Šajkača

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje. Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč „šajkača“ ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama. No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr.šajkano odelo). Po Skoku, šajak je „balkanski turcizam“, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra „našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala“, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj(Hercegovina).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: „Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.“

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali. Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije. Šajkača, to jest kapa za vojnike koja „ima formu graničarske kape“, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kaošajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose „šajkašku kapu“, kakva je određena i za narodnu vojsku. Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje. Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, „po srpskom načinu“, u muškoj nošnji „sasvim mala i plitka kapa“. Ova kapa, „koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave“, kako Jireček pretpostavlja, bila je „nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.“

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipašišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je „predstavljena manja ravna kapa slična šišaku“.

 

Ђурђевдан

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући сe са предхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Порекло празника

Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских радњиза заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.

Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

 

Народни празник

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће,плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:

• плетење венаца од биља
• умивање биљем
• купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њимздравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: деца – „да буду здрава као дрен“, девојке – „да се момци грабе око њих“, старији – „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“.Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се запојас, а девојке и младе за ђердан.

На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после Никољдана).

Историја

У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и наМитровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Свети Великомученик Георгије

Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.

Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.

Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима и царева зена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин.

Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године.

Многа чуда дешавала су се од тада на његовом гробу. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.

Биљани петак, дан пред Ђурђевдан

Мештани села Михајловац већ 18 година обнављају обичај брања лековитог биља за мелеме и бајање. Тај празник је познат као „Биљани петак“, и увек пада у петак пред Ђурђевдан.

Није свеједно у којем ће се пољу брати биље, па у местима где се обичај одржао на Биљани петак, ако је поље далеко, на брање се полази већ око поноћи. У поље се мора стићи пре но сунце изгреје.

Девојке из поља доносе и цвеће са жилама да га засаде у своје баште а остало цвеће, свезано у китице, ставе под стреху на источној страни да стоји до Ђурђевдана. На Ђурђевдан га исецкају, помешају са осталим ђурђевским цвећем и дају стоци да буде здрава.

Старије жене, које се баве бајањем, радо иду у поље по траве за Биљани петак, јер верују да биље убрано тог дана има израженију лековиту и магијску моћ.

На Биљани петак жене беру страшник, копитњак, глогове гранчице и јалови кукурек. Глогове гранчице се беру да би укућани буду здрави и дуговечни, а кукурек да им вазда петао пред кућом пева, односно да се породица не затре.

У Михајловцу крај Смедерева од 1989. оживео је обичај јутарњег окупљања биљара и травара, али такође и младих који потом заједнички одлазе по лековите траве у потес звани Биље, неколико километара удаљен од Михајловца.

Тог дана ће у пољу травари и биљари говорити о својим искуствима са скупљањем и коришћењем лековитих трава, о лековитости и моћима биља. На крају ће девојке у народним ношњама конкурисати за титулу лепотице биља. Увече, по повратку из Биља, домаћица у лонац с водом ставља разне траве бране тога дана. Свака травка има посебно значење: здравац – да је много здравља у кући; грабеж – да се момци грабе око девојке; дрен – да деца буду здрава.

Биље се потом ставља под ружу у башти, а прво црвено јаје од Ускрса, које се још зове чуваркућа, ставља се у лонац са травкама.

Водом из лонца деца се ујутру о Ђурђевдану умивају, уз жељу да буду лепа и румена као црвено јаје. Оно се касније враћа да чува кућу до наредног Ускрса када ће бити закопано испод воћке која није рађала, да би догодине донела плод.

Praznik Đurđevdan na inicijativu Turske nominiran za uvrštavanje na listu UNESCO-ve nematerijalne kulturne baštine.

Đurđevdan, Ederlezi – ili jednostavno, Praznik buđenja proljeća, jedan je od najvećih praznika Roma sa Balkana.

Zbog duge tradicije i slikovitog proslavljanja novog života, zdravlja i plodnosti, uskoro bi se mogao naći na listi UNESCO-ve nematerijalne kulturne baštine.

  

 

  

 

 

 

Диорама-јаслице

Од кутије за ципеле, креп-папира, картона, фломастера настала је диорама јаслице , постављена за Божић у нашој школи.

Идеја потекла из Бурде, број из деведесетих, шеме и упутство за израду ускоро стижу.

Ускрс у нашој учионици

This gallery contains 15 photos.

          Техником папир-маше, уз помоћ лепка, балона, новинске хартије, боја, сличица, чипке…могу настати дивна и трајна Ускршња јаја. Код нас их чувају картонски петлићи, зека, кокошке, а ту је и понеко пиле!( све захваљујући дивном сајту “ Крокотак“

Имена код Срба

Српска лична имена су углавном словенског порекла (Бранимир, Владислава, Весна, Вук…), а међу хришћанима су одомаћене варијанте грчких (Ђорђе, Дамјан) и јеврејских (Јован, Лазар) имена.

Српска имена словенског корена су углавном давана по именима животиња и биљака, природним појавама или добрим и пожељним особинама. Некад су имена носила и одређена магијска значења и веровало се да одређују човекову судбину.

Прихватањем хришћанства, Срби су почели да узимају календарска имена – по имену свеца на чији дан је дете рођено. Долазило је и до мешања словенског и хришћанског основа па су настала имена попут Петрослав, Томислав, Ђурислав.

У 20. веку имена код Срба често су добијала следећи префикс или суфикс: мил, рад, драг, љуб, жив, вук, бор, мир…

Имена су добар показатељ како је народ доживљавао свет око себе, чему се надао и како је одговарао на неприлике у којима се нашао. Многи верују у стару латинску пословицу:  Nomen est omen (име је знак), према којој име одређује човека. Заштитна имена типа Вук, Вукашин, Вукан су давана јер се „зло плаши вука“. Доста имена се састоје од особина које родитељ жели детету, као што су срећа, здравље, лепота, доброта, власт, мир, памет итд.

http://www.poreklo.rs/2012/01/31/imena-kod-srba/

http://www.poreklo.rs/%C5%BEenska-imena/

http://www.poreklo.rs/mu%C5%A1ka-imena/

На просторима Балкана укрштале су се две цивилизације делећи се постепено на две зоне, једну за другу изложену утицају Истока (Цариграда), а другу Запада (Рима). Наш народ је углавном од почетка прихватио утицај Истока. Независно од усвојеног правца хришћанске религије и једни и други долазимо под удар новог Система светих (календарских) имена која потичу из различитих слојева медитеранског ономастикона насталог на вековном таложењу, именске грађе што своје порекло црпи из изворишта низа језика медитеранских народа као нпр. арамејски, сиријски, хебрејски, египатски, ирански, грчки, латински и др. Новозаветна религија, поникла на Блиском истоку пре 2.000 година, усвојила је из старозаветне литературе, осим јеврејских имена, још и арамејска, египатска, сиријска као и имена других народа везаних за то подручје. Касније су том ономастикону Грци и Римљани дали свој допринос.

Као што се то догађало код свих народа који су примањем хришћанства обогаћивали своју дотадашњу именску грађу тако је и наш народ Словенски систем имена оплемењивао различитим именима из овог ономастикона. Старозаветна имена као што су Адам и Ева, Јосиф, Јаков, Давид, хришћанизовани народи преузели су од почетка . Марија (мајка Исусова) од старине је постало свеприсутно широм хришћанског света, све до данашњих дана. Из Новог завета веома су популарна имена четворо еванђелиста: Матеја, Марко, Лука и Јован, од апостола Андреј, Петар, Симон, Тома и Филип. Од женских имена нарочиту популарност имају ‘госпођа’ Марта и Јелисавета. Скупину календарских имена чине још и црквена имена светих отаца, преподобних, мученика и других црквених великодостојника који су изузетним личним доприносом (залагањем, жртвом) помогли ширењу хришћанства.

Од почетка па све до 1054. године када је извршено раздвајање хришћанске религије на западну римо-католичку и источну-православну сва светитељска имена била су општехришћанска. У наредним вековима дошло је до разлика у фаворизовању хришћанских светитеља унутар ових цркви. Отуд почивају разлике у именима светитеља заступљених у католичком и православном црквеном календару. Имена светитеља из католичког црквеног календара као што су нпр. АГНЕЗА, БРИГИТА, БРУНО, КАРЛО, КЛАРА, МАРИН, ОТОН, РОБЕРТ, ТЕРЕЗИЈА, УРСУЛА, ФРАЊО и др. нису убројана у српски правосласвни календар, и обрнуто, имена светитеља из српског православног црквеног каслендара као што су нпр. АТАНАСИЈЕ, ДОСИТЕЈ, ЈЕЛИСАВЕТА, ЈУСТИНА, КСЕНИЈА, НИКОДИМ, ПЕЛАГИЈА, САВА, СЕРАФИМ, ТЕОДОРА и др. не налазимо заступљене међу именима светитеља у католичком црквеном календару.

На основу распрострањености и календарских имена у народу наглашена је подела на две групе:

У прву групу: улазе сва она имена која нису ушла у народну употребу и ако су у далекој прошлости преузета из језика других народа и прилагођена правилима нашег језика. Махом су ограничена у оквиру црквене употребе везано за примање монашког чина и том приликом добијање црквеног имена у замену за световно (добијено по рођењу).

У другу групу: улазе сва она имена која су распрострањена у народу од најстаријих времена до данас. Један мањи број код нас је традиционално посебно омиљен као нпр. ЛАЗАР, ЛУКА, САВА, СТЕФАН, ТРИФУН и друга, док је већина без разлике популарна код свих хришћанских народа као нпр. АЛЕКСАНДАР, АНА, АНДРЕЈ, ДИМИТРИЈЕ, ЈЕЛЕНА, МАРИНА, МЕЛАНИЈА, НИКОЛА, ПАВЛЕ, СОФИЈА, и др….“

„… Петар Стевановић потрудио се да у једну књигу сакупи готово сва монашка имена која су носили православни монаси. Има их скоро хиљаду.

Састављач ове збирке црквених имена определио се да објасни порекло и основно значење сваког имена. За почетак то је довољно. Читалац ће моћи да докучи значење и смисао сваког свештеног православног имена, која иначе звуче тајанствено. У томе одгонетању монашких имена има занимљивих података и за радозналце и обичне читаоце.

Велики број имена нам је познат. То су имена која су носили и носе српски монаси. Али има и оних за које смо ретко чули или нисмо никада чули за њих.“

На крају, да набројимо бар нека имена из ове књиге: АВРАМ, АЛЕКСАНДАР, АНА, АМФИЛОХИЈЕ, АНАНИЈЕ, ГЕОРГИЈЕ, ГРИГОРИЈЕ, ДИМИТРИЈЕ, ДОСИТЕЈ, ЕВДОКИЈА, ЗОСИМ, ИЛИЈА, ИРИНЕЈ, ИФИГЕНИЈА, ЈЕЛЕНА, ЛАЗАР, ЛОНГИН, МАКАРИЈЕ, МАКСИМ, МИТРОФАН, МИХАИЛО, МОЈСЕЈ, НИКАНОР, НИКОЛА, ПАРАСКЕВА, ПЕТАР, ПОРФИРИЈЕ, САВА, СВЕВЛАД, СОФРОНИЈЕ, СТЕФАН, ТРИФУН, УРОШ, ФИЛАРЕТ….

 

Презимена настала по називу заната

Презимена настала од назива занатлија и других занимања – прилог из књиге „Презимена су чувари нашег језика“ Загорке Вавић Грос (Прометеј, 2011.)

Абаџија, Абаџијевић, Абаџић (абаџија – кројач народног одела од абе – сукна)

Ајваз, Ајвазовић (ајваз, турцизам – помоћник у кухињи, слуга)

Аласевић, Аласовић, Алашевић (алас, мађарски – речни рибар)

Баруџија (баруџија, турцизам – човек који израђује и продаје барут)

Бербер, Берберовић, Берберски (берберин, брица)

Бировљевић (биров-судија, мађарски biro)

Брдар, Брдаревић, Брдарић (брдар – израђује брда, делове ткачког разбоја)

Бузуровић (Бузур – бозаџија)

Бостанџић (бостанџија, турцизам – човек који узгаја и продаје бостан)

Ваљаревић (ваљар – човек који ваља, пресује сукно)

Варагић (варага, мађарски – човек који обрађује, струже кожу)

Воденичар, Воденичаревић (воденичар – меље брашно у воденици)

Возаревић (возар, управља колима, фијакером)

Воларевић, Воларић (волар – пастир за волове, чувар волова)

Врачар, Врачарац, Врачаревић (врач(ар) – који лечи)

Говедаревић (говедар – чува говеда)

Гомбар (прави гомбе, дугмад; гомб, мађарски – дугме)

Даскаловић (даскал, грчки – учитељ)

Доганџић (доганџија, турцизам – овац са соколом, соколар)

Дрндар, Дрндаревић, Дрндарски (дрндар – обрађивач вуне)

Думенџија (думенџија, турцизам – кормилар, крманош)

Дунђер, Дунђерић, Дунђерски (дунђер, турцизам – зидар, тесар)

Егедушевић (егедуш-хегедуш, мађарски – виолиниста)

Екмеџић (екмеџија, турцизам – пекар)

Ећимовић (ећим-хећим, турцизам – лекар, травар)

Житаревић (житар – трговац житом)

Зидаревић, Зидарић (зидар)

Златар, Златаревић, Златарић (златар)

Ибрајтер (ибрајтер, немачки – цариник, пандур)

Кадија, Кадијевић, Кадић (кадија, турцизам – судија)

Калајџић (калајџија, турцизам – који превлачи калајем унутрашњост казана)

Калафатовић (калафат, турцизам – који катранише лађе)

Калчић (калец-ткалец – ткач, т се изгубило на почетку речи)

Каназир (каназир – управитељ хана, кан – хан, што значи свратиште, преноћиште и назир – управитељ, надзиратељ)

Капиџић (капиџија, турцизам – чувар капије)

Карабашевић (карабаш – свирац у карабе – врста фруле)

Касапић (касап(ин), турцизам – месар)

Катранџић (катранџија, турцизам – који производи и продаје катран)

Кафеџић (кафеџија – власник кафане)

Kačarević – koji pravi kace

Кириџија, Кириџић (кириџија, турцизам – који за новац преноси туђу робу на коњима или колима)

Клинчаревић, Клинчарски (клинчар – који производи и продаје клинце, ексере)

Кованџић (кованџија, турцизам – пчелар)

Ковач, Ковачевић, Ковачић (ковач)

Козар, Козаревић (козар – пастир коза)

Колар, Коларевић (колар – израђује кола)

Колачар, Колачаревић (колачар – израђује и продаје колаче)

Колесар, Колесаровић (колесар – колар)

Конатар, Конатаревић (конатар – израђује конате; коната – крчаг, земљани суд за воду)

Кончар, Кончаревић (кончар – израђује конце)

Колунџија, Колунџић, Кујунџија, Кујунџић, Кулунџић (кујунџија – израђује и продаје коване предмете, накит, оружје)

Лађаревић, Лађарски (лађар – који живи и ради на лађи)

Лончар, Лончаревић, Лончарић (лончар – израђује земљане лонце)

Мајсторовић (мајстор, латински magister – учитељ, настојник, власник занатске радње)

Маслаћ (малсаћ – произвођач и продавац масла)

Меанџић (меанџија, механџија, турцизам – власник механе)

Медиговић (медиг-медик – травар, ранар)

Месар, Месаревић, Месарић (месар)

Мимара (Мимар-неимар, турцизам)

Млинар, Млинаревић, Млинарић (млинар)

Мештровић (мештар – мајстор)

Мутавџић, Мутапџић, Мутафџић (мутапџија – израђује мутапе, тј. покриваче од кострети; кострет је козја длака)

Неимаревић, Неимаровић (неимар, турцизам – градитељ, архитекта)

Овчар, Овчаревић, Овчарић (овчар – чувар оваца)

Пиваревић, Пиварић, Пиварски (пивар – прави пиво)

Пинтар, Пинтарић, Пинтер, Пинтерић (пинтер, немачки – бачвар, качар)

Пољарац, Пољаревић (пољар – чувар поља)

Прица (тужилац – ради се о обичајном праву, а не о државном суду)

Пудар, Пударевић, Пударић (пудар – чувар винограда)

Пуцар, Пуцаревић (пуцар – дрндар – тресач – обрађује вуну)

Пушкар, Пушкарић (пушкар – израђује пушке)

Рауш, Раушевић (рауш – маказар – орезивач винограда)

Рибар, Рибаревић, Рибарић (рибар)

Сабљар, Сабљаревић (сабљар – израђује сабље)

Самарџија, Самарџић (самарџија – израђује самаре – дрвена седла)

Сарач, Сарачевић (сарач, турцизам – израђује од коже коњску опрему)

Свилар, Свиларевић (свилар тка и продаје свилу)

Свирац, Свирчевић (свирац – свирач)

Седлар, Седларевић (седлар)

Скленар (скленар – стаклар)

Скоблар (скоблар – израђује скобе – споне, стеге, спојке)

Столаров (столар)

Ступар (ступар – израђује ступе, аване)

Стругар (стругар – струже и ренда даске)

Сувајџић (сувајџија – власник суваче, тј. млина који покреће коњ. „Пуца му срце (за ким или за чим) као кобили за сувачом“ народна изрека)

Табак, Табаковић (табак, турцизам – кожар)

Телаловић (телал, турцизам – 1. добошар, 2. старетинар)

Терзић (терзија, турцизам – кројач, шнајдер)

Тинтар, Тинтеровић, Тинтор (тинтор, италијански – бојаџија)

Типсаревић (типсар-стипсар – ирађивач стипсе)

Тишљер, Тишљерић (тишљер, немачки – столар)

Ткалац, Ткалчић, Ткач (ткач – ткалац)

Трговчић (трговац)

Тресачевић (тресач – пуцар – дрндар)

Туфегџић, Туфекџић (туфегџија, туфегџија, турцизам – израђује пушке; туфек – пушка)

Ћатић, Ћатовић (ћата-ћатиб, турцизам – писар)

Ћурчић (ћурчија, турцизам – израђује ћурке, ћурак – кожух)

Ужар, Ужаревић (ужар – израђује ужад, конопце)

Фурунџић (фурунџија – израђује фуруне, пећи)

Цревар (цревар-цревљар – који израђује цревља (ципеле). Осим опанака, Срби су носили и цревља, та реч је замењена мађарском речју ципела. И цревљар и цревља су у нашем језику архаизми, више се не употребљавају)

Чанаџија (чанаџија – израђује чанке – дрвене зделе)

Чанчар, Чанчаревић (чанчар – израђује чанчиће – мале чанке)

Чешљар, Чешљаревић (чешљар – израђује чешљеве)

Чикош (чикош, мађарски – коњар, коњушар)

Чохаџић (чохаџија – израђује чоху (филц))

Џелебџић (џелебџија – трговац стоком)

Шегрт (шегрт – помоћник мајстора)

Шербеџија (шербеџија – израђује и продаје шербе)

Шнајдер (шнајдер, немачки – кројач)

Шостарић, Шостер (шостар, шостер – варијанта од шустер)

Шоштар, Шоштарић (шоштар – варијанта од шустер)

Шумар, Шумарац, Шумаревић (шумар)

Шустер (шустер, немачки – обућар)

http://www.poreklo.rs/2012/05/16/prezimena-nastala-po-nazivu-zanata/

Како су настала српска презимена

Српска презимена су најчешће настајала по имену оца, доста је и оних који су везана за занимања, личне особине, место порекла, племе из којег потичу

Узимање презимена потпуно се укоренило у српском народу тек у 18. веку. До тог периода, прошло се кроз неколико фаза. Најпре презимена није ни било. Уместо презимена код Срба је било распрострањено да уз име додају назив племена из којег потичу. Касније су се почели користити тзв. патроними, изведени из имена очева – од Петра су настали Петровићи, од Николе Николићи, од Јована Јовановићи…

Мало је познато да је један Милош Обреновић заправо рођен као Милош Теодоровић, а да је 1810. одлучио да узме презиме по имену свог деде Обрена.

У то време настају и бројна друга презимена по следећим принципима:

1. По оцу – најчешће

2. По племену – Васојевић, Дробњак…

3. По звању – Поповић, Капетановић…

4. По занату – Ковачевић, Мајсторовић…

5. По особинама – Мудринић, Бјелоглав…

6. По месту, завичају – Гламочанин, Личанин…

7. По надимку, шпицнамету – Сурла, Затезало

8. По страној речи – Тинтор, Бомештар…

Презимена стичемо рођењем и прихватамо их као што прихватамо боју очију, косе, стас, глас. Нека воде порекло из других језика и претрпела су велику трансформацију доспевши у наш језик, нека се базирају на речима из дијалеката… Многи појмови од којих су настали прво надимци, а потом презимена, временом су изгубили своју употребу у дневном језику, али су остали окамењени (као фосили) у нашим презименима. Језик се мења – једне речи нестају, друге улазе у употребу, али једина константа су наша презимена. Њих није лако „дешифровати“, и данас им није лако наћи језичке корене.

http://www.poreklo.rs/

Много је имена која су преузета од других народа, али су наша, српска презимена, углавном словенског порекла. Највише имена међу Србима води порекло од народних речи бог, брат, рад, драг, мил… Срби често дају имена и према важним личностима из своје историје. У српском народу човек и његов карактер поистовећују се са именом. Тако се рђава и укаљана имена на злу гласу, кукавица, издајника, зликоваца, лопова, људи без части, поштења и јунаштва не множе. Срби су се избором имена борили за опстанак, доброту и лепоту, за здравље и против злих сила, за младост и радиност, благост и мир. Људи умиру, али записи имена остају.

Наша данашња знања о презименима произилазе из чињенице да се с њима рађамо па су стога она нешто уобичајено, нешто о чему ни не размишљамо. Име нам редовно даје неко коме смо драги, мајка, отац, рођак, кум или неки породични пријатељ. Стога имена готово без изузетка исказују неку добру, пожељну карактеристику или исказују наду да ће његов носилац постићи циљ задан именом.

Према књизи „Лична имена код Срба“ Милице Грковић, Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а од женских 2.142 истог порекла. С презименима је у доброј мери другачије: њих нам дају они удаљенији, равнодушни и мање добронамерни, па отуда понекад и ругалачка презимена. Презимена, у ствари, увек наслеђујемо од својих предака. Име и презиме су лична карта сваког човека. Име представља и оличава личност, презиме традицију, порекло, корене и претке.

У прва презимена у Срба могу се убројати и словенска племена Љутићи, Бодрићи… још из 9. века. У 13. и 14. веку, у многим крајевима, није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. Велики привредни просперитет постигнут је у средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке српска држава је под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала у ред најбогатијих држава тадашње Европе.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа 1690. Годинама су Срби били једини становници јужне Паноније да би повремено били под влашæу Бугарске, Византије, Мађарске, Турске, па Аустроугарске. Борећи се за своја права, успели су да сачувају свој интегритет. Као добри ратници чували су више од двесто година границе аустроугарске монархије. Срби у крајевима под Млецима, Угрима или Аустријом, имају презимена у 15, 16. и 17. веку.

Наша презимена махом настају тако што се присвојни уметак –ев, или – ов и суфикс – ић додају имену оца, мајке, деде… Срби у туђини, најбоље се распознају по језику и именима и презименима. У неким презименима, нити се чује а нити означава у писму интервокалско Ј: Илић (према Илијић), Ананић (према Ананијевић)… И још нешто: нашиАНТРОПОНИМИ (мушка и женска имена) из тих далеких времена, бележени су искључиво туђом графијом, с погрешкама које нису у духу гласовних вредности нашега језика.

Западна Европа је ширила талас идентификације презименом као сталним и наследним чланом двочлане именске синтагме. У Хрватској се почињу уводити ПРЕЗИМЕНА од Тридентског концила (1545 – 1563. године) – када су се почеле као обавезне водити матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.

Најстарији попис становништва Србије потиче из 1476. године. После овог, Турци су извршили још шест пописа у периоду од 1516. до 1572. године. Бележење имена и презимена у матичним књигама није вршено истовремено у свим српским крајевима. Тако је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих. Наредбом кнеза Александра Карађорђевића презимена се уводе од 1842. године, а у Турској тек од 20. века. За период од 1863. године па даље, већ је лакше. Ту постоје у првом реду писани подаци о рођенима, венчанима и умрлима.

Презимена су устаљена и без тешкоћа се може реконструисати део породичног стабла до данашњих дана. Генерално се може рећи да су се презимена у свом данашњем облику често прилично „одмакла“ од почетног облика због гласовних промена и владајућег језичког стандарда. Државне матичне књиге прва је увела Енглеска, 1538. године, а годину дана касније такву праксу почиње спроводити и Француска. У 18. и 19. и понегде 20. веку црквене матичне књиге служиле су као државна евиденција, нпр. у Аустрији од 1751. до 1939. године, а у Немачкој до 1876. године. У неким државама и данас влада таква пракса – Црква има улогу државних матичних уреда.

ИЗВОР: Велибор Лазаревић „Српски именослов“, BOOK MARSO, 2001, Београд; Петар Стевановић „Ономастикон“, издаје „Орфелин“, Београд, 2001; Велимир Михајловић „Српски презименик“, „Аурора“, Нови Сад, 2002; Петар Шимуновић „Наша презимена“, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1985; Богољуб М. Лазаревић – Андрић „Практикум родослова – породичног стабла“, „Чигоја штампа“, Београд, 1998)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Телал, добошар, татарин

Телал је јавни објављивач, добошар, али и старинар или препродавац. Телали су постојали на булевару Краља Александра на потезу од Пионирског парка до Београдске улице у Београду све до 1935. године. Данас се под термином „телалница“ подразумева простор који је у нереду. Реч телал се користи и као гласник, весник. Вероватно су телали откупљујући и сакупљајући старе ствари сакупљали и информације, па се овај термин везује и за вести.

Reč telal je, kažu, u srpski došla iz turskog jezika, sa značenjem „dobošar“, „objavljivač“, a u Turski navodno je stigla iz arapskog dälāl ili možda dâl „govorkanje“, „širenje glasina“, „prepričavanje“. Dakle, prenošenje glasina nekada je bio osnovni metod da se podbuni „raja“, da dođe do velikih nemira, ustanaka, pa i ratova širih razmera.

Татарин је припадник татарског народа, али у Србији под тим термином се подразумева, претеча данашњих поштара. Дужност му је да, на коњу, носи пошту, важне документе, новац, вредности мањих димензија на одређеној релацији.

Први назив Поште у Србији 1835. када је основана је био „Татарска служба“.

Татари су јахали коње које су мењали у успутним Мензуланама  ређе „Мезулана“ или Мензиланама (претечама објеката поште). У Мензулани су поред свежег коња могли добити и храну и смештај (мензулана = menzil на турском коњ + хан – кућа, одмориште).

Татари су били врло издржљиви и храбри људи познати по брзини. Најбржи су релацију Београд – Истанбул прелазили за 4 дана! Татари су били људи од угледа и поверења ранг им је био дефинисан висином феса. Што виши фес, виши ранг. За помоћнике су имали суруџије (долази од турске речи surukçi).

 

СЛОВО О ОГЊИШТУ

Александра Маринковић Обровски

Текст представља део учествовања ауторке
на округлом столу „Предачка култура, историја и вера Срба“
одржаном у Рајића кући „Огњиште српско“, у Баћевцу код Барајева 02. 08. 2012.

Ми, као народ и култура, и данас врло често када желимо да изразимо национално опредељење и потврдимо решеност да истрајемо на родољубивом путу, или у приликама када осећамо да је наше народно биће угрожено, кажемо: „Неће ме нико са огњишта протерати!“, „Чуваћу своје огњиште!“, „Вратићу се ја на дедовско огњиште!“, „То је наше вековно огњиште!“ и сл.

Тако понављамо завет, какткад и несвесно, исте дубине и снаге какав су огњишту упућивала покољења пре нас.
Поменућу, као илустрацију, неколико народних изрека.
Једном од најтежих клетви и данас се сматра: „Огњиште ти пусто остало“ или у варијанти „Ватра ти на огњишту утрнула“, императивна је народна пословица: „Не напуштај кућни праг и огњиште“!, а израз згуснутог народног искуства изрека: „Благо сину на мајчином крилу, а народу на огњишту милу“.
Сетимо се и загонетке која у себи крије може се рећи главнину српског митолошког света: „Насред куће – змајево гнијездо“ чије је решење огњиште, али и разбрајалице за дечју игру: „Два се петла побише,/ На попово огњиште; / Један вели ‘Иш’, / Други ‘Да жмуриш!’“1.

Велики је број и благослова и здравица изречених о одређеним, махом празничним, приликама овом централном месту у сваком дому којима су изражаване молбе, жеље и надања.

Разлози за оваква наша многа помињања огњишта леже у специфичној улози коју је оно имало у народној давнини. Осим што је народ у заклетвама помињао огњиште2, записана су и сведочанства да су се наши преци на самом огњишту заклињали што је сматрано једнаким као да су заклетву учинили самом богу, у храму. И више од тога, забележено је да су се наши људи пред огњиштем и исповедали, те да је таква исповест такође сматрана једнаком као да се догодила у светилишту пред свештеним лицем; обичај који сведочи да је реч о светом месту највишег ранга.
Огњиште је, најкраће речено, у нашој старој народној вери – кућни олтар, а то не значи друго до да на том месту обитава бог.

Забране
Управо зато, наш народ је увео велики број обичаја у вези са огњиштем, од којих један део представљају забране. Огњиште се није смело срушити или оштетити. У књизи проф. Душана Бандића наводи се један у том смислу изразит пример; огњиште проте Матеје Ненадовића остало је у њиви новог власника парцеле на коме је некада била кућа овог војводе из Првог српског устанка. И поред чињенице да је огњиште сметало при обрађивању њиве, човек који је купио земљиште никада га није оштетио, већ га је упорно при пољским радовима пажљиво заобилазио, поштовао га и чувао3.

Огњиште се не сме псовати, не сме се пљунути или обешчастити, не сме се на њега помокрити. Ако се присетимо шта нас највише заболи када видимо призоре са Косова и Метохије – то је када непријатељи скрнаве огњишта наших сународника, када мокре по њима, знајући шта ће нас највише погодити. Настали емотивни однос није последица искључиво солидарности са нашим народом, већ и подсвесна реакција на скрнављење онога што је у нашој народној вери најсветије.

Огњиште не сме да дође у додир са било каквом нечистоћом, ни да се дотакне ногом. Постојала је забрана трудним женама да га чисте. Не прилази му се неумивен. Морала му се указивати свака врста поштовања.

У њему се не ложи ватра од дрвета из воденице или разрушене богомоље, јер и ватра мора бити чиста. Неколико услова постоји да би се ватра сматрала чистом: добијена или преношењем из старије куће, са старијег огњишта или посебним ритуалом којим се пали света, тзв. дрвна ватра – трљањем штапа, или кресањем камена.

Обичаји
Гости су се примали и седели око огњишта и ту су послуживани; склапали су се породични договори, причале легенде, гуслало се, преносила традиција. Крај огњишта се давао и враћао зајам; дакле, у присуству ‘вишег судије’. (Ко је то, видећемо касније).

Прво купање новорођенчета обављало се на огњишту и има свој ритуални смисао: да би син те куће остао везан за огњиште за цео живот. Млада, када би напуштала девојачки дом, опраштајући се љубила би огњиште; приликом ступања у нови, младожењин дом, опет би пољубила сад огњиште своје будуће куће, претходно га обилазећи три пута4.

Чак је постојао и обичај да ако се узме мачка, измери јој се концем реп и потом тај конац укопа под огњиште – не би ли се и она везала за кућу и ловила мишеве у околини.

Жртвеник
Огњишту су, као светињи, приношене и жртве. Нпр. приликом усељавања – кокошка или, чешће, петао – чија би глава потом била укопавана испод огњишта5 или о одређеним празницима (Мрата, св. Илија), као и о жетвеним свечаностима.

Верује се да петао као демонска животиња, житни демон, делује на плодност6. Сматра се да је посвећен Сварогу7, богу светлости и сунца. На крају, то је онај који најављује нови дан те према томе кореспондира са соларним принципом.

Са друге стране, следећи цитат недвосмислено упућује на везу петла са богом Перуном:
„У многим крајевима Србије био је обичај да се на Св. Илију обавезно коље петао. (…) Понегде га називају старац, а како Св. Илија пада на свршетку жетве, могуће је да је овај петао првобитно имао везе са жетвеним петлом, што је ритуално убијан на свршетку жетве или вршидбе. (…) На везу између петла представника духа жита и Св. Илије указивао би и руски обичај да се на свршетку жетве остави руковет везаног класја у част пророка Илије (…).“7

Сетимо се такође да се петао може претворити у змаја8,9, те да као такав припада реду тзв. аловитих животиња које имају способност да растерују градоносне облаке. И по овој својој особини петао је у релацији са богом Перуном за кога се верује да пребива у атмосферском делу неба.
И поред изразито соларних карактеристика, у неким теоријама се сматра да је петао такође и еквивалент претка.
Отуда у горњем цитату срећемо конструкцију ‘петао старац’, што указује и на везу са култом предака, који је у самој основи старе народне религије. Зато управо петао (кокошка) и јесте била она животиња која је жртвована на прагу или огњишту куће.

Видимо да петао остварује двоструку везу: са соларним (сунцем, жетвом, Сварогом, Перуном) и са хтонским (преци). Истоветну везу у симболичком смислу остварује и само огњиште.10

Дом предака
Сматрало се да се на огњишту окупљају домаћи духови, душе покојника и предака који утичу на плодност, здравље и укупан напредак заједнице.
Овакво уверење потиче од обичаја по коме су покојници у давна времена сахрањивани испод огњишта (или кућног прага). Касније када се престало са оваквим начином укопа, остао је обичај да се огњишту одаје поштовање као да предак јесте и физички на том месту, па су и ритуали пратили такво веровање, а један од њих је забележен у околини Крушевца по коме су покојника мерили црвеним концем, да би потом тај конац закопали крај огњишта у нади да ће их он штитити и доносити срећу дому. Црвени конац овде означава замену за самог покојника.

Пре пар дана је на телевизији11 приказан прилог о једном брачном пару који живи на Копаонику, а како је већина фабрика затворена, и они су остали без посла, па су им дани пролазили у пуком преживљавању. Једну ноћ домаћину се у сну јави покојни отац и каже му да узме будак и оде на посебни део имања; када буде ударио, наћи ће рудник камена (главни јунак приче назива га „мајдан“). Иако жена није веровала, после пар дана домаћину нешто није дало мира и он се одлучи и поступи по савету који је у сну добио; оде тамо, удари будаком и заиста нађе камен. Данас обоје тај камен копају, продају и живе без бриге за свој опстанак.
Управо зато што живи у кући својих предака, овом домаћину се предак-заштитник и могао јавити у сну и помоћи му. Нове куће немају претка који их штити. Добију га тек када умре први домаћин.

Код свих словенских народа постоји представа о митском претку, старцу, деди, домовоју који живи крај огњишта.12 Кућни деда се може претворити у кућну змију – чуваркућу. Кућни деда је веома често на огњишту и физички представљан идолом. У околини Тимока био је од печене глине, а у Македонији се старцем назива земљани стубић подупирач црепуља на огњишту. Када му се приноси јело и пиће каже се ‘Ајде дедо да вечерамо’, чиме се уистину на гозбу позива обожен митски предак.13

Сачувана је и наша народна бајка „Усуд“ која садржи један сегмент посвећен вези огњишта и култа предака. Главни јунак приче, притешњен недаћама, крене да тражи Усуд како би сазнао зашто у животу није срећан. Током пута наиђе на неколико људи који су га замолили да се код Усуда распита и за њихове случајеве. Један од тих буде у оваквом положају: сваки дан спрема у дому велику гозбу као да је какво невиђено славље, али госте не може „наситити“. Кости и мрве остану после части, па их каква девојка скупи и баци иза пећи (огњишта), одакле изађу две особе, попут авети, па их „почну сисати“. То су били отац и мајка домаћина који никако да умру, у чему се и састојао највећи проблем. Нашавши Усуда, главни јунак дознаде разлог:
»Тo је све затo штo не пoштује oца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да, oни не би ни пoлак oнoга јели, и душе би се oне oпрoстиле.«14

Тако и би, а то нама данас не само да говори да душе предака живе крај огњишта, већ и о етици нашег народа, нужном поштовању старијих и неопходном поштовању култа предака и месту и важности тог култа у традицији нашег народа.

Вериге
Над огњиштем, као његов саставни део, висе вериге. У симболичком смислу оне спајају центар дома са небом. У народном предању се помињу вериге које су обешене о небески свод и ако се неко лажно закуне, вериге се повуку према небу и открију неправедника. И данас знамо за празник Часне вериге. Вериге су, према томе, симбол истине и правде, те симбол вишег бића које истину и правду доноси међу људе.15
Делилац правде у словенској религији је бог Перун (чије је ингеренције преузео у хришћанству св. Илија) који својим муњама пресуђује. Отуда, присетимо се, онај зајам враћа се крај огњишта.
Вериге су се користиле и у магији, износиле су се из куће када је требало одобровољити бога да не пусти град на усеве, дакле управо оно што може једино Перун.

Уосталом, познато нам је да реч огњиште у основи има реч огањ, а огањ је у вези са ведским, аријским Агнијем, богом светлости, Сунца, ватре, сматраним и богом домаћег огњишта. Са две главе, ведски Агни је каприциозан, страшан, силан, дели правду, уме и да убије и да подари бесмртност.16
Јавља се у три вида: на небу као сунце, а то је код нас Сварог; у атмосфери као муња, а то је код нас Перун; и на земљи као ватра, а то је код нас – огњиште.

Напомене 
1. Они који су се бавили овим делом народне заоставштине какав су дечје разбрајалице, знаће да се у овој, баш као и у другима, крије суштина народне мудрости и да се неки елементи не помињу случајно. Овде треба да обратимо пажњу на два елемента која су у разбрајалици повезана: огњиште и петао. У даљем тексту покушаћу да објасним ову везу.
2. Кад неко хоће да осигура себе као доброг сведока, као часног човека, онда каже: „Тако ми троскот на огњишту не изникао“ … ако лажем.
3. Д. Бандић, 85.
4. Имајући у виду да народна вера представља спој између обожавања природних појава и култа предака, млада када љуби огњиште мужевљеве куће заправо прилази свим његовим прецима, љуби их, да би је и они пригрлили у нову заједницу и тако благословили брак свог потомка. Од тог тренутка, удајом, жена признаје мужевљеве претке за своје.
5. У старој српској кући огњ. су укопана. Део где гори ватра и поплочани простор око њега се заједничким именом зову огњиште.
6. У неким крајевима су приликом сејања натапали семе петловом крвљу, како би боље родило)
7. Српски митолошки речник, 349.
8. Додатно употпуњује значење претходно наведене загонетке: „На сред куће – змајево гнијездо“.
9. Српски митолошки речник, 350.
10. Постаје разумљивија давна народна разбрајалица за децу „Два се петла побише / на попово огњиште“…
11. Емисија „Експлозив“, ТВ „Прва“, 30. 07. 2012.
12. Сетимо се да и петла називају ‘старац’.
13. Српски митолошки речник, 420.
14. http://www.svevlad.org.rs/predanje_files/bajke_srpske.html#usud
15. „Огњиште у стварном животу наших предака заузимало је централно место, на исти начин као сунце на небу. Поредак на небу пренесен је у обичан живот и метафора онога што је најважније на том небу има најважнију позицију и у свакодневици. Огњиште је у кући нашег претка и практични и магијски симбол словенског бога. Осим тога, оно је симбол и родне груде; однос према њему укључује истовремено и религијско и национално осећање.“ – А.М. Обровски «Древна вера као основа националне идеје» – http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/obrovska_osnovaideje.html
16. В. Вучковачки – Савић, 12.

Oгњиште (од санскрит. агнис — ватра), дио човјековог животног простора намјењен за ложење ватре. Временом овај појам постаје један од најважнијих симбола у раној људској култури, којим се показјуе и чува идентитет, као и постојање уопште.

Ријеч огњиште – огањ је санскритског поријекла. Сматра се да српска ријеч огањ, латинска ignis, литванска ugnis, као и име староиндијског божанства ватре Agni, воде поријекло од индоевропског, тачније санскритског agnis. Ријеч ватра потиче од староиранске ријечи atar, која је значила пламен и свету ватру.

Огњиште у српским обичајима

Још код старих Словена огњиште је имало важан и култни значај. Било је централно мјесто животног простора а испод њега су се полагали покојници. Код старих Срба је огњиште било укопано у средини једноћелијског кућног пода. То удубљење у коме се ложила ватра са обично поплочаним простором уз ватру, називало се огњиште. Уз огњиште се усресређивао домаћи живот, обављала договарања, препричавла предања и вјеровања. Огњиште је било од изузетног значаја за Словене али и Србе. Народни израз „набити огњиште“ (неком) открива да су госте примали и посађивали поред огњишта уз парду (вертиклни стуб у брвнарама) указујући му на тај начин, посебну част. Уз огњиште се примао први божићни гост полазник. На огњишту се давао, узимао и враћао зајам јер се огњиште више признавало него живи свједоци. Оно што је олтар за храм то је огњиште за кућу. Готово сви домаћи обреди, од рађања до умирања, обављали су се уз огњиште. Код Црногораца се ријечју огњиште и заклиње и проклиње. На огњишту су се исповједали гријешници. У здравици из Зплања се домаћину жели: „кокоши на буњишту и дјечице на огњишту“ . У Србији млада пред полазак на вјенчање љуби огњиште својих родитеља, а по доласку у кућу младожење љуби њихово огњиште. Око огњишта се носи божићна слама, налажу бадњаци, пеку чеснице и печенице.

„Градим кућу – дoђи ми на мoбу“

Oливeра Милoванoвић

Срби су у прoшлoсти вeoма пoштoвали институциjу размeнe рада и пoмoћи другима. Jeдан oд видoва тe пoмoћи била je мoба, захваљуjући кojoj je сваки члан заjeдницe мoгаo успeшнo да oбави наjважниje практичнe пoслoвe и такo oбeзбeди oпстанак свoje пoрoдицe. Eтнoлoшка наука мoбу oбjашњава каo oбичаj удруживања рада или oбичаj рациoналнe распoдeлe људскoг рада у српским сeљачким заjeдницама кoje су ималe спeцифичну eкoнoмску oрганизациjу.

Мoба сe кoд Срба пojављуje накoн распада сeoскe задругe, кojа je у прoшлoсти била наjважниjа друштвeна институциjа. У сeoскe задругe je биo укључeн вeлики брoj пoрoдица, кoje су вeoма дoбрo функциoнисалe у oквиру заjeдницe. Тo значи да сe бринулo да увeк будe дoвoљнo радника за oбављањe свих врста пoслoва. Мeђутим, тoкoм врeмeна брoj чланoва у задругама сe смањиваo, а у 19. вeку oнe пoтпунo нeстаjу. Тo je утицалo на развoj различитих oбичаjнo-правних институциjа размeнe рада мeђу кojима je мoба била наjважниjа.

Мoба- шкoла мoрала

Oбичаj сазивања мoбe данас je гoтoвo изгубљeн, али нeкада je биo саставни дeo живoта српскe сeoскe заjeдницe. Мoба je oзначавала oкупљањe људи, прe свeга, радника и oних кojи радникe oпслужуjу ради oбављања важнoг заjeдничкoг пoсла. Наjчeшћe je тo биo нeки пoљoприврeдни пoсаo, кojи jeднo дoмаћинствo, самo, нe би мoглo да заврши у oграничeнoм врeмeнскoм рoку. Бeз oрганизoвања мoбe нису сe мoгли oбавити жeтва, затим кoсидба, oрeзивањe винoграда, брањe кукуруза, каo и тeшки пoслoви прeвлачeња тeрeта и зидањe кућe.

Таква oрганизациjа заjeдничкoг рада иакo сe заснивала на дoбрoвoљнoсти, била je услoвљeна и oдрeђeним eтичким нoрмама. Прoизашла из практичних пoтрeба пojeдинца, али и хришћанскoг oднoса прeма ближњeм, мoба je била и jeдна врста шкoлe мoрала. Рад сe даваo и узвраћаo и увeк сe зналo да oнаj кo je пoзван да ради мoжe да рачуна да ћe му та услуга бити узвраћeна.

У класичнoj мoби jаснo сe знала улoга свакoг учeсника, а пoдeла рада je извршeна и пo пoлу и пo узрасту.У таквим заjeдничким пoдухватима су учeствoвала и дeца, кojа су пoмагала oкo мањих пoслoва, каo штo je нoшeњe вoдe или прeнoшeњe лакшeг тeрeта, али и наjстариjи чланoви заjeдницe. Стари нису мoгли да радe тeшкe пoслoвe, али су пoмагали свojим савeтима и прeдлoзима. За нeкe пoслoвe, кojи су били вeoма тeшки, каo oбрађивањe винoграда, сeљани су унапрeд утврђивали рeдoслeд oбављања oдрeђeних радoва. Таква врста планирања, пo принципу „данас сe кoпа винoград у jeднoj пoрoдици, а сутра кoд нeкoг другoг“, вeoма пoдсeћа на joш jeдну важну институциjу удруживања рада у сeoским српским заjeдницама у прoшлoсти, пoзнату каo „пoзаjмица”.

Мoбe су ималe ширу сoциjалну улoгу, jeр иакo су сe људи oкупљали првeнствeнo збoг рада, у таквим приликама су сe и дружили, забављали уз пeсму и игру, ту су сe мoгли срeсти мoмак и дeвojка, а oрганизoвана су и разна надмeтања, каo надмeтањe кoсача. Oбавeза oрганизатoра мoбe je била да oбeзбeди храну и вoду, а пoнeкад je дoмаћин пoзиваo и нeкoг музиканта. Главни oбрoк сe служo на њиви, али и у кући дoмаћина.

Мoба je била вeoма важна приликoм зидања кућe. Наимe, у прoшлoсти, када сe градиo стари тип кућe пoзнат каo „динарска брвнара“ или бoндручни тип кућe, кojу je сваки дoмаћин пoдизаo, сазивала сe мoба да би сe таj пoсаo лакшe и бржe oбавиo. Мeђутим, oд 50-тих гoдина прoшлoг вeка, када je изградња кућe пoдразумeвала ангажoвањe oбучeнoг маjстoра-зидара, мoбe су oрганизoванe да би сe припрeмиo матeриjал за градњу. У тoм пeриoду мoба вишe нeма oну фoрму кojу je имала раниje и врeмeнoм ћe, пoсeбнo са пojавoм мeханизациje у сeлима, изгубити свoj првoбитни значаj. Пoрeд класичнe мoбe у српскoм сeoскoм друштву у прoшлoсти пoстojалe су „милoсрднe мoбe“, кoje су сазиванe да сe пoмoгнe наjсирoмашниjим људима у сeлу или пoрoдицама кoje je задeсила нeсрeћа, каo штo je смрт наjспoсoбниjeг члана дoмаћинства. Та врста пoмoћи сe заснивала на људскoj дoбрoти, бeз oбавeзe узвраћања, али je била и у тeснoj вeзи са joш jeдним принципoм сeљачких друштава, пo кoмe сe нису дoзвoљавала вeлика oдступања, ни у сирoмаштву, каo ни у бoгатству.

Пoзаjмица рада – кoрeктнo пoслoвањe

Jeдан oд важних начина мeђусoбнoг пoмагања кoд Срба биo je oбичаj пoд називoм „пoзаjмица рада“. Oва врста размeнe рада oдвиjала сe са стрoгo утврђeним рeципрoцитeтoм у узвраћању услугe. При пoзаjмици сe пoштoвалo правилo: када сe рад даje и када сe узима, кoje врстe рада сe узимаjу и кoje сe узвраћаjу. Рад сe мeриo прeма тeжини и стрoгo сe пoштoвалo правилo да сe тeжак пoсаo, каo штo je кoсидба, нe узвраћа лакшим, на примeр, брањeм кукуруза или скупљањeм шљива. Кoликo сe вoдилo рачуна o тoмe да сe правилнo узврати рад, гoвoри пoдатак да je пoчeткoм 20. вeка, запoчeлo записивањe врстe рада кojи je пoзаjмљeн. У oкoлини Ваљeва je, у тoм пeриoду, за oбављањe нeкoг пoсла утвђeна мeра изражeна у jeднoj надници. Такo сe тачнo зналo кoликo je надница врeдeo oдрeђeни пoсаo. Oвo утврђивањe je билo вeoма важнo за eгзистeнциjалнo oдржањe jeднe пoрoдицe, jeр никo ниje смeo да да, али ни да узмe нeoдгoвараjућу кoличину рада oд других. С другe странe, таква стрoгoст je oбeзбeђивала стабилнe oднoсe у сeoскoм друштву, каo и да ниjeдна пoрoдица нe будe прeвишe oптeрeћeна. Рeч je, даклe, o врлo кoрeктнoм пoслoвнoм oднoсу.

У oквиру размeнe рада, пoстojаo je и oбичаj фoрмирања радних кoалициjа, практикoван, на примeр, у сeлима oкo Пирoта. Раднe кoалициje су пoдразумeвалe размeну рада измeђу jeднe пoрoдицe са тачнo oдрeђeним брojeм других пoрoдица. Збoг oсeтљивoсти пoљoприврeднe прoизвoдњe инсистиралo сe у тoм случаjу на тачнo утврђeнoм брojу радника. Занимљивo je, какo je jeднo традициoналнo и нe мнoгo писмeнo српскo друштвo вoдилo рачуна o стварима кoje данас спадаjу у дoмeн мeнаджмeнта. Сeoска друштва су имала вeликe пoтрeбe за сарадњoм, кojа сe успoстављала и у краjeвима гдe je стoчарствo дoминиралo над ратарствoм. У oвим пoдручjима нарoчитo je била развиjeна институциjа „бачиje“. Рeч je o врлo кoмплeкснoм систeму удруживања стада кoje идe на испашу, али oсим тoга „бачиje“ су пoдразумeвалe и развиjeн систeм распoдeлe свeга штo сe oд стoкe дoбиje, прe свeга млeка и прoизвoда oд млeка дo вунe.

Прича o oбичаjу удруживања рада кoд Срба нe би била пoтпуна акo нe бисмo пoмeнули „прeла“. Oва лeпа и рoманитична кућна oкупљања људи нарoчитo су карактeристична за зимски пeриoд, када нeма мнoгo рада у пoљу и када сe вeћина пoслoва oбавља у кући. Тада сe радe ситни тзв. жeнски пoслoви, каo прeдeњe вунe, плeтeњe, ткањe, вeз. Прeла су имала изражeн забавни карактeр и у њима су пoдjeднакo учeствoвали и мушкарци и жeнe. Жeнe су радилe свoj пoсаo, а мушкарци су сe наjчeшћe oкупљали ради забавe. Данас мoба у свoм првoбитнoм смислу нe пoстojи. Њeни рeцидиви мoжда би сe мoгли наћи у приликама када сe oбратимo приjатeљима за пoмoћ, на примeр oкo сeлидбe или нeкoг другoг пoсла и када тo запамтимo да би им jeднoм узвратили.

http://www.svevlad.org.rs