Витешки ред Змаја (нем. Drachenorden; лат. Societas Draconistrarum) настао је према угледу на бургундијски витешки ред Св. Ђорђа. Ред је првобитно био задужен за заштиту краљевске породице цара Светог римског царства Жигмунда (у време док је још увек био краљ Мађарске). Чланови реда називали су се драконима.
13. децембра 1408. године објављена је повеља реда у којој је назначено да је основни задатак реда одбрана крста од непријатеља, нарочито од Турака. Међу 24 витеза који су учествовали у успостављању (или обнављању) реда 1408. год. налазили су се:
- Стефан Лазаревић, деспот Србије
- Жигмунд Луксембуршки, краљ Мађарске
- Хрвоје Вукчић Хрватинић, хрватски бан, жупан врбаске жупаније, господар доњих крајева и херцег сплитски
- Херман II, грољ цељски
- краљ Алфонсо од Арагона и Напуља
- Ладислав II, краљ Пољске
- Витовт од Литваније, велики принц
- Ернст од Аустрије, војвода
- Кристофер III, војвода од Баварије и краљ Данске
- Томас Маубреј, војвода од Норфолка (после 1439. године)
- Влад Цепеш, војвода Влашке (после 1431. године)
- Филип Мађарин односно Пипо од Озоре, италијански племић и мађарски великаш
Симбол Витешког реда Змаја уклопљен у грб Немањића постао је симбол деспота Стефана Лазаревића
Чланови реда из оснивачке повеље 1408. године
Stephanus despoth, dominus Rasciae, item Hermannus comes Cily et Zagoriae, comes Fredericus, filius eiusdem, Nicolaus de gara, regni Hungariae palatinus, Stiborius de Stiboricz alias vaiuoda Transyluanus, Joannes filius Henrici de Thamassy et Jacobus Laczk de Zantho, vaiuodae Transyluani, Joannes de Maroth Machouiensis, Pipo de Ozora Zewreniensis, bani; Nicolaus de Zeech magister tauernicorum regalium, comes Karolus de Corbauia, supremus thesaurarius regius, Symon filius condam Konye bani de Zecheen, janitorum, comes Joannes de Corbauia, dapiferorum, Joannes filius Georgii de Alsaan pincernarum, Petrus Cheh de Lewa aganzonum regalium magistri, Nicolaus de Chak, alias vaiuoda Transyluanus, Paulus Byssenus, alter Paulus de Peth, pridem Dalmatiae, Croatiae et totius Sclauoniae regnorum bani, Michael, filius Salamonis de Nadasd comes siculorum regalium, Petrus de Peren, alias siculorum nunc vero maramorossensis comes, Emericus de eadem Pern secretarius cancellarius regius et Joannes filius condam domini Nicolai de Gara palatini.
Према: G. Fejér: Codex Diplomaticus Hungariae ecclesiasticus ac civilis, X/4, Budae, 1841, 317.
Симбол реда је змај са репом обавијеним око врата. На леђима змаја, од врата па све до репа, налазио се црвени крст Светог Ђорђа, док је читав симбол био на сребрној позадини. Змај је представљао звер из Књиге откровења, док је црвени крст симболизовао победу Христа над злим силама. Од чланова реда очекивало се да стално носе симбол, најчешће у облику медаљона око врата и често су сахрањивани са њим.
1431. год. Жигмунд је донео одлуку да прошири ред. Да би то учинио, позвао је велики број тадашњих политички утицајних личности и војно корисних вазала да постану чланови витешког реда Змаја. Међу значајним личностима којима је указана ова част био је и Влад II Дракул, отац Влада Цепеша, који је био задужен за одбрану дела границе, тј. пролаза од Трансилваније каВлашкој. (Надимак „Дракул“ додељен му је када је постао члан витешког реда змаја.)
Увођење нових чланова у ред Змаја довело је до стварања различитих класа унутар самог реда. Свака класа имала је малу варијацију у симболу реда, иако је фигура змаја још увек била доминантна. Најчешће промене обухватале су употребу натписа као што су „O quam misericors est Deus“ („Ох, како је Бог милостив“) и „Iustus et paciens“ („Праведно и мирољубиво“).
На печату Реда који је кружног облика, око симбола реда је ћириличним писмом уписано пуно име Реда: Суверени Војни Витешки Ред Змаја.
Обилић
Милош Обилић (такође и Милош Кобилић у неким изворима) је био српски витез из средњег века, који се често спомиње и у српској епској поезији. Најпознатији је као витез који је убио турског султана Мурата I у Косовској бици. У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био змај; Милош је добио своју снагу кобиљег млека, од чега потиче његово презиме Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница је била Оливера, кћерка кнеза Лазара Хребељановића.
По неким изворима српски витез Милош Обилић је основао тајни витешки ред змаја Св. Ђорђа. На његовом штиту било је представљено Сунце са дванест крака, због чега је витешки ред, заједно са Милошем, чинило дванест витезова. Као знак распознавања витезови овог реда носили су фигуру змаја на кациги. Циљ овог витешког реда било је убиство турског султана Мурата I.
Оснивач ове породице је Прибац Хребељановић српски великаш из 13. века. Његов син Лазар (1329. – 15.VI 1389) служио је на двору Стефана Немањића (Душана Силног) службу логофета, која се на двору босанских краљева назива ставилац, јер саставља уговоре и повеље. При распаду српског царства након смрти цара Душана, запао је кнеза Лазара северни део Србије. Престоница његове кнежевине је град Крушевац. Након његове погибије на Косову Пољу 15.VI 1389, улази у народну поезију као цар Лазар. Његов син Стефан Лазаревић (1389 – 1427) проживљава тешке године када се Турци учвршћују на Балкану, а посебно у Србији. Са његовом смрћу изумире породица Хребељановића. Насљеђује га његов сестрић Ђуро Бранковић.
Бранковић
У време Стефана Дечанског (1322. – 1331.) живео је војвода Младен; можда потомак Немањиног сина Вукана. Његов син Бранко Младеновић био је намесник цара Душана у Охриду. Његови синови Вук, Ђуро и Роман зову се Бранковићи. Вук Бранковић, зет кнеза Лазара погибе с њим на Косову 1389. Опеван је у народној песми. Вуков брат Ђуро I спомиње се у вези с битком код Ангоре 1402. Ђуро насљеђује баштину деспота Стефана Лазаревића свога ујака. Води борбе и с Турцима и с Угрима. Од године 1427. до 1430. зида Смедерево, нову престоницу Србије. Умире 1456. , након што је Београд ослобођен турске опсаде. Ђуру I наследио је деспот Лазар, отац босанске краљице Маре, жене Стефана Томашевића венчан, 1.IV.1459. крунисан, 1461.
Југовић
Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, је био српски војвода, жупан и кнез из средине XIV века. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног (1166—1196) најстаријег сина Вукана (1196—1208), чији је праунук био, а његова ћерка Милица се око 1353.године удала за Лазара Хребељановића (1371—1389). Познатији је из епских народних песама преткосовског и косовског циклуса, у коме је са својих девет синова Југовића, једна од водећих личности. Сахрањен је у задужбини свога деде Дмитра Немањића манастиру Давидовићи код Бродарева, док је према народној традицији из песме „Смрт мајке Југовића“, погинуо у Косовском боју 1389.године. Локални топоними у и око самог Прокупља на Топлици, указују на то да је епски Југ Богдан владао тим крајем.
КОВАЧИЋ
Из ове племичке породице спомиње се година 1378. Војсковођа краља Твртка И, војвода Влатко Ковачић ( у Летопису фра Николе Лашванина у Гласнуику Земаљског музеја XXVII (1915.), страница 273.). На састанку босанског племства што га је 24.VI 1446. одржао краљ Стефан Томаш у Коњицу, налази се Иван Ковачић војвода Доњи Краја (Гласник Земаљског музеја XXVII (1915.), страница 282.).
Cмрт Цара Душана 20.децембра 1355.
Уочљив је калпак са змајем на витезу поред Цареве постеље.
Вечера код Лазара- ратни савет уочи Косовског боја 1389.године (два витеза имају змаја на калпаку).
Слика Паје Јовановића „Бошко Југовић“
СРПСКИ ЗМАЈЕВИ ПРЕ НЕМАЊИЋА: Српски Кнез Павле Брановић, био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза, владао Србијом крајем друге и почетком треће деценије X века (917/918—921/924). Припадао је династији Властимировића.
Павле је рођен током осме деценије IX века, највероватније између 870. и 874. године, када се узима да су рођени први српски принчеви, који носе хришћанска имена (Стефан, Павле и Петар). Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира. Павле је на власт дошао као штићеник бугарског цара Симеона Великог (893—927) који га је касније, због вођења провизантијске политике, збацио.
Велики Жупан Часлав 932 – 960
Велики Жупан Павле 917 – 920. године
Српски Кнез Часлав Клонимировић, рођен између 875. и 880. године, највероватније у тадашњој престоници Бугарске Плисци, у браку српског принца Клонимира и бугарске племкиње. Његов отац Клонимир је био српски владар, који је кратко владао србским земљама у 9. веку. Седиште му је било град Достиника.
Чаславов деда је Стројимир (а познат нам је по свом печату). Након смрти бугарског цара Симеона, Часлав се вратио Србију и уз византијску подршку почео да обнавља државу, и врховну власт над српским кнежевинама.
Часлав је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза, владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића.
Призренски патос, манастир Светих Архангела.
Мотив змаја са Призренског патоса, Црква Светог Кнеза Лазара на Љубићу код Чачкa.
Змајеви на припрати Хиландара – Св. Кнез Лазар Хребељановић је ктитор спољне припрате манастира Хиландара која је изграђена око 1380. године уз западну страну цркве Ваведења Богородице.
Косингас је прва српска епска трилогија која се састоји из књига: Ред Змаја, Бездањ и Смртовање. Истраживање и писање трајало је пуних седам година, од 2003. до 2010. Идеја за роман родила се из жеље да се читаоцу прикаже сва лепота српске митологије и да га заинтригира да сазна више о њој. Иако Косингас спада у жанр епске фантастике, он је рађен на основу српске, односно словенске митологије, па самим тим представља и богат извор информација не само о нашим митолошким бићима, легендарним српским јунацима већ и о обичајима и ритуалима који су се практиковали у средњем веку. А све је то укомпоновано у једну узбудљиву причу о јунаштву, пожртвовању и о свим оним племенитим особинама које иначе красе митске јунаке. Радња се одвија годину дана пре Косовског боја и завршава се њиме, иако сукоб са Турцима није главна тема књиге.
Читалац прати путешествије и искушења кроз која пролазе главни ликови – монах и витез реда Змаја Гаврило, који носи и титулу косингаса, као првог међу једнаким витезовима, и Краљевић Марко, Ратник из Пророчанства и будући косингас. Старо Пророчанство Ватре најављује крај мрачним силама из Хада, али и њихов последњи покушај да се спасу те зле судбине и да спрече остваривање старог знамења. На њиховом челу је зли Хроми Даба, који је отелотворење старог бога Дајбога, а насупрот њему и његовим хордама часни ред Змаја са витезовима са свих страна света.
Иза класичне приче о борби добра и зла крије се и прича о сукобу старе словенске вере и хришћанства, и како је нова вера, у немогућности да потпуно сузбије стару, морала да прихвати неке од тих обичаја и да их прогласи за своје. Између Вука и Јагњета налазе се прости и сиромашни људи, растрзани између две вере и у сталном страху од онога што вреба из мрака. Јединог савезника имају у косингасу Гаврилу, који их штити, али и покушава да помири обе вере, охрабрујући добре обичаје из старе вере, а искорењујући оне који су нехумани.
Због свега тога, Косингас није обичан роман епске фантастике, јер је свет људи прожет једним митолошким светом. Граница међу њима често се губи, поготово када се има у виду да се већина описаних обичаја још увек практикује у неким деловима Србије.
Зато позивам читаоца да чик ако сме завири у тај мрачни свет и сазна зашто су се наши преци плашили мрака.
Narodna tradicija u školi 