисних ваши

Састојци:

– 1 килограм свеже  коприве, убране пре него што процвета

– 10 литара кишнице или одстајале воде

Коприва се помеша с кишницом у посуди и остави да одстоји 12-24 сата – не дуже јер се губе „жареће“ материје коприве. Ова смеса се користи неразређена и делује против лисних ваши.

Не прскајте у ветровититим данима – да не уништите и корисне инсекте у вашем врту.

Ова смеса има ограничено деловање (не делује дуго као хербициди) и препоручује се да се, у случају најезде, биљке прскају заредом неколико дана.

Текуће ђубриво од коприве I

Користи се као средство за прскање или заливање, за одбрану од штеточиња и јачање отпорности биљака.

Састојци:

– 1 килограм свеже или 200 грама суве коприве, убране пре него што процвета

– 10 литара кишнице или одстајале воде

Коприва се помеша с кишницом у посуди и остави да одстоји 3-4 дана. После 3-4 дана, смеса почиње да ферментише на сунцу и тада се користи као средство за прскање, разређена у размери 1:50.

Као ђубриво за заливање користи се разређено у размери 1:10. Пазите да заливате на тло у подручју биљака, а не по зеленим деловима биљака.

Текуће ђубриво од коприве II

Поступак је исти као и код првог рецепта за копривино текуће ђубриво, али се остави дуже у посуди – спреман је за употребу кад поприми тамну боју и престане да пени, а то је отприлике за 1,5 – 3 недеље. Та храњива смеса, ако је имате у већим количинама, користи се до краја вртларске године. Разређује се у размери 1:10, или ако је направљена „јача“ смеса, с више активних састојака, у размери 1:20.  Евентуални остатак на крају године може се додати у компост.

За израду ђубрива користите пластичне или камене посуде, никако металне, јер приликом врења може доћи до нежељених хемијских реакција ђубрива с металом.

Посуду немојте пунити до врха, оставите мало слободног простора због тога што ђубриво приликом врења запени. На врх посуде обавезно ставите некакву мрежу или решетку да бисте спречили да у посуду упадну птице или друге животиње.

        

Šnicle od kopriva

Potreban materijal:

300gr mladih kopriva
glavica crnog luka
2 jaja
250gr sira
glavica belog luka
peršun
po dve kašike kukuruznog i pšeničnog brašna
ulje, so

Priprema:

Vrhove mladih kopriva dobro oprati i staviti da se bare. Obarene koprive dobro ocediti i sitno iseckati. Onda dodati sitno seckani crni luk, jaja, izmrvljeni sir, izgnječeni beli luk, malo peršuna, kukuruzno i pšenično brašno, kao i kašičicu soli. Masu dobro izmešati i sjediniti, praviti šnicle i pržiti ih na vrelom ulju.

http://moje-grne.com/2009/04/12/snicle-od-kopriva/

Kukuruz-kopriva

•  2jaja
•  1 soljaulje
•  2 soljejogurta
•  2 soljekukuruznog brasna( moze i obicnog)
•  1pecivo
•  malo soli,
•  200 gr.koprive
•  100 gr.sira

Priprema

Vrijeme pripreme:

30 min 

Sve sastojke promjesajte i pecite u pravougani kalup, ako nemate onda u obicnu tepsiju…

http://www.coolinarika.com/recept/kukuruz-kopriva/

Сремуш

Сремуш (медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш(а), сријемуж, сријемужа, цремош, скрембош), лат. Allium ursinum, је биљка из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа.

Порекло имена:

• рода – од лат. allium = бели лук
• врсте – од лат. ursinus = медвеђи.

Синоними:

• Allium latifolium Gilib.
• Allium nemorale Salisb.

Као такав у употреби је:

• надземни део биљке у свежем стању (Allii ursini herba recens), који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета;
• свежа луковица (Allii ursini bulbus recens) убрана у августу пре доношења семена.

Биљка садржи:

• алин, уљасту материју чија се количина сушењем смањује;
• витамин Ц, чија је количина далеко већа у листовима (750 mg%) него у луковици (100 mg%);
• мало етарског уља (око 0,07%) у коме су: алилсулфид, алилополисулфид,дивинилсулфид;
• минералне материје и др.

Ова биљка повољно утиче на ниво триглицерида и холестерола у крви, а и регулише крвни притисак.

Млади листови су одлична салата пуна витамина, док су старији јако, непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана.

У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева, снижава висок крвни притисак, а и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречавајући артериосклерозу, откањајући несаницу и несвестицу.

Сремуш се најчешће, осим у свежем стању, користи као воденоалкохолни екстракт. Особе са осетљивим желуцем, чирем илигастритисом могу конзумирати луковице које су претходно натапане 2-3 сата у топлом млеку.

Oni koji obožavaju ukusni i lekoviti sremuš ne slute da na livadama raste njemu veoma sličan mrazovac, koji se ubraja u najotrovnije biljke. Što je najgore, za smrtonosni mrazovac protivotrov – ne postoji!

 

Odvajkada su ljudi sremuš, u narodu poznat i kao medveđi ili divlji luk, naročito s proleća, imali na trpezi. Mnogi ga beru sami, drugi kupuju na pijaci. Koristi se i kao začin, za lečenje kašlja, upale sluznice želuca, bešike, kožnih bolesti, čak i za prevenciju srčanog udara.

– Poslednjih godina, upotreba sremuša u ishrani raste, jer je izuzetan antioksidans. Ipak, neiskusni berači mogu da ga pomešaju s mrazovcem, najotrovnijom zeljastom biljkom, koja može da izazove i smrt – upozorava Aleksandar Manojlović, iz Ekološko-šumarske asocijacije „Ekošum“. – Simptomi trovanja su stomačne tegobe, mučnina, problemi s jetrom, usporeno disanje, grčevi, povraćanje, dehidratacija organizma izazvana kolhicimom, za koji nema protivotrova.

– Najveća sličnost je u listovima. Kod sremuša su eliptični, zašiljenog vrha, intenzivne zelene boje, koji se pri dnu sužavaju u dugu peteljku i najčešće ih ima dva-tri. Listovi mrazovca rastu pri zemlji, javljaju se u proleće i uvek ih ima nekoliko. Međutim, razlika je u tome što se prilikom trljanja lista sremuša oseća karakterističan miris belog luka – kaže Manojlović, diplomirani inženjer šumarstva. – Sremuš, kao ljubitelj senovitih mesta, najčešće raste u vlažnim šumama, posebno bukovim, dok su staništa mrazovca livade i obodi pašnjaka. Dakle, mrazovac ne raste u šumi!

– April i maj su meseci sremuša, jer je on u proleće najdelotvorniji – kaže Manojlović. – Zato ovaj period treba iskoristiti za uživanje u blagodetima ove biljke koju nam je podarila priroda, naravno uz oprez da se slučajno ne zameni njegovim smrtonosnim dvojnikom!

 

Расковник

Расковник је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе. – Из Вуковог „Рјечника“

Расковник (лат. Peucedanum officinale L.) је вишегодишња, зељаста, лековитабиљка из породице штитарки, (лат. Peucedanum officinale L.), (лат. Laserpitium trilobum) и (лат. Laserpitium siler) познате су као магијске биљке које се користе у источној Србији.

Распрострањен је на планинском подручју источне Србије: Хомоље, Ртањ, Сува планина. Расте на сувом камењару, стрмим каменитим падинама и сувим планинским ливадама. Може се наћи на планинама јужне Европе, Балкану, Анадолији, Кавказу. За расковник се зна више од 2000 година али због народног веровања да биљка, односно њен корен, поседује магијска својства ова врста је благо речено угрожена.

Народ источне Србије му придаје магијска својства. По Јовану Туцакову према облику расковника препознају антропоморфне елементе – главу, врат, ноге, полне органе по чему одређују да ли је мушки или женски, а по изгледу корена да ли је миран или је у покрету.

У народној медицини се користи против змијског отрова, да помогне варење, у лечењу болести крвотока, болова у зглобовима, гихта, ишијаса, мушке импотенције, тетануса, астме, водене болести, епилепсије, жутице, лечење чира. Коришћен је у гинекологији да подстакне менструације и за контрацепцију. Такође се користи сок од расковника као капи за очи, односно за лечење катаракте. Припремљен тоник се користи за опоравак у случајевима психосоматских исцрпљености.

 

 

РАСКОВНИК (Laserpitium siler, Siler trilobum)
Прилично дебела и мека биљка, која личи на човека у малом, с ногама, рукама, трупом, вратом, главом и очима на њој. Појављује се у пролеће и за једну ноћ израсте, развије се, расцвета и угине. Ноћу светли светлошћу налик оној код свеће. Ова трава има моћ, као и бујад, да откључа све закључано и покаже све што је сакривено, па је омиљена међу трагачима за изгубљеним и скривеним благом. Иако је особеног изгледа и појаве, расковник је тешко видљив људском оку, па се у његовом налажењу користе разне смицалице. Најједноставнија је следећа – онај ко тражи расковник треба само да се закључа у ланце и окове, а кључ да баци што даље од себе и онда, овако окован, крене ноћу по ливадама. Тамо где окови сами спадну пронаћи ће он, врло лако, расковник. Овај поступак, међутим, има једну значајну ману.   Расковник је, као што смо рекли, веома ретка биљка, па се може десити да је на траженом месту уопште нема. У том случају истраживач ризикује да га ујутру окованог и у ланцима, изнемоглог и свог мокрог од росе, нађу комшије и никаква прича о расковнику неће их разуверити да немају посла с лудим човеком. Баба Божица, из околине Зајечара, која се на загонетан начин обогатила, оставила је својим срећним потомцима сведочанство о сигурнијем и за трагаче бозболнијем начину налажења расковника. По њој, треба наћи јежа с младима, па мале јежеве одвојити и заробити их неком врстом ограде. Она се у ту сврху послужила буретом.   Увече ће, по баби Божици, одрасли јеж доћи носећи расковник под језиком. Кад јеж ослободи младунчад треба му што пре прискочити, док још није прогутао травку. Уколико у вашем крају нема јежева, можете искористити корњачу, иначе веома мудру животињу и њене младунце.

http://www.politikin-zabavnik.rs/

RASKOVNIK  je biljka o kojoj se puno priča i za kojom tragaju kopači zlata. Postoji muški i ženski primerak koji svojim oblikom podsećaju na muškarca i ženu. Po narodnom predanju, raskovnik se kopa u junu, u noći punog meseca. Iznad zemlje se vidi samo trn, a koren je duboko u zemlji. Kažu da ne može svako da pronađe raskovnik. To je čarobna biljka jer otvara sva vrata. Po zapisima, može da se pripremi čaj od pojedinih delova biljke. Veoma je blagotvoran. Po jednoj legendi, ako tragate za raskovnikom, budite uporni, jer se veoma teško nalazi. Postoji biljka koja je ista kao raskovnik, njegova kopija, ali dejstvo nije jednako. Raskovnik je najbolje imati u paru, jer kažu da time čuva kuću i ukućane oba pola.

http://www.magicnobilje.com/vesti/klinika-maginog-bilja/134121/zene-su-cuvari-tajne

Koje sve potajne sile poseduje Raskovnica nije nam dato da pojmimo, ali postoje kazivanja koja potvrđuju iskustvo mistika da je presudna moć muškog Raskovnika pored koga se nađe ženski Strašnik.

Svako otkriće magije bilja uzbudi čoveka kao razumevanje jedne jedine reči nemuštog jezika. Zašto Raskovnik negde raste usamljen, negde u skupini broja sedam, a retko gde pored busena Strašnika ima tumačenje samo u posvećenju traganja za ovim čudesnim rastinjem. Usamljeni Raskovnik namenjen je samovanju, onaj u mnoštvu porodici, a koji prati rast Strašnika, što je posve nepoznato, ženama i plačnoj deci.

Među svatima Đavolje varoši, pretvorenih u ljudska obličja zemlje i kamena, izdvaja se verovanje da se gledanje žena zavidnica zove „medena žena”.

Kad su đavolji vladari množili pakao po zemlji njihova staništa privlačila su zlodušne babe do kojih su dolazile razne žene, zavidne svakom kome je sve bilo lepše nego njima samim. Tražile su tajnu kako da nabace zlo onima od čije presreće nisu mogle ništa da pridobiju za sebe. Zlodušnice su tumarale po brdinama, ubijale crne ptice crnim štapovima, pa im ustupale za darove namazano krvavo perje da lepe za odeću nevinih suparnica.

 

Pamti se samo jedan slučaj kada ta magija nije pomogla – ispričala mi je „Ona baba” sa granice Prolom Banje i Đavolje varoši. „Ovo što ti sada kazujem niko ne zna, a možda je i greh da ja odam tajnu, ali smrt me je pritisla pa treba da se sazna ono što je dugo sakrivano. Moja čukunbaba je bila najlepša u ovom kraju i trebalo da se uda za momka koga je volela, ali on je odabrao drugu devojku, a nju ostavio da joj se narod podsmeva. Bila je to neka prastara osveta na koju ga je nagovorio njegov deda.

To moja čukunbaba nije mogla da preboli. Bila je hajdučica po naravi pa je uhvatila suparnicu u gori i zavezala je za medeno drvo, namazala medom i ostavila pored mravinjaka.

Te godine trave su jedva cvetale, suša je snašla i bilje i drveće, pa su pčele doletale na devojku i hranile se medom sa njenog tela. Po njoj su mileli mravi i druge bube, na lice i gole grudi sletali su joj bumbari i stršljeni. Jadna ona, umrla je u najtežim mukama. Kad se Đavolja varoš obrušila na njen skelet, pala je peskovita zemlja i zaodenula je medenu ženu. Šta je učinila, to je samo ona znala.”

Upitao sam „Onu babu” gde je kraj njene tajne kad ne pominje ženski Strašnik i muški Raskovnik, a ona je tri puta uzdahnula, kao da premire, i ispričala mi još strašniju priču.

Otada se njena čukunbaba toliko plašila te se strah preneo i na njenu decu kad se udala za čoveka koga nije volela. Deca su joj plakala na sisi, dok ih je dojila, plakala su po danu, bez vidnog razloga, a noću su se budila i mlatarala ručicama, kao da se brane od naleta buba i pčela. Tela su im bila ranjiva, ništa nije moglo da ih izleči. Kupala ih je i banjskom i đavoljom vodom, ništa nije pomagalo. Onda je negde iskopala Raskovnik, a nije ni primetila da oko njegovog korena rastu maleni listovi zelenog Strašnika. Uvezala je to bilje upredenom konopljom i zakačila za direk pod strejom kuće.

„Pamtila je taj dan do smrti” rekla je starica na kraju, odavši celu svoju tajnu. „Deca su prestala da plaču a ona je prestala da drhti na gledanje seoskih devojaka. Ali njeno sagrešenje i danas se oseća u našoj kući. Pčele nam se ne pate, samo nam stršljeni i osice lete oko drveća.”

 

A na negdašnjim pazarištima karavanskih puteva od Anadolije do Skoplja i Prizrena, Novog Pazara i udaljenog Sarajeva, najviše su jecale majke čija su deca odvođena u prokletu Osmanliju i pretvarana u janičare.

I tada, u to pusto vreme, blažio se bol žena i dece ženskim Strašnikom i muškim Raskovnikom. Govorilo se: „Strašnik strah goni, majka suze roni, Raskovnik pati, dete da pamti.”

Od svih priča danka u krvi ova zaslužuje da bude zapisana u magiji bilja jer sam je čuo u Novom Pazaru od čoveka iz Stambola po imenu paše srpskog porekla. Isprva sam posumnjao u njegovo kazivanje, ali mnogo dana kasnije sam shvatio da je najistinitija izmišljena priča. Samo u plodovima mašte postoji nauk za sva vremena.

Pre leleka svetosavskih Serba i Serba islamske veroispovesti, tamo gde je Srebrenica i njeno okolje sa rimskom banjom i rudarskim oknima despota Stefana, događali su se i drugi pogromi kao označenja mesta patnje za vekove budućnosti.

U Srebrenici, srebrnom naselju, vladao je mir sve dok jednog kobnog dana rudari nisu ustali protiv despotovog čoveka, imenom Vladislav, i bacili ga sa kule na donje stenje. Kuću su mu zažarili i u plamenu spalili mladu ženu sa dvoje dece. Vladar je odmah sakupio vojsku i pošao da osveti jauk Vladislava, lelek njegove žene i suze njegove dece. Prešao je Drinu i surovo kaznio počinioce zločina. U stradanju naroda pali su i krivi i nedužni, mnogi ostali bez vida i mnogi osakaćeni. Vođa pobune je bačen sa kule a njegovi doglavnici zatvoreni u stražaru i živi zapaljeni.

A kad se istrošilo vreme postojanja srpske države, turski sultan Mehmed Fatih spalio je crkvu svete Marije u Srebrenici i na njenim temeljima uzdigao belu džamiju. Posle Turaka je do grada srebra stigla mađarska konjica i plamen je ponovo pretvorio u pepeo sve što su ljudske ruke podigle.

I tako, kroz vreme, vojska za vojskom. Krv nevinih natopila je zemlju prolazišta i pazarišta, pa je na njoj niklo seme osionih rađanja. Kad su molitve i klanjanja postala neutešna da smire plač i jecaje, zametnulo se u tim krajevima verovanje u ženski Strašnik i muški Raskovnik.

„Bežeći sa tog ukletog prostora” rekao mi je čovek iz Stambola „ja sam nosio zlato a moja žena ono što su joj njeni dali da čuva kao oči: Strašnik i Raskovnik. U Anadoliji su mi oteli zlato. Jedino nam je ta magija ostala. Njoj se molimo.”

 

U Jagodini, Serbia, 1. februara 2005.

http://www.narodnamedicina.com/spasic/strasnik_raskovnik_raskovnica.html

 

У речнику Словенске митологије о расковнику пише ово:

РАСКОВНИК – чудесна биљка за коју се верује да се њеним додиром могу отворити свака брава и све што je затворено или спојено (врата,сандук, ограда, букагије); у народно) медицини употребљавала се за лечење неплодности -> жена за коју се веровало да je изазвана -> чинима (да растури чини и раскује мађије које су младенцима набачене на -> венчању); у неким предањима, р. ослобађа заробљенеили проклете -> душе (-> таласон), које
чувају благо (-> злато). Назив р. распространен je код Срба (Србија, Херцеговина) и Црногораца(племе Кучи). У околини Лесковца сеназива рисков, код Бугара разковниче (Белоградчишки, Кутловски, Орјаховски, Бургаски крај), у Македонији – еж трава, уоколини Бара у Црној Гори – демир-бозан (тур.“разби-гвожђе“), у Срему – шпиргаста трава, у Славонији – земаљски клуч, у околини Лесковца – земљи кључеви, у Госпићу у Хрватској – клуч земалски и трава ου букагија, у Далмацији – трава од атвора. На острву Цресу, биљка којој се приписује моћ да отвара свака врата назива се se-otpira.
Користећи ову биљку, да би се врата отворила, потребно je рећи „жберликете“, а да би се затворила – „жберлокете“. У Пољицима су моћ отварања свих
брава приписивали и детелини с четири листа. Код Словенаца у Савињској долини се приповедало да mavričin koren отвара све браве. По тамошњем веровању, он се могао наћи на месту где се —> дуга (mavrica) ослања на земљу, a њиме се хране неке птице. По другом извору, mavrica се описује као сасвим црна биљка с црвеном главицом. Код Руса и Украјинаца оваква биљка je позната под називом разрыв-трава, на Руском Северу – лом,
код прикарпатских Украјинаца – клин-трава, код Пољака (Серадски регион) -ozryw. И код других европских народа, од античког времена до данас, позната су слична предања која се везују за биљке различитих назива, међу којима je најпознатија мандрагора.

У ист. Србији, где се р. употребљава у магијској медицини, под њим се подразумева конкретна биљка (Laserpitium siler) вретенастог облика, чији je корен (који je и у функцији стабла) дугачак око 15 сантиметара, a која je у свом надземном делу обрасла крутим влатима, као -» косом. У р. се, према облику, препознају антропоморфни елементи – глава, врат, ноге, полни органи (по чему се одређује да ли je p. „мушки“ или „женски“), према положају „ногу“ да ли je „миран“ или „у покрету“, па чак и да ли je „самац“ или „с’ децу“. Највећи број преданна везаних за р.говори о томе како лукавством човек
може доћи у посед ове биљке, пошто њу познају само поједине животиње. У предањима се не саопштава да ли je то посебна врста ретких биљака или само појединачни примерак у мноштву истих биљака располаже чаробном снагом. Код балканских Словена добијање р.најчешће je везано за -> корњачу и -»јежа (Србија, Црна Гора, Бугарска, Македонија), понекад за -> змију (Далмација).

 

 

LIPA

Kult stabla susrećemo kod svih starih naroda. Sama vrsta drveća je različita. Negde je to jela, negde jasen, ili hrast – lipa – breza, opet u tropskim krajevima cipresa, smokva itd. Kult drveća kod starih Slovena bio je uglavnom povezan sa poštovanjem lipe, hrasta i breze. O tome je mnogo pisano u starim knjigama i hronikama. Kako su stari Slaveni prebivali nekada u velikim lipovim šumama, prirodno je da je njihov život bio usko vezan s lipom. U literaturi se lipa spominje kao sveto slovensko drvo, što znači da su svi Sloveni, – kako oni na jeveru između Baltika i Karpata, tako i Južni Slaveni (Hrvati, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Slovenci i Bugari) pre prelaza na hrišćanstvo, obožavali šume i drveće, a prvenstveno lipu i hrast.

Svako bujno drvo oplemenjuje i krasi prirodu. Gde nema stabala i šume tamo se zemlja izrođuje u pustaru, pa ćemo razumeti, zašto su stari Slaveni toliko poštivoli šume i lepa stabla i dali im ime »svete šume«, ili ih negde nazivali »svetim gajevima«.

Slovenski davni preci bili su duhovno povezani naročito s lipom. Prema predaji oni su vršili obrede i prinosili žrtve lipi kao prema nekom božanstvu. Da su lipu smatrali ljubimcem bogova, svedoči činjenica, da su oni Sloveni koji su napustili staru domovinu, a među ovima i Hrvati, Srbi i Sloveni još dugo zadržali običaj, da utiču ogranke lipe u krov svoje kuće ili stana, da je time očuvaju od gromova i požara. Po ovoj zamisli nastala je i narodna uzrečica:
»Cvetokitna lipo, tebe u svoj srdi,
Niti  Perun žarkom strelom ne nagrdi!«
A postojalo je verovanje, da lipa čuva čovjeka od zla i uroka. U lipovim šumama stari su Sloveni sabirali med i vosak. Medovina ili medenica bilo je kod svih Slovena omiljeno piće, pa i danas se na raznim  svečanostima  pije medenica. Sloveni su mnogo iskorištavali liko od lipova stabla za razne potrebe, a iz lipova drveta gradile su se kuće i izrađivalo pokućtvo. Lipa je u hrišćanskoj eri kao omiljenik poganskih slovenskih bogova prestala biti svetim drvom, ali je opet postala »svetim drvom«, kad su se iz lipova drveta počeli izrađivati kipovi svetaca i raspela, jer lipovo drvo najbolje zaštićuje drvene kipove od crvotočine i od savijanja.

U Češkoj je poznata i mnogo obožavana 700-godišnja »Lukasova lipa«.

Južni Sloveni, preselivši se iz svoje severne pradomovine, poneli su u svoje nove postojbine i stare tradicije, pa je lepa i mirisava lipa i dalje ostala mnogo cenjeno drveće. Vrlo rano lipa je bila zasađena u blizini naselja i mnoge ulice i aleje u gradovima ukrašene su divnim lipovim stablima.

Davno prije nego se razvilo vjerovanje u različna poganska božanstva, iznikli su kod pranaroda prvi začeci štovanja prirode. Uporedo s kultom vode, ognja, groma i na nebu svijetla Sunca, razvio se i kult stabla. Nekad su narodi držali, da se u krošnjama stabala nalaze sedišta moćnih bogova, opet kod Slavena mnoga su stabla bila posvećena pojedinim bogovima, kao npr.: hrast Perunu, jasen Sutvidu (Svantevidu), lipa božici Vidi, a breza bogu žetve Potrimbi. Kad bi povetarac zanjihao njihovim granjem, a lišće zašuštalo, verovalo se, da se to zbiva po volji nekog božanstva.

Pod starim granatim stablom hrasta sabrali su se nekad starešine većajući o potrebama svoga roda; pod drugim starim hrastom na humku prikazivao je starešina ili žrec žrtvu bogu Perunu, a negde ispred sela pod lisnatim hrastom ili lipom skupljena je mladež pevala pesme u slavu Perunovu.

Drvo lipe ima mitološku tradiciju u mnogim narodima, posebno kod starih Slovena, kod Nemaca, pa čak  u Staroj Grčkoj. U Nemačkoj se lipa smatrala kao drvo istine, gde su se ljudi okupljali ispod lipe i zaklinjali u istinu. U mnogim selima drvo lipe u centru sela je služilo kao mesto okupljanja, zborovanja i  donošenja odluka.

U Ukrajini jedna reka nosi ime Zlatna Lipa. U Hrvatskoj je lipa novčana jedinica. Mnoge aleje i ulice imaju naziv Aleja lipa (naprimjer u Novom Sarajevu pored Miljacke), a mnogi restorani se zovu “Pod Lipom“.

Drevni grcki mit govori o nimfi Filiri, kcerki Okeana i Tetije koja je zivela na ostrvu koje je nosilo njeno ime. Jednoga dana Kron, stari vladar sveta, ne mogavsi vise da odoli njenoj lepoti (a inace vec izvesno vreme strasno zaljubljen u nju), sjedini se s nimfom. Medjutim, bas u tom trenu, iznenadi ih Kronova ljubomorna zena Reja.

Kron se kao kakva kukavica brze-bolje pretvori u pastuva i pobeze u galopu… Ali, Filira je posle tog dogadjaja rodila mudrog kentaura Hejrona koji je bio pola covek, a pola konj. Kada je nimfa videla koga je rodila, zamolila je bogove da je pretvore u drvo. I tako je prekrasna nimfa postala – lipa. Zanimljivo je da je Hejron snagu nasledio od majke Filire, tacnije od drveta lipe koje je, bas kao i danas, imalo moc da leci od raznih bolesti i blagotovorno utice na covekov organizam. Izmedju ostalog, nekada davno verovalo se da lipa ima i hipnoticko dejstvo: da omamljuje i uspavljuje.

U mnogim oblastima, pre svega u niziji, pocetkom juna cveta lipa: bezmalo omamljujuci, sladunjavi miris siri se tada svuda okolo. Lipa ima dug vek, moze da zivi i hiljadu godina, te je zato cesto znak dugovecnosti. U davna vremena, krajem proleca, najmudriji i najstariji pripadnici zajednice okupljali su se pod krosnjom lipe i tu donosili vazne odluke. Botanicki naziv – tilia cordata – potice od grcke reci ptylon – odnosno krilo, ili perce, sto svakako priziva u secanje oblik jednog dela cveta lipe.

Read more: http://illyria.proboards.com/thread/100#ixzz2U8ddnvm

„Kucni o drvo“

U našim krajevima je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže „da kucnem o drvo, da ne čuje zlo“.
Ovo se zaniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu.
Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da „zagluši uši“ tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.

Lekovita svojstva

Lipa ima lekovita svojstva. Za pripremanje čaja koriste se pre svega cvetovi, ali i listovi i plodovi. Čaj od lipe se koristi kod prehlade i povišene temperature, ima antiupalno dejstvo, izaziva znojenje, ublažava kašalj. Takođe deluje i spazmolitično, protiv grčeva. Ima i sedativno, antianksiozno (protiv bezrazložnog straha), te antihisterično dejstvo. Čaj se ne sme koristiti u preteranim količinama.

Lekovite i delotvorne materije: cvetovi sadrže još pobliže neistražene glikozide, koji pospešuju znojenje, nadalje gumu, sluz, tanin, eterično ulje, žutu boju (hesperidin), tartrate, malate, šećer, saponin, jednu ugljenovodičnu materiju, vitamin C. Listovi sadrže saharozu, glukozu, mast, masno ulje (linolna kiselina), tanin, smolu, škrob, soli vinske kiseline, enzime i tragove vanilina.
Lekovito delovanje: u službenoj su upotrebi cvetovi lipe (Flores Tiliae) za poznati lipov čaj. Lipov čaj deluje na umirenje grčeva i na pojačano znojenje. Kneipp jako preporuča lipov čaj kod bubrežnih bolesti, kao i kod zasluzenja pluća i dišnih puteva. Delovanje na umirenje grčeva i na pospešenje znojenja pripisuje se eteričnom ulju s njegovim glavnim sastavnim delom farnezolom, nadalje sluzi, vosku i taninu. Naročito se brzo leče hronični bronhjalni katari iz kasne zime s višednevnom terapijom lipovog čaja. Znojenje nakon uzimanja lipovog čaja ponekad se pripisuje delovanju vruće vode kojom se čaj popari. Najnoviji rezultati istraživanja ipak su pokazali, da je pojačano znojenje nakon uživanja lipovog čaja – slično kao i nakon uživanja čaja od bazgovog cvijeta – uzrokovano naročitim djelovanjem lekovitih materija na pospešenje znojenja zajedno s ostalim već navedenim, lekovitim tvarima. Ali, kod lipovog čaja treba upozoriti, da se taj čaj ne može upotrebljavati kao trajni napitak! Iako je lipov čaj, uz već navedenu lekovitost i čaj koji čisti krv i povoljno deluje kod nervnih slabosti ili duševne prenapetosti, te pobuđuje rad srca, on može kod stalne upotrebe uzrokovati i oštećenja srca! To rašireno shvatanje našlo je u novije vreme i naučnu potvrdu. Za terapiju znojenja vrlo se preporučuje mešavina lipovog cvijeta s drugim lekovitim biljkama, kao npr.:

40 g lipovog cvijeta
30 g bazgovog cvijeta
30 g cvijeta kamilice.

Od te se mješavine uzima 1 puna čajna kašika za 1 šolja čajnog oparka. Posebnu lekovitost ima lipov ugljen (Carbo medicinalis). Iz lipovog drveta pažljivo pripremljen lipov ugljen (Carbo ligni) u prahu, može na sebe vezati druge materije u količini od 50 do 90 puta od svoje vlastite težine. Zbog tog svojstva lipov je ugljen u stanju apsorbovati u većim količinama klice bolesti i sve otrovne materije koje nastaju procesom truljenja i vrenja u čitavom probavnom aparatu ili se odjednom pojavljuje pri akutnom otrovanju. Koliko je velika apsorpciona sposobnost lipovog ugljena dokazuje činjenica, da smrtne količine difterijskog otrova, kada su bile vezane na lipov ugljen, nisu prouzrokovale ni najmanje pojave trovanja. Nakon uzimanja ugljena, treba se pobrinuti da se te vezane otrovne tvari zajedno s ugljenom na kraju odstrane iz tela sredstvom za otvaranje. Lipov ugljen se preporuča ne samo kod akutnih pojava otrovanja, nego i kod svih upalnih i kataralnih oboljenja creva, kod proliva, povraćanja, začepljenja, nadimanja itd., no pri tom se, kako je rečeno, mora pobrinuti za konačno pražnjenje i odstranjivanje lipovog ugljena iz creva, laganim sredstvom za otvaranje.

Ako je uzrok migreni u želučanim gasovima, koji su opet uzrokovani procesima truljenja u crijevima, može se najbrže ukloniti, ako se uzme 1 čajna kašika lipovog ugljena, a nakon toga 1 šoljica laganog čaja za otvaranje. Spoljašnja upotreba lipovog ugljena, posipavanje na gnojne rane teškog zadaha, nema samo posledicu oduzimanje lošeg mirisa, jer lipov ugljen veže i sve otrovne materije koje uzrokuju gnojenje, tako da se rana može normalno izlečiti. Deset minuta nakon što je lipov ugljen upio sve otrovne tvari, treba ga isprati. Kod većih ili jače zagnojenih rana ovaj se postupak mora češće ponoviti.

Za unutarnju upotrebu uzima se 1 do 2 čajne kašike lipovog ugljena s malo mleka ili vode, a jedan sat nakon toga se popije šoljica čaja od kore krkavine. Lipov ugljen je najbolje gotov nabaviti u apoteci.

Upotreba lipovog ugljena, a nakon toga uzimanje biljnog sredstva za otvaranje, ima prednost pred svakim hemijskim preparatom, jer ne uzrokuje nikakve štetne posledice.

Lipov se čaj s uspehom upotrebljava kod vodene bolesti. Iz lipovog cvijeta skuvani sok ima uspeha kod padavice, trbobolje i leči ranjena creva nakon srdobolje. Ako se pije čaj od osušenih listova lipe, sabranih prije cvatnje, to pospešuje izlučivanje mokraće i menstruaciju.

Toplim sokom od sveže ubranih listova lipe, pomešanim s malo bijelog vina, masiraju se zgrčeni udovi, što deluje na smanjenje grčeva i umiruje bolove. Sveže ubrani listovi lipe preliju se vrućim, ne kipućim, laganim bijelim vinom, te se ostavi 5 do 10 minuta da odstoji, a zatim se ocedi. Ovo je izvrsno sredstvo protiv bledoće.

Uvarak listova pomaže, kao voda za ispiranje usta, protiv gnojne upale zubnog mesa. Osušeni i u prah stučeni plodovi lipe, drevno su sredstvo protiv srdobolje.

Prašak od lipovog ugljena, uziman iznutra, delom liječi rak, s obzirom da usisava sve otrovne tvari, a izvana posipan na rak kože ima isto lekovito delovanje.

Stucani lipov ugljen je dobar prašak za pranje zuba.

Iz lipovog lika priprema se, mlakom vodom, sluzava tečnost koja se s likom stavlja na opekotine. Liko od lipe kuva se u vinu i time se češće kupaju krastave i šugave rane, što deluje vrlo lekovito.

Kupke, u kojima je pomešana odgovarajuća količina oparka od lipova cvijeta, jako se preporučuju kod živčanih bolova i nervoznog nespokojstva. Plodovi lipe, zdrobljeni u vinskom sirćetu, deluju umirujuće na krv.

Primjena u lečenju životinja: i kod domaćih životinja treba primijeniti lipov ugljen kod proliva, začepljenja, nadama ili kod otrovanja, a isto i za spolješnju primenu kod uprljanih ili gnojnih rana.

Iz mita, priča i istorije lipe: već je Herodot oko 420. god. prije n. e. izveštavao da su Enari, jedno skitsko pleme, u čast kulta Afrodite proricali iz lipovog lika. I Plinije je mnogo izveštavao o lipi, ali gotovo ništa o lekovitosti toga drva.

U švicarskim sojenicama, gdje su se našli mnogi ostaci lekovitog bilja, pronađeno je, doduše, liko od lipe, no to je služilo prastanovnicima Evrope za izradu pletera i rogožine.

Drvo lipe uključeno je u mnoge bajke, priče,  pa je od prastarih vremena, poput bazge važilo kao drvo naklonjeno čoveku, što najbolje pokazuje i čitav niz geografskih imena, povezanih s imenom lipe. Lipa je u ranijem dobu vredila kao drvo sudbine pa je po običaju sađena na dan rođenja muškog potomka.

Lipa dugo vremena nije u  medicini imala gotovo nikakvo značenje. Tek je Konrad od Megenberga, veliki prirodoslovac i regensburški kanonik (1309-1374.), pisao o lipi samo to „da drvo cvate, da ima puno meda i voska i da pčele rado dolaze na njega“, dok je Johann Joachim Becher, nemački lekar i ekonomista, napisao odu u svom delu „Medicinski Parnas“ o lekovitosti lipe.

Napomena: kao ukrasno drvo dosta se sadi i srebrna lipa (Tilia argentea Desf.), čiji se cvat, kao i od još nekih vrsta lipe, ne sabire u lekovite svrhe. Naličje listova ove lipe je srebrnasto bele boje, a cvetovi se prepoznaju po sraslim prašnicima.http://val-znanje.com

   

Romantic Chateau Krasna Lipa

 

Храст

Религија Срба је била природна религија. Поштовали су своје богове на отвореном уз жртвене понуде и певање. Нису имали слика (икона), храмова нити свештеника.Међутим, постојали су шумска светилишта, свети гајеви, у којима су се налазили кумири. Трагови тога су сачувани у именима неких насеља, попут Болван, што на старословенском значи стилизовани балван,односно кип. По кућама су се налазили кумири домаћег божанства, односно митског претка, што је примањем хришћанства заменила икона домаћег свеца.

Код Срба је нарочито био јак култ дрвећа (посебно липа, леска, храста) и биљака, што је добрим делом сачувано и након примања хришћанства.Манастири названи по именима дрвећа, као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица и други, су по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, која су се налазили у светим шумама и гајевима.Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника.Код Срба се и данас користи за бадњаке, а стари обичај да се под храстом одржавају зборови је и у вези са верским уважењем тога дрвета. За леску се веровало да је света, и да у њу не удара гром, па се за време грмљавине народ скривао под леску.Постојало је и веровање да дрво може бити седиште људске душе, односно њено склониште после смрти. Воћке и дрвеће се саде по гробовима, да би се склонила душа покојника.

Perun je u slavenskoj mitologiji bog groma i munje (gromovnik), vrhovno božanstvo u panteonu slavenskih bogova.

Perunovo ime dolazi iz ie. *Perk^wunos (ups. lit. Perkūnas). Izvorno je korijen *perk(w)u- značio „hrast“ (usp. lat. quercus) ili pak „crnogorica“, „pošumljena planina“ ili „planina„, ali u praslavenskom se razvio u značenje „udariti“, srodno sa službom gromovnika.

U hrvatskom jeziku još vidimo ostatke u toponimima: Perun (brdo na Učki), Perunić (Poljica) i Perunsko (Poljica). Od slavenskih toponima tu su mjesta: Perun, Perunac, Perunovac, Perunika, Perunička Glava, Peruni Vrh, Perunja Ves, Peruna Dubrava, Perunuša, Perušice, Perudina i Perutovac; danas uglavnom imena planinskih vrhova. U srednjem vijeku veliki hrastovi, sveti gajevi te čak cijela sela i utvrde nazivali su se Perunovim imenom.

U slavenskoj, kao i u nordijskoj mitologiji svijet je prikazivan kao sveto stablo, obično hrast, čije grane i kora predstavljaju živi svijet nebesa i smrtnika, nebo i zemlju, a njegovo korijenje podzemlje, svijet mrtvih. Bilo je to drvo života. Perun je bio vladar svijeta živih, neba i zemlje, a često simboliziran orlomkoji je sjedio na najvišoj grani i promatrao cijeli svijet.

Najsvetije stablo Starih Slavena bio je hrast. U šumama svetih hrastova ložili su vječnu vatru, bile su ograđene plotom, za zaštitu od stoke i zlih ljudi. Stablo hrasta bilo je posvećeno bogu gromovniku Perunu. U stara vremena su pod starim hrastovima vijećali starješine o potrebama svoga roda. Po drugim hrastom na humku prikazivao je starješina ili žrec žrtvu bogu Perunu. Ogromna stabla hrasta ponekad stara i po više stotina godina, rasla su na humcima, a narod ih je osobito štovao. Tih kultnih hrastova bilo je mnogo, te su ih i za kršćanskog doba veoma poštivali. Pod hrastovima su se često nalazili ogromni kameni žrtvenici na kojima su ljudi u staro doba prinosili žrtve bogovima. Te žrtvenike su u slavenskim zemljama moglo vidjeti sve do kraja 15. stoljeća. U mnogim slavenskim zemljama, kako na istočnim tako i na zapadnim stranama, kao i uz priobalna područja Baltika, a također i na otoku Rujanu još i danas se nailazi na ogromna stabla hrastova koja su obilježavala grobove davnih predaka. I grane hrasta bile su svete, pa se hrastovo lišće prinosilo bolesnicima da bi prije ozdravili. Štovanje hrasta postoji i danas u mnogim krajevima primjerice Grablju u Dalmaciji.
U pribaltičkim krajevima Slaveni su držali velika stabla svetima. Osobito su obožavali hrastove i breze, a poštovali su i staro trojstvo: Peruna gromovnika, Potrimbe boga žetve i Pokola zloduha podzemlja Zanimljivo je svetiše u pribaltičkim krajevima, na Romowom Polju gdje se nalazi kompleks stare šume, svetiše Svantomesto tu se najznačanija bila tri hrasta koja su simbolizirala staroslavensko trojstvo Perun- Trebun- Pokola. Na srednjem hrastu bio je ucrtan lik Peruna.

Луж

њак на Цветном тргу – најстарије дрво у Београду.

Многи дрвени идоли израђени су од храстовог дрвета, а и света ватра ложила се храстовим дрветом. Многим Словенима позната је и легенда која каже да је у шупљини дебла старог храста скривено оно што највише желимо. Можда прву записану верзију ове легенде дао је, још у XII веку, калуђер Ебо који наводи да је један златни Триглавов идол, након што је Отон разорио словенске храмове, сакривен у „рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета“, тако да се ова светиња „није могла ни видети ни дотаћи“. Ово веровање је временом прерасло у легенду да се у најстаријим храстовима често крију велика блага.

Kod starih Slavena, kult drveća bio je široko prisutan i on se povezivao za svakog boga ponaosob. Perunovo drvo bilo je hrast. Ono je bilo i njegova materijalna manifestacija, te je služilo za, obično magijske rituale i obrede (za razliku od perunike, koja je također simbolizirala Peruna, ali u shvatanju da ona izraste na onom mjestu gdje Perun pogodi munjom). U mitologiji, hrast je također povezivan i sa drvom života.
Prisutnost hrasta kao drveta, ili pak njegovog lista veoma je raširena na stećcima, da li samo u obliku drva života ili (najprisutniji) kao dekorativni element koji služi za obrube, ivičenja i povezivanje više prizora.
Posebno zanimljiv jeste prikaz hrasta kao drveta života na kamenoj stolici, prijestolu, pronađenom u Bukovici kod Konjica. Vrh hrasta na ovom prizoru jeste sunčani cvijet sa zrakama za koji svaki zrak odgovara jednom dan sedmice.

Hrast iz doba kneza Lazara

Piše Slavoljub Marković

Svedok vekova: Hrast lužnjak

Kaonik, živopisno selo u Ribarkoj reci, kako se naziva ovaj kraj iz koga se put račva za Đunis i Ribarsku Banju, zanimljivo je po školi iz sredine pretprošlog veka, za čiju zgradu se smatra da ju je projektovao niko drugi do – Nikola Pašić! Selo je poznato i po ostacima nekoliko starih crkava, kultnim izvorima, a mesna crkva je podignuta na temeljima stare. U selu je svojevremeno slučajno otkriven i stari vodovod, verovatno još iz rimskog doba, koga je vlasnik mnogo vekova kasnije – jednostavno priključio svome domaćinstvu kako bi ga koristio za svoje potrebe!
Neobičnost koja je privukla našu pažnju jeste i jedno vekovima staro stablo hrasta lužnjaka, od prirode sačuvani trag davno prošlih vremena, za koji se veruje da potiče još iz doba kneza Lazara.

LITIJA NA SVETU TROJICU

Danas se ovaj hrast nalazi na imanju Miroslava Milutinovića, uglednog domaćina koji se priseća, sa kolena na koleno prenošenih priča da su se tu nekada davno, bežeći od Turaka iz okoline Kragujevca, doselila dva brata, Radojko i Pavle, koji su – krčeći velike šume koje su zatekli – našli i staro, veliko drvo lužnjaka, za koje nisu imali dileme da je već služilo kao seoski zapis. Kasnije je porodično domaćinstvo nasledio Vojislav Milutinović, pa Božidar, zatim Milan, Ratibor… Sve do Miroslava, koji je i do naših dana sačuvao tradiciju poštovanja seoskog zapisa.
Tako se i danas, svake godine na drugi dan Svete Trojice, ovde okupe krstonoše sa seoske litije
– Iznesemo nešto jela i pića za posluženje, a posle ko hoće nastavlja druženje na ručku u glavnoj seoskoj crkvi, koji priređuje kolačar za tu godinu. Od naših predaka znamo da je starost hrasta preko 600 godina i uopšte ne sumnjamo da je bio vitko drvo još iz vremena cara Lazara – ispričao je Miroslav Milutinović.
Hrast je, dakle, spona sa dalekom istorijom i jedan od poslednjih živih tragova davno prošlog doba, kada su ovde hodili vitezovi i veliki srpski junaci, odmarajući se u njegovoj senci.
Uostalom, u teškim vremenima koja Srbiju baš i nisu mimoilazila, kada nije bilo crkava, molitve su se odvijale pod otvorenim nebom. Narod je u takvim okolnostima često tražio zaštitu baš pod jakim granama i velikom krošnjom hrasta u čije stablo su urezivali krst. Mit o svetom hrastu, takozvanom zapisu, pominje se još pre dolaska Slovena na ove prostore. Strahopoštovanje prema hrastu je zapravo paganski običaj koji je kasnije prihvaćen u hrišćanskoj religiji.

MESTO BOŽJE BLAGODETI

Tradiciju poštovanja starog zapisa, kakvi se ovde smatraju neprikosnovenim svetinjama, svakako treba sačuvati. Posebno u kaoničkom kraju, poznatom još i po pomenutim kultnim izvorima, ostacima starih crkava, okolini kojom dominiraju nadaleko čuvena Bogorodičina crkva u obližnjem Đunisu – mesto hodočašća brojnih vernika, i manastir Sveti Roman sa crkvom, koja je jedan od najstarijih srpskih kultnih objekata. Dakle, mesta na koja se i danas hodočasti, dolazi zbog predane molitve, u potrazi za rešenjem zdravstvenih problema. I, pre svega, zbog duhovnog mira. Stiče se utisak da čitav ovaj prostor odiše njime…
Zbog svega toga, niko ne sumnja da se ovde radi o jednoj od onih retkih oaza božje blagodeti, na koju se nastavlja i kompleks talasastih šumovitih brda sa ostacima brojnih crkava i crkvišta, sigurno ne bez razloga nazvan srpskom Svetom Gorom.
Zato i hrast lužnjak, s obzirom na svoju starost, zaslužuje poštovanje koje mu se ovde uostalom i ukazuje, jer vraća upravo u vreme kada su, posle Maričke bitke, kaluđeri i sveštenstvo tražili sigurnost i pobegli u Lazarevu državu, da bi u ovom kraju podizali objekte i molili se Bogu i tako su nastajali brojni manastiri. A gde nije bilo crkava i manastira, pojavljivali su se zapisi, ili su i jedne i druge svetinje, poštovane od verujućeg naroda, živele zajedno, pod znakom krsta i u saglasju molitve.
Postoji poslovica da od jednog udara dub (hrast) ne pada, čime se ukazuje na njegovu snagu i otpornost. Hrast u Kaoniku, međutim, već je predugo na udaru vremena, kome sada već sve teže odoleva. Nekoliko godina unazad drvo je počelo da se suši, kako rekoše „vek mu se približava kraju“, ali se još uvek niko ne usuđuje da mu na bilo koji nači naudi. Kako reče Miroslav, to je sveto drvo, ništa se ne dira ili od drveta uzima za ogrev ili bilo koju drugu upotrebu.
Svojevremeno su merenjem ustanovili da stablo hrasta ima prečnik od 2,5 metra i obim od skoro 7 metara. Hrast, inače, po pravilu doživljava duboku starost, koja se u proseku kreće izmedju 300 i 500 godina. Uspe da premaši i te godine (meštani su uvereni da je gorostasno drvo opstalo šest vekova samo zato što je na njemu zapis), ali i pored svega ni on nije večan.
Zato smo, dok je još uvek živi deo priče, i odlučili da mu posvetimo ove redove…

http://forum.badnjak.com/viewtopic.php?f=5&p=17530

Sarač

Sarač je zanatlija koji izrađuje predmete od kože. Pre svegasedla, kajase, opasače, futrole za vatreno oružje, fišeklije za lovce, novčanike, bičeve. U saračkoj radnji, a ima jedna na donjem delu Balkanske ulice u Beogradu, miriše koža. To je jedan lep, starinski miris. Proces prerade i pripreme kože podeljen je u tri faze, na početku ih je sarač sam obavljao, zatim se koža nabavljala od vargi i naposletku, sarači su počeli da koriste fabrički obrađenu kožu.Sarač uglavnom svoje proizvode radi ručno. Ono što napravi je jako i treba da traje. Saračka roba se može kupiti i na pijacama, vašarima po Srbiji, naročito kada je pazarni dan.

 

Petao u narodnoj tradiciji

Петао у лику демонског бића

„Петао је поред пса и коња једна од оних животиња које прате душу, па се у ритуалима старих Германа појављују као жртве умрлима“. /Вилхелм Коперс/

„Са светим Мратом стоји петао у интимној култној вези утолико што му се приноси на жртву. Петао је био и атрибут светога Саве, као што је орао атрибут Зевсов. У народној традицији се каже да је свети Сава увек носио уза се петла“ /Милан Ђ. Милићевић/

1 – Култ петла у митологији Срба. Петао игра нарочиту улогу у српској митологији. Мрвама које се покупе са трпезе Бадње вечери, па заједно са кукурузом – који је био стављен испод бадњиданске софре која се прави на слами – и преосталим зрневљем жита које је од сламе отпало, ујутру се, на Божић, хране кокоши, дакле и петлови, којих обавезно има у јату, и то у кругу који се направи од конопца. Када се овоме дода ритуално уношење сламе – за постављање софре Бадње вечери, а затим да се те исте вечери на симболичан начин хране дивље животиње, и у томе реду дивље птице – штеточине, уз широко распрострањени обичај да се домаћа женска чељад првог дана Божића, рано ујутру мора најпре омрсити врапцем или голубом који се пече на огњу од бадњака – заједно са божићном печеницом, онда се као несумњив може извести закључак: добар део обичаја око Бадњег дана повезан је са житним демоном сагледаним у лику птице. Разуме се, и сам житни демон – петао, односно птица, показује се у амбивалентном облику, уосталом, слично митској змији, вуку и коњу. Наиме, житни демон има два противречна лика: доброћудни – кога репрезентују домаћа кокош и петао, и злоћудни и дивљи – у облику гаврана или вране, које знају да упропасте летину када у јату навале на поља у време сазревања жита и кукуруза, сунцокрета и другог сличног биља. Као што пас може бити полаженик, тако и кокош. Ова је пракса присутна и у источној Србији, посебно код земљорадничког становништва, нешто мање сточарског, код кога ту улогу преузимају пас, јагње или свиња, чак и крава.

2 – Петао атрибут хтонског или соларног Бога? Према старијим мишљењима „петао“ се фиксира за хтонски свет. Ми ћемо се, пак, на основи бројних чињеница и сами уверити да се „петао“, нарочито „бели петао“, тумачи као атрибут соларних божанстава, пре свих: Перуна, Дажбога, Световида, Триглава. Има се утисак да се митолози сасвим слажу с тим да „петао“ припада овим боговима словенског пантеона, али је разлика само у томе што наведена божанства интерпретирају као ликове „хтоничног пантеона“. И сама обичајна пракса код Срба даје основу за амбивалентно тумачење праве функције митскога „петла“. Чајкановић и Кулишић су покушали да проблем разреше тако што су приметили како се словенском Дабогу – данас сасвим извесно соларном богу, приносио на жртаву петао „познати атрибут хтоничних божанстава“ (Чајк., Ш, 1994: 159). То исто важи и за култ соларног Световида. „Петао је, све до у XVIII век, приношен на жртву светоме Виту у Прагу“, који беше заменио „ранијег незнабожачког Световида, који је код Словена био велико хтонично божанство […]. Петао је, међутим, у вези са оним нашим свецима за које смо видели да су наследници старинског нашег бога мртвих: то су свети Мрата и св. Сава. Са светим Мратом стоји петао у интимној култној вези утолико што му се прописно приноси на жртву“ (Чајк., III, 1994: 102). Са „хтоничним божанствима обично је у вези и петао. Још у старо-вавилонској религији он је манифестација Нергала, бога доњега света“ (Чајк., III, 1994: 101). Једном речи, Чајкановић пориче и Дабогу и Световиду соларни карактер и, природно, доводећи их у везу са петлом, и митском „петлу“ приписује хтонична својства. Овоме је сасвим супротно мишљење Владимира Живанчевића, према коме су „медвед, змија и зрикавац подземне, телеурске, хтонске животиње и стоје насупрот соларним животињама светлости: петлу, лаву и орлу“ (Живан., 1963: 45).

Готово је у детаљу ово гледиште преузео Ш. Кулишић, додајући како је „у вјеровању и обичајима словенских народа пијетао уједно у вези са хтонским демонима, са којима се црни пијетао и потпуно поистовјећује. Нидерле посебно указује на улогу пијетла у погребним обичајима, о чему говоре остаци из старих словенских гробова […]. Како истиче Нидерле, особито је значајно двојно значење које се у словенских народа придаје кокоши и пијетлу. Док им се, с једне стране, приписује плодотворна моћ, с друге стране, у њима је народ видео нечисшту силу. […} код Срба у култу мртвих пијетао се често јавља као жртва замјене. […] Цијели низ наших обичаја приликом првог орања и сјетве, жетве и вршидбе, а затим о Божићу и Новој години веома досљедно открива ово значење и ову улогу пијетла и кокоши. Ако бисмо, уз то, прихватили и мишљење Чајкановића да се у нашим обичајима на Бадње вече кокоши уједно појављују и као представници душа покојника“ петао се, дакле, никако онда „не појављује као соларна животиња“ (Кулишић, 1953: 205).

Међутим, пажљивим читањем Нидерлеа, могло би се закључити и то да се корен поменуте заблуде налази у неразликовању „црног“ и „белог“ петла, као год и у случају „белог“ и „црног“ коња. Како је еволуција ишла од хтонске ка соларној митологији, „петао“ је и даље остао атрибут датога божанства, при чему је само божанство попримило соларна обележја поставши „ратни бог“, односно Бог „јахач на коњу“, док су његови атрибути: петао и коњ, променили боју, постали су „бели“.

3 – Петао у амбивалентној улози у обреду у источној Србији. Због свега што је речено овде је од посебног значаја да се поближе одреди култни смисао који у источној Србији има ритуално клање петла, које се лоцира око два празника са битно различитом митолошком мотивацијом и смислом: у време Светога Илије односно, други, када се празнује Мратиндан.

а) На Илиндан се у Заглавку, у Кални, коље најстарији петао, који се као жртва приноси св. Илији да не пушта громове и огањ. Верују да ако би такав петао остао жив после Св. Илије, да би тада неизоставно умро домаћин куће. У Неготинској Крајини, међутим, верују да уколико се не закоље најстарији петао уочи Св. Илије да ће тада умрети дете. Најзад, због чињенице да петао представља демонску силу, нужно је заклати га у реченом времену како „не би клео децу“ (Костић, 1969: 391). Овде је очито да се „петао“ појављује у лику атрибута соларнога божанства, Перуна.

б) Међутим, у зони тзв. „шопског ареала“, такође у делу источне Србије, односно у појединим крајевима Западне Бугарске, позната је далеко раширенија пракса ритуалног клања петла, али не уочи Св. Илије, већ Св.Мрате – чија је митолошка супстанција скроз-наскроз хтонична. Свака кућа ујутру пре сунца о Светом Мрати, или уочи празника, после заласка сунца, закоље било црно пиле, „мратинче“, или „црну“ кокош, петла, најчешће без белеге. Од кокошке се спреми ручак, а перје, ноге и врат окаче се о вериге и након 40 дана – пошто за то време, висећи на веригама као симболу врховног бога добију особену магијску и заштитну моћ – користе се касније за „кађење“ собе у којој су новорођенче и породиља, дакле, за време њихове „религијске“ нечистоће. Исто тако, ако се деца плаше, ово перје ставе на жар и њиме их каде. Пиле које се овим поводом коље у неким крајевима назива се „марта“ или „мрата“. Њему би црвеним концем везивали кљун, да не даје гласа приликом клања, које се обавља по заласку сунца. Клање је обављала најстарија жена у домаћинству и то на кућном прагу, као култном месту породице – станишту култа предака. У пределу Буџака жене су клале петла, а вериге би тада окретали наопако, такође у ступу, на коју су стављали жар. Према народном веровању то се чини како би се вуцима затворила уста. Сви ови примери доказују да: мратинци, праг, вук, петао и вериге изврсно митолошки кореспондирају и, како би рекао Чајкановић, стоје у вези са хтонском природом древног српског врховног божанства.

У наведене две ритуалне праксе са „жртвовањем петла“ показују се хтонски и соларни карактер обреда и култа. У време Мратинаца наглашен је хтонски карактер. То се види још и из чињенице што петла коље жена, у чему се видље остаци матријархатског принципа. Са друге стране, у ритусу фиксираном за „жртвовањем петла“ уочи Св. Илије, препознајемо рецидив патријархатске културе, при чему се, најпре, као извршилац жртве појављује домаћин, који коље петла.

в) Као што се делови „мратинског петла“ или „пилета“ користе у магијске и заштитне сврхе породиље и новорођенчета – ради одржања и поспешивања здравља и живота, тако се о Ђурђевдану користи „јаје“ у ритуалу прве муже оваца. Јаје, заједно са кравајем и груменом соли, вазда је на тзв. хтонским култним местима у овоме сложеном ритуалу: а) налази се у бошчи у којој су биљке набране два дана уочи Ђурђевдана – које треба да преноће у врту, како би се ујутру рано, пре сунца, од њих исплели венци; б) затим, то исто јаје налази се крај реке или извора, где се плету венци. в) Исто тако, увече пре Ђурђевдана, оно је у рупи, испод котла, ведра код прве муже оваца; г) најзад, после муже, однесе се крадомице у шуму и у мравињак закопа заједно са кравајем и сољу, како би се сутрадан, на Ђурђевдан рано ујутру, донело отуд и д) од свега тога магијским поступком, сачинила храна овцама – у циљу плодности стоке.

Па ипак, коликогод у овоме ритусу били препознатљиви елементи соларне симболике, морамо уочити да се „петао“, и његов симбол „јаје“ појављује и у систему лунарне симболике. Наиме, лако се уочава у нашем комплексном Ђурђевдаском ритуалу како јаје дејствује под окриљем ноћи и мрака, земље. Наиме, а) јаје у торби са цвећем мора да преноћи у Градини, да би се б) увече када се у већини крајева источне Србије врши мужа оваца, ставило испод котла, у рупу, а затим, да још једном в) преноћи – сада у мравињаку како би се, коначно, г) пре изласка ђурђевданског Сунца отуд донело и ставило у крму намењену ритуалном храњењу оваца. Дакле, како јаје вазда бива: или испод земље, поред извора – свакако у мраку или ноћи, то се и његова пуна дејствена моћ фиксира за ова три битна лунарна атрибута: ноћ, земљу и воду – извор.

г) Елементи хтоничне природе „петла“ препознају се и у погребном култу. Указујем овде бар на два важна сегмента из ове сложене праксе. На јужнословенском простору веома је раширен обичај да се мора строго пазити „да мртваца не прескочи мачка, кокошка, пас и др., па се зато мртвац и не оставља сам и у мраку“ (Василев, 1958: 196). Други пример тиче се ритуалнога клања петла (кокоши) као супституције за тзв. трећу главу, када двоје из куће умру за непуну годину дана. У том случају се и дан-данас у источној Србији жртвује петао (кокош, пиле) као замена за трећу главу. Најчешће се тој „трећој глави“ – петлу, приређује комплетан ритуал сахрањивања: прави се „сандучић“, копа се „гроб“, поставља „крстача“, и при томе се дају сва подушја овој („петловој“) глави – „гробу“, која иначе иду и уз гроб другоумрлога. Недавно је у ископану раку у селу Белоињу (Сврљиг) била припремљена „жива кокош“ – јер је другоумрли била „жена“! – са намером да се баци у раку са другоумрлим укућанином, и тако „жива“ закопа. На наговор „цивилизованијих“ учесника у погребном ритуалу, ипак је тој кокоши била само „заврнута глава“ и тако усмрћена била је бачена у раку и закопана!

Карактеристичне форме топонима у Србији са основом петао и кокош-ка: Петлова чука, Петловац, Петловица, Петлова коса, Петлов Бунар, Петлово бојиште, Петлоовача, Петлов метерис, Пијетлово брдо, Петлово брдо, Петловац река, Петлови Рид; Кокошица, Кокошице, Кокошаре, Кокошја глава; у Црној Гори: Кокошињак; у Босни: Петловац, Петловача; у Македонији: Кокошкина краста, Петловац, Петле, Петлечка река; у Славонији: Петловац, али и облици Петех и Петелинец.

http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/petrovic_mitologija.html#petaodemon

Petao je, između ostalog, i najstariji živi čovekov časovnik, koji meri čovekovo vreme i odmerava trajanje, početak i kraj, svega što postoji u prirodi i u ljudskom životu. Petao deli tamu od svetla, noć od dana. On najavljuje veliku vatru sunca u zoru i rumenu žišku meseca u predvečerje. Prvi, drugi i treći peti dele mistične noćne sate na činove velike drame noći.
Petao je ptica noći i ptica dana, ptica tame i ptica svetla, ptica života i ptica smrti.
Tamo gde petao ne kukuriče nastaje carstvo smrti. Petlova pesma je pouzdan znak života.

Mile Medić

Tamo gde petao ne peva nema ni ljudi

Kako je svitala zora dok petlova nije bilo? Svaki dan bi ljudi odlazilo po jutro na najbliže brdo, kaže slovačka narodna priča MAČAK, PETAO I BATINA. Donosili bi dan na leđima, sve dok im najstariji od trojice braće nije prodao pticu što dan priziva. Od tog doba petao je stalno uz čoveka. U jednoj drugoj priči malo crno pile pojavljuje se kao otelotvorenje đavola.

Petao je dakle i solarna životinja, ali i ptica zloslutnica. U starim mitološkim sistemima petao ima pretežno solarnu simboliku: U Indiji, odakle ove pticu potiču, petao je atribut boga sunčeve energije, u starom Japanu njegovo pevanje priziva iz pećine boginju Amaterasu, u Grčkoj je pripadao solarnim bogovima Zeusu i Apolonu (ali i lunarnim boginjama leti i Artemidi), među orijentalnim božanstvima bio je simbol boga A tisa. boga koji je umro i ustao iz mrtvih, u skandinavskim predanjima petao je simbol vojničke budnosti, pošto sa jasena, drva života, oglašava dolazak neprijatelja. Pueblo Indijanci veruju da nam je petlove ostavilo samo Sunce, kako bi imao ko da nas budi. U biblijskoj mitologiji Isusa Hrista predstavlja i petao zajedno sa orlom i jagnjetom, njegovo svetlo i uskrsnuće. U Knjizi o Jovu označava božju mudrost, u Jevanđelima po Mateju i Marku petao znači budnost i spremnost („…noćas dok pijetao ne zapijeva tri puta ćeš me se odreći“ i „Stražne dakle jer ne znate kada će doći gospodar od kuće, ili uveče ili u pijetle ili u jutru“).

Dihotomija solarno, odnosno lunarne simbolike prisutna je i u narodnoj religiji Srba. Opšte rasprostranjeno verovanje je bilo da petao donosi sreću i napredak: tamo gde petao ne peva nema ni ljudi. Iz tog ubeđenje izvedena je i funkcija petla kao zaštitnika: prilikom useljavanje u kuću najpre bi se unosio petao da bi ukućani bili budni i veseli kao on; petao se klao na temelju nove kuće, žrtvovan je za dobrobit celog sela i si.; petao (kokoš, pile), vidovita je ptica koja može da predskaže vreme, dolazak gosta, putovanje ili smrt; a u svadbenim običajima i agrarnim ritualima petao je tu da osigura plodnost. Na svršetku žetve ili vršidbe – što obično pada na Sv. Iliju – žrtvovao se patio starac, pošto je verovatno predstavljao demona zrelog žita koji se ubija zato što mu je snaga na izmaku, ili se pred setvu pšenica nakapala krvlju, da bi se oživela plodotvorna snaga žita, sačuvana u semenu.

Postojalo je i uverenje da je pevanje petla božanskog porekla. U paganska vremena seže i predstava da na nebu živi beli petao, kralj svih petlova. Kada on zapeva, njegovi podanici na zemlji moraju mu se odazvati. Hristijanizovano, ovo uverenje kaže da petlovi pevaju na božju zapovest – sam Bog je naredio da anđeli pevaju na nebu a petlovi na zemlji.

Raznolika prisutnost petla u mitološkim, religijskim i folklornim sistemima propraćena je i odgovarajućom likovnom produkcijom.

Zbog svoje vizuelne atraktivnosti, petao je ostao zanimljiv i za savremeno slikarstvo, iako je njegova slojevita simbolika zamagljivana, usled povlačenja demona noći u nejasne uspomene naše podsvesti. Tek je naivna umetnost ponovo otkrila petal – u kolektivnom sećanju naroda, iz kojeg naivni slikari po pravilu dolaze, najduže su sačuvani otisci vekova. Pojedini naivni slikari od petal su načinili kult-pticu, pomerivši istovremeno težište značenja sa magijskog u bližu i prisniji oblast putenosti.

  

Bokvica

Vrlo često skloni smo da biljke koje viđamo svaki dan, pored puteva, na travnjacima i  oko kuća odbacujemo sa izvesnim prezirom. Ljudi često misle da lekovite biljke rastu samo na teško dostupnim planinskim vrletima i kanjonima do kojih se ne dolazi lako. Međutim situacija je često potpuno obrnuta. Mnoge korovske biljke koje rastu praktično na svakom koraku, recimo kopriva ili maslačak pravo su zaboravljeno blago. Baš takva je i bokvica. Na prvi pogled mala, neugledna, često blatnjavih listova, ali izuzetno lekovita i veoma bezbedna biljka. U lečenju se upotrebljavaju muška (dugolista, uskolista) bokvica (Plantago lanceolata) i ženska, širokolista bokvica (Plantago major). Neki travari misle da je muška bokvica delotvornija u lečenju bolesti disajnih organa, a ženska bokvica se pre preporučuje u lečenju kožnih oboljenja. Međutim mislim da je razlika zanemarljiva i da se i jedna i druga vrsta bokvice podjednako lekovite. Listovi bokvice  sadrže i saponine i sluz pa su čaj i sirupi od bokvice odlično biljno sredstvo za čišćenje disajnih organa od sekreta, a pošto je bokvica i mucilagna biljka ona ublažava suvi kašalji smanjuje iritaciju u grlu i disajnim putevima. Pomešana sa crnim slezom i laneneim semenom bokvica smiruje napade suvog kašlja. Pomešana sa bršljanom, slatkim korenom i anisom olakšava iskašljavanje gustog sekreta. Sveži dobro oprani i samleveni listovi bokvice pomešani sa medom odličan su lek za bolesti disajnih organa. Čiste disajne puteve, smiruju upalne procese i zahvaljujući sadržaju flavonida, sluzi, tanina, iridoidnih monoterpena i derivata kofeinske kiseline ovaj biljni eliksir preporučuje se za ublažavanje upala sluznice. Ovaj eliksir posebno je koristan ljudima koji pate od čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, jer regeneriše oštećeno tkivo i sanira upalu. Da imam čir na želucu pored eliksira od bokvice svakodnevno bih pio čaj od kantariona i slatkog korena. Naravno neophodno je obratiti pažnju na ishranu. Masnu, slanu i prženu hranu i mesne prerađevine koje obiluju konzervansima i aditivima trajno izbacite iz svoj jelovnika. Obavezno jedite kaše od integralnih žitarica, puno banana i đumbira. Čaj od bokvice preporučuje se i osobama koje pate od diverkulitisa, naročito u kombinaciji sa kamilicom, nevenom i semenom lana. Bokvica sadrži alantoin supstancu koja podstiče stvaranje novih ćelija, pa je zato potpuno opravdano narodno poverenje u lečenju kožnih bolesti, rana, posekotina, opekotina i ujeda insekata. Mast koja sadrži ekstrakt bokvice je dobro biljno sredstvo koje ublažava alergijske reakcije kože. Bokvica je dobar biljni lek protiv akni i rozacee. Kada se posečete ili opečete u prirodi dovoljno je da pronađete list bokvice operete ga malo izgnječite među prstima i stavite na povređeno mesto. Isto važi i za ujede insekata. Bokvica ne samo što je jestiva već je i ukusna prolećna salata (sadrži vitamin C i provitamin A, fitoncide i soli kalijuma) koju možete pomešati sa mladim lišćem maslačka, dragoljuba ili potočarke, začiniti bundevinim uljem, limunovim sokom i morskom solju . Takođe bokvicu možete obariti sa mladim izdancima koprive i dobiti ukusno varivo. Bokvica ima moć da zaustavi krvarenje, kako spoljno tako i unutrašnje. Zato se pomešana sa hajdučkom travom, rusomačom i virkom koristi protiv menstrualnih odliva i kravrenja iz hemoroida. Mast od bokvice i nevena je dobar biljni lek za sve one kojima hemoroidi zadaju probleme. Pored masti neophodno je piti čaj od kamilice i lanenog semena. Čajna mešavina za smirivanje suvog kašlja Bokvica (Plantago major)                        100g Crni slez (Malva silvestris)                      100g Saltki koren (Glychirrhyza glabra)             50g Biljke pomešajte pa tri supene kašike smeše prelijte sa pola litra ključale vode, promešajte poklopite i ostavite da stoji pola sata. Procedite, dodajte dve supene kašike meda i sok od pola limuna. Čaj popijte u podeljen u dve doze posle obroka. Biljni eliksir od bokvice Pola kilograma svežih i dobro opranih listova bokvice sameljite na mašini za meso ili u multipraktiku. Samlevene listove i sok koji je iz njih iscureo pomešajte sa kilogramom meda i 50 grama usitnjene smole propolisa. Sve izmešajte i ostavite da stoji tri dana, obavezno mešajući s vremena na vreme drvenom ili plastičnom kašikom. Nakon tri dana možete početi sa upotrebom. Uzimajte ovaj eliksir tri puta na dan po jednu kafenu kašičicu (ponovo naglašavam drvenu ili plastičnu da izbegnete oksidaciju) desetak minuta pre obroka. Ovaj eliksir preporučuje se svima koji pate od bolesti disajnih organa, bronhitisa i upale pluća. Takođe od velike je koristi pušačima i svima koji žele da očiste disajne  puteve. Dok uzimate ovaj eliksir svaki dan popijte po šolju čaja od omana i majkine dušice (po jedna kafena kašičica omana (Inula helenium) i majkine dušice (Thymus serpyllum) na šolju ključale dove, promešajte, poklopite i ostavite pola sata pa procedite). Eliksir od bokvice toplo preporučujem svima koji pate od čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Pored eliksira svakodnevno pijte po šolju čaja sledećeg čaja ujutro i uveče: Kantarion (Hzpericum perforatum)          100g Iđirot (Acorus clamus)                           50g Slatki koren (Glychirrhyza glabra)             50g Biljke pomešajte pa dve kafene kašičice prelijte šoljom (250ml), promešajte poklopite i ostavite da stoji pola sata. Procedite i pijte u malim gutljima pre jela ujutro i uveče pre spavanja. Izbegavajte alkohol, prevrele sireve, čokoladu i izlaganje suncu ili odlazak u solarijum. Melem od bokvice Dve šake svežih, dobor opranih i osušenih listova bokvice sitno iseckajte i dodajte u posudu u koju ste rastopili 250g svinjske masti. Kada počne da cvrči, dobro promešajte i skinite sa šporeta, poklopite i ostavite na hladnom mestu 24h. Sutra na vrlo blagoj vatri zagrevajte ovu masu i uz neprestano mešanje, Kada se mast otopi skinite sa šporeta još malo mešajte i procedite u čistu i potpuno suvu kutijicu. Nakon 45 minuta u masu dodajte 25 ml ulja noćuraka. Dobro promešajte i čuvajte u frižideru. Rok trajanja ovog melema je dva meseca. Ovo je izuzetan biljni lek koji pomaže svima koji pate od alergijskih reakcija na koži, lišajeva, suvih i vlažnih ekcema. Nanosite ga svakodnevno na suvu i čistu kožu ujutro i uveče. Jako je dobro da pijete sledeći čaj: Divlja dan i noć (Viola tricolor)           200g Maslačak (Taraxacum officinale)         100g Biljke pomešajte pa tri supene kašike smeše prelijte sa 750ml hladne vode, dodajte kafenu kašičicu smeđeg šećera i pustite da provri pa kuvajte dva minuta. Skinite sa šporeta i ostavite da stoji pola sata. Procedite i popijte u toku dana u malim gutljaima. Melem od bokvice je odličan lek protiv hemoroida. Losion za lice protiv akni Bokvica (Plantago major)                   50g Rastavić (Equisetum arvense)             50g Apotekarski alkohol                           200ml Glicerin                                            50ml Rastvor pantenola                             10ml Esencijalno ulje čajnog drveta              40 kapi Suve listove bokvice i rastavić stavite u čistu staklenu teglu pa prelijte alkoholom i glicerinom. Zatvorite i dobro promućkajte, pa ostavite da stoji na tamnom mestu dvanaest dana uz češće mućkanje. Procedite, dodajte pantenol i esencijalno ulje čajnog drveta. Sve sipajte u čistu bočicu i kistite lice ovim losionom ujutro i uveče, nakon umivanja. Pored ovog losiona potrebno je da pijete litar sledećeg čaja: Majčina dušica (Thymus serpylum)      100g Divlja dan i noć (Viola tricolor)           100g Biljke pomešajte pa pet supenih kašika prelijte litrom ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite sat vremena. Procedite i popijte u toku dana. Momčilo Antonijević

http://www.snagabilja.com/bokvica.html

Bokvica je široko rasprostranjena lekovita biljka. Poreklom je iz Evrope, ali raste širom sveta. To je zeljasta, samonikla i višegodišnja biljka. Listovi su ovalni, sa izraženim venama. Cvetovi su mali zelenkasti ili braon boje, a prašnici ljubičasti. Cvetovi izrastaju na gustoj klasi, koja je dugaška oko 10 cm. Bokvica se oprašuje pomoću vetra.
Mnogi bokvicu smatraju korovom zato što raste na travnjacima, livadama, duž puteva i sl. Raste svuda, slično kao maslačak ili detelina. Sigurno ste mnogo puta nagazili na bokvicu, a niste ni znali. Jedna tako korisna i lekovita biljka, nije tako daleko, nego je svuda oko nas. Lekoviti delovi biljke su listovi i koren.Postoji više vrsta bokvice. Bokvica može biti širokog lista ili ženska, uskog lista ili muška i srednja. Najcenjenija je ova širokolisna.

Upotreba i lekovita svojstva bokvice

Obloge od listova bokvice mogu se primeniti na ubode (osa, komaraca i sl.) i rane u cilju efikasnog zarastanja i sprečavanja infekcija. Čaj napravljen od listova bokvice ima opor ukus, a koristiti se za lečenje proliva i kašlja.
Mladi listovi bokvice mogu da se jedu sirovi kao salata, a stariji da se kuvaju u varivu. Mladi listovi imaju izuzetnu nutritivnu vrednost. Sadrže mnogo kalcijuma, zatim vitamine A, K i C. U listovima ima tanina, pektina, limunske kiseline.
Brojne naučne studije su pokazale da ekstrakt bokvice ima širok spektar lekovitih karakteristika. To je antioksidant, analgetik, blag antibiotik, pomaže zarastanju rana i dobar je protiv čira. Bokvica se pokazala korisna u lečenju respiratornih infekcija, kašlja, bolova u grlu i gihta.
Koristi se u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Sirup od bokvice je efikasan lek protiv kašlja, a sok od bokvice je korisno sredstvo za čišćenje lica od akni i bubuljica.

Sirup od bokvice

Dobro operite 150 grama svežih mladih listova bokvice, pa ih sitno iseckajte mašinski ili ručno. Pomešajte bokvicu sa 0,5 kg tečnog livadskog meda i ostavite da odstoji nekoliko dana uz često mešanje kašikom koja nije metalna. U slučaju prehlade, kašlja, šlajma ili pada imuniteta uzimajte 1 kašičicu (ne metalnu) dnevno.

http://www.lekovitebiljke.com/lekovitobilje/bokvica

     

Kantarion

KANTARION – GOSPINA TRAVA – Hypericum perforatum

Drugi nazivi: bogorodicina trava, gospin cvet, gorac, strašno zelje. 
Latinski naziv: hypericum perforatum .
Eng – St Johns Wort

Opis biljke: Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 100 cm. Ima vrlo cvrstu, uglastu, razgranam stabljiku, uspravnu, sa naspramnim granama.Kantaria ženska ili gospina trava ima 30 do 60 cm visoku, golu i razgranatu stabljiku s nasuprotnim jajolikim listovima. Listovi su sedeci, protkani rnnoštvorn providnih tockica. To su žlezde napunjene etericnim uljem tako da list izgleda fino izbušen. Cvetovi su smešteni na vrhu stabljike, a žute su boje. Zuti cvetovi od 5 latica s donje strane imaju crne tacke. Imaju rnnogo prašnika i jednu plodnicu. , 
Stanište: Kantarion raste po suvim brežuljcima, na osuncanirn livadama, pustom i neobradenom zemljištu, krcevinama i rubovima šuma. Stabljika je okrugla, a listovi su smesteni naspramno i jajastog su oblika. Cvetovi cu zute boje smesteni na vrhu stabljike.
Kantarion je vrlo rasprostranjena biljka koja raste na suncanim livadama, na pustom i neobradjenom zemljistu i na rubovima suma.
Vreme berbe: Maj i jun.

Lekoviti deo biljke: za lek se, u vreme cvatnje, skupljaju samo cvetovi i listovi

Lekovito delovanje: Kantarion ili gospina trava odavno je poznata i zbog njezina mnogostrukog delovanja, veoma obljubIjena lekovita biljka. Koristi se za lecerije sluzavosti pluca, grceva u trbuhu i želucu, grušanja krvi, bolesti bubrega, jetre, slezene i rnokracnog rnehura. Narocito se preporucuje kod nekontrolisanog mokrenja. Pomešana s drugim lekovitim biljkama odlicno je sredstvo za lecenje zastarelog kašlja i astme .

Kantarion se odvajkada u narodu ceni i mnogo upotrebljava spolja protiv posekotina, opekotina, hemoroida, za zarašcivanje rana i kao antiseptik, a iznutra protiv bolova jetre, želuca, proliva itd. Dejstvo droge je mnogostruko zbog složenog hemijskog sastava. Ulje se koristi na taj nacin što se njime mažu rane, posekotine, opekotine i druge ozlede ili se tim uljem natopi gaza ili cisto platno pa se ozledeno mesto obloži. Etarsko ulje od kantariona deluje protiv crevnih parazita. Fenolska jedinjenja koja se nalaze u kantarionu imaju izraženu antibakterijsku moc..Kantarion je dobar za lecenje umerene i blage depresije, navode nemacki strucnjaci u studiji koju je objavio medicinski casopis „British Medical Journal“.
Na prvom su mestu nega i zaštita kože u kozmetici i medicini (masaže, suva koža, ragade, ljuskava koža, zaštita od zracenja i suncanja, prištevi, akne, cirevi, opekotine…). Zatim je korisna upotreba kod rana koje krvare; ozleda mišica, hematoma, oteklina kod udaraca, uganuca i išcašenja; mnogobrojnih reumatskih oboljenja (upalni reumatizam; degenerativni reumatizam – artroze , kukova, kolena, ramena; metabolicki reumatizam – giht, te bolnih sindroma ramena i krsta-lumbago). 

Cajni uvarak pije se više puta na dan po uputstvimama te kod mnogobrojnih upalnih i bolnih stanja ( oboljenja ) unutrašnjih organa. Kantarion ulje primenjuje se lokalno (najviše za masaže, oblozi, kataplazme) i na usta (zacin, lek). Ulje se posebno preporucuje u nezi i zaštiti kože koja je osetljiva (suva, raspucana).

 KANTARION ULJE

Kantarion ulje se priprema na sledeći način:

Do visine od 8 cm ispod vrha boce od 2 litre staviti što više listova i cvetova muške i ženske kantarije (jednakih količina), a zatim ubaciti stabljiku.

Do iste visine, zatim, ulije se domaće maslinovo ulje.

Bocu lagano začepiti plutom, da pluta »radi« a da ne iskoči.

Bocu se iznosi na sunce i izlaže godinu dana.

Postupak dozrevanja kantarion ulja može se ubrzati na sledeći način: po već navedenom postupku u bocu od 1 litre ubaciti listove i cvetove muške i ženske kantarije, a nakon toga uliti domaće maslinovo ulje zagrejano na temperaturu od 60 do 70 stepeni C.

Prethodno je potrebno i bocu zagrejati, da ne pukne. 

Napunjena boca treba da odleži barem 10 dana, od cega najmanje 2 dana na suncu. Iz boce se uzima onoliko ulja koliko je potrebno, a ostatak ostaje u boci. 

Potrebno je naglasiti da je kantarion ulje tim bolje što duže vremena odstoji.

 

 

Recept za ulje za borbu protiv bora: U staklenu posudu staviti što više cvetova kantarion biljke, i to preliti sa litrom kvalitetnog maslinovog ili suncokretovog ulja. Ostaviti da odstoji na suncu 30 dana, nakon toga ulje procediti, i ono će biti spremno za upotrebu.

Kantarion je biljka izuzetno složenog hemijskog sastava– sadrži flavonske heterozide hiperozid, rutozid,kvercitozid za koje se smatra da su zaslužni za antivirusno delovanje kantariona. U biljci ima oko 9 % tanina,nešto smole, etarskog ulja izraženog antibakterijskog delovanja, holina, vitamina C i crvene boje hipericina.Upravo je hipericin privukao pažnju naučne javnosti jer se ispostavilo da ova supstanca deluje antidepresivno.

Najčešće se piju čajevi koji sadrže ovu biljku ili se pije kantarionovo ulje. Delotvornost kantariona kod ovogoboljenja verovatno potiče od

antibakterijskih fenolskih jedinjenja i supstanci koje ubrzavaju regeneraciju tkiva.Ovakvo delovanje narod koristi u lečenju rana, uboja, posekotina, opekotina i drugih ozleda kože i sluzokože.Pogotovo će dobro činiti suvoj, osetljivoj i ispucaloj koži, podstiče stvaranje novih ćelija kože i dovodi do njihoveregeneracije. Dobro je protiv akni, opekotina, uganuća, povreda mišića, hematoma i svih reumatskih oboljenja.Koristi se i za smirivanje akutnih i hroničnih upalnih procesa na koži.

Za spoljašnju upotrebu, kod lakših oboljenja, obolelo mesto namazati uljem od kantariona a kod težih,namočiti maramicu ili gazu i držati kao oblog.

Koristi se u spoljašnjem lečenju:

 – hemoroida

 – opekotina (uključujući i one nastale od sunca)

  – svežih rana koje krvare

 – ozleda mišića

 – izliva krvi

 – za negu kože (nečistoce, napukline, kod suve i ljuskave kože i dr.)

 – za otklanjanje bolova na ožiljcima rana nastalih usled hirurške operacije

 – odlično je sredstvo za masažu kod kostobolje, bolova izazvanih gihtom i reumatizmom, iščašenja…

Koristi se u unutrašnjem lečenju kod:

 – bolova u stomaku

 – kolika i upale creva

 – nekontrolisanog mokrenja kod dece i odraslih

 – kod prekomerne sluzi u plućima

 – bezbolni lek protiv crevnih glista

Primećeno je da hipericin ima fototoksično delovanje, odnosno povećava osetljivost kože nasunčeve zrake. Velika je greška koristiti kantarionovo ulje za sunčanje, ono je jedno od najboljihlekova protiv opekotina, ali se posle mazanja kože njim ne sme izlagati suncu.

 

Ivanjsko cveće

Iako se vekovima koristi za pravljanje ivandanjskih venčića, ivanjsko cveće (Galium verum) ili broćika i Jovanova travčica, tradicionalni je narodni lek za lečenje brojnih oboljenja unutrašnjih organa i kože. Visoko je do metar, a raste na brdskim suvim livadama i pašnjacima, pored puteva i u šumama. Stabljika je na člancima odebljala i, naročito u gornjem delu, prekrivena tvrdim dlačicama. Ivanjsko cveće je prepoznatljivo po zlatnožutim mirisnim cvetovima (mirišu na med) skupljenim u metličaste cvasti na vrhovima grančica. Cveta od jula do septembra i za to vreme biljka je povijena nadole. Lišće je sitno, duguljasto, oštrih vrhova, a po šest do 12 listića udružuje se u venčiće koji obavijaju grančice.

Lekovite osobine ima gornja polovina biljke ubrana za vreme cvetanja. Da bi se sačuvala za zimske dane suši se u hladu, na promajnom mestu (pri sušenju promeni boju i pocrni), pakuje se u lanene kesice ili staklene tegle i čuva se na tamnom i hladnom mestu. Ivanjsko cveće sadrži vitamin C, etarsko ulje, organske kiseline, minerale, heterozide, saponozide, vosak, tanine, crvenu boju i flavonoide. U narodnoj medicini koristi se:

* za jačanje i čišćenje jetre

* za pojačavanje rada želuca

* protiv ekcema i psorijaze

* za smirenje

* za poboljšanje varenja

* protiv hroničnih bubrežnih bolesti

* za lečenje bolesti disajnih organa

* da oporavi i ojača organizam

* protiv anemije

* kad „zakažu“ glasne žice

* za regulisanje metabolizma štitaste žlezde

* za podsticanje izmokravanja

* za zaustavljanje obilnih menstrualnih i krvarenja hemoroida.

Kada je o anemiji reč, u slučaju da oboli dete starije od tri godine, naša narodna medicina, osim čaja od koprive, kao posebno delotvoran preporučuje čaj baš od ivanjskog cveća. Zanimljivo je, takođe, i da francuska tradicionalna medicina ovu biljku preporučuje kao odlično sredstvo protiv epilepsije.

Osim ivanjskog cveća sa žutim cvetovima, u isto vreme travari sakupljaju i belo ivanjsko cveće (Galium mollugo) ili belu broćiku koja ima žućkasto bele cvetove i blago opori miris, kao i divlji broć (Gallium aparine) i krstatu broćiku (Gallium cruciata). Ove biljke kao i „originalno“ ivanjsko cveće imaju iste lekovite osobine i upotrebljavaju se na isti način.

RECEPTI

– 100 g ivanjskog cveća

– 100 g zlatnice (čelebi grana)

– 100 g bele mrtve koprive

Litrom provrele vode prelijte tri kašike mešavine, poklopite i posle dva sata procedite. Nezaslađen čaj pijte tokom dana umesto vode, u malim gutljajima.

Izlečite deci anemiju

– kašika ivanskog cveća

– 2,5 dl vode

Usitnjeno ivanjsko cveće prelijte provrelom vodom, poklopite i posle 10 minuta procedite. Dete bi trebalo da pije tri-četiri šoljice što toplijeg čaja dnevno, gutljaj po gutljaj.

Protiv upale krajnika

– 40 g ivanjskog cveća

– 40 g majčine dušice

– 30 g žalfije

– 30 g preslice

– 30 g nevena

– 20 g kamilice

– 20 g sleza

Kašiku mešavine prelijte sa dva i po decilitra vrele vode, poklopite, sačekajte dva sata i procedite. Jednom dnevno uzmite nekoliko gutljaja, grguljajte dva-tri minuta, ispljunite i, potom, ispirajte grlo dok ne utrošite čaj.

Za čišćenje jetre

– 100 g ivanjskog cveća

– 100 g korena maslačka

– 100 g trave ive

Sa tri decilitra proključale vode prelijte dve kašike mešavine i poklopite. Posle sat procedite i popijte nezaslađen čaj pola sata pre jela.

Pravo ivanjsko cveće(galium verum)poznato je pod imenom broćac, žuto ivanjsko cveće ,gospin prostirač, jovanova travica i slično, češće raste u višim predelima visine do 50cm bere se jula meseca dok cveta.

Beli broća( galium mollugo) ima žućkasto bele cvetove i blago opori miris meda, stabljika je u toku cvetanja više horizontalna nego vertikalna, sve navedene vrste imaju ista lekovita svojstva i upotrebljavaju se na isti način.Čaj od ivanjskog cveća čisti bubrege,gušteraču i slezinu od materija koja izazivaju oboljenja,ovaj čaj bi trebalo da se pije svakodnevno kod onih kod kojih su obolele limfne žljezde, dobar je protiv bledila,vodene bolesti i probadanja u slabinama,za spoljnu primenu dobar je protiv svih kožnih bolesti, potkožnih čireva i mitisera, osim toga umivanjem toplim čajem koža lica postaje sjajna, jedra i zategnuta. U narodnoj medicini se koristi kod epilepsije, histerije i zategnutih mišića (horeja), nervnih bolesti, zastoja mokraće i tegopa kod peska i kamena u bubregu.Čaj od ivanjskog cveća pomaže kod gušavosti ako se tokom dana energično ispire.

U ranije vreme je ivanjsko cveće imalo veliki uticaj kod žena koje su imale tegobe sa matericom. Čaj od ivanjskog cveća dobar je kod oduzetosti glasnoh žica.Čaj od ivanjskog cveća se pokazao znatno efikasnim kod svih zloćudnih oboljenja (TUMORA NA GRLU).

NAČIN UPOTREBE IVANJSKOG CVEĆA

Pripremanje čaja:jednu punu malu kašiku popariti sa četvrt litra vrele vode i staviti da odstoji kratko vreme

Sveži sok:sveže ubrano ivanjsko cveće oprati i staviti u sokovnik i vlažno iscediti

Spremanje masti:svežeži sok pomešati  sa maslacem na sobnoj temparaturi, čuvati u frižideru.
U narodnoj medicini ivanjsko cveće ima široku primenu, s tim što je lekovito dejstvo sveže biljke daleko jače, pa se mora koristiti u svežem stanju.

Čaj od ivanjskog cveća čisti bubrege, jetru, gušteraču i slezinu od materija koje izazivaju oboljenja.
Kada se primenjuje spolja pomaže kod svih kožnih bolesti, rana, potkožnih čireva i mitesera.
Pouzdano je sredstvo u lečenju najtežih oboljenja bubrega uključujući i gnojnu upalu ovog organa, čak i onda kad svi drugi lekovi zakažu.
Grgotanje i ispiranje čajem od ivanjskog cveća pomaže u slučaju oduzetosti glasnih žica.