Силвани – пси српских ратника

Šumadijski ovčar (zmaj, silvan, vučijak)

Smatra se jednom od najstarijih rasa u regionu koja možda potiče od antičke persijske rase i vremenom se koristio kao pastirski pas, lični čuvar, čuvar imanja, lovac i ratni pas. Po građi ima sličnosti sa vrstama sibirskih ovčara i sa samarićanskim mastifom sa Urala, te postoje nedokazane teorije o poreklu ove rase koje ga vezuju za te predele. Gajen je širom istočne i srednje Evrope, trgovačkim putevima je stizao do Portugalije i Mongolije, a psi ovakvog tipa se mogu naći na Kavkazu i u centralnoj Aziji.

Primerci ove rase podsećaju na šarplanince, ali im je krzno uglavnom crno ili trobojno. Smatra se da su šarplaninci i tornjaci nastali iz ove rase kada su pastiri, vladari, plemići i vojnici odlučili da stvore „poboljšane” rase. Srpska varijanta se popularno zove šumadinac ili zmaj, makedonska – karaman, a grčka – drakontas. Na osnovu pisanih propisa iz XIII veka o pravilima odgajanja ovog psa, koja su prenošena hiljadama godina ranije, vidi se da je zmaj duže gajen od njegovih srodnika iz obližnjih zemalja.

Ovi psi odlično čuvaju teritoriju, mada mogu biti tolerantni prema manjim psima koji ne dovode u pitanje njihovu dominaciju. Koristili su se da nalaze ukradenu ili izgubljenu stoku, kao i da pronalaze mnoge divlje životinje u lovu, poput vukova i medveda. U lovu su ženke uvek bile prve koje bi napadale plen, a mužjaci su se uključivali u hajku samo ako ženke ne bi odmah savladale plen ili ako bi se vukovi previše približili stadu, u slučaju da su korišćeni kao psi čuvari. Tihi su psi koji prizvode širok spektar najrazličitijih zvukova i zahtevaju dresuru da bi lajanjem oglasili da je neko ušao na imanje koje čuvaju.

Ženke izvorne rase su se štenile jednom godišnje, sa najviše tri šteneta, dok se ukrštanjem sa drugim rasama povećao i broj mladunaca. Tipično su crni sa žutom dlakom na vratu, grudima, nogama i delimično na glavi.

Ни мит, ни стварност. Заправо, може се рећи и једно и друго. Било ко, ко о овим псима нешто зна, мора познавати историју српскога народа, и не само историју, већ и митове, предања, која су се преносила кроз генерације.

У веровања о овим псима такође спада и прича да их је лично Бог подарио нама да би нас чували и бранили од разних зала и невоља, па и од нас самих. Прастаро српско и влашко веровање казује да је човек настао од вука, па кад су се браћа раздвојила, богови су људима подарили псе да се људи и вукови не би завадили једни са другима. Код Срба се сматра  да је тај пас управо Силван јер је пре доласка хришћанства ово био вук заштитник Шумског Бога у старој словенској митологији.

Колико велико поштовање су стари Срби имали према својим псима говоре називи који су ти пси носили, зависно од врсте: хајкачи су били Хајкаши или Дагари, планински пси овчари и мечкари били су Лавови, а Силвани као пси над псима – Змајеви. Реч „пас“ се готово никада није употребљавала, а и када јесте, њено значење је углавном било погрдно, јер су се псима сматрале џукеле, јединке без карактера и јуначког срца. Понеки стари власници и познаваоци Силвана, своје псе не називају тако, већ искључиво – Змајевима. У доба владавине династије Немањића, у Србији се оснива моћни витешки ред, Ред Црвеног Змаја. Припадници овог реда нису били само српски витезови, већ и Бугари, Румуни, Хрвати, Македноци, Власи, Грци, укратко – витезови са целог Балкана који су били спремни да бране и погину за истину, јер то је била истина и правда свих староседелаца Балкана. Пси пратиоци српских витезова су тада, а и много година пре оснивања, били управо Силвани, док се чак и мисли да је ред по њима и назван Црвени Змај. Црвени – због витешке браће који су били браћа не само по мачу већ и по крви, а Змај по псу који их је кроз све векове постојања водио из таме ка светлости. Од имена овог витешког реда касније су и многи српски јунаци из народа добијали име Змај, као Змај Огњени Вук, Змај од Јастрепца, Змај од Авале. Наравно, Силван није био само привилегија витеза и владара, већ је био и пас српског пастира и сељака. Српском чобанину тај пас је био све, од чувара стоке и огњишта па до заштитника од од демона и злих сила.

Свестран, интелигентан и неописиво храбар какав се каже да је био, у ратним походима је имао значајну улогу као једно од веома битних оружја српског ратника.

Prastaro Srpsko i Vlaško (a i opšte Slovensko) verovanje kaže da je čovek postao od Vuka, pa kad su se braća razdvojila da su Bogovi ljudima podarili pse da se ljudi i vukovi ne bi zavadili jedni sa drugima. Kod Srba, smatra se da je taj pas bio upravo Silvan, jer pre hrišćanstva ovo je bio vuk zaštitnik Šumskog Boga u staroj Srpskoj mitologiji.

Koliko veliko poštovanje su stari Srbi imali prema svojim psima govore nazivi koje su ti psi nosili, zavisno od vrste i načina upotrebe: goniči su bili Hajkaši, Dagari ili Zagari, hrtovi su bili Hrtovi ili Rtovi, planinski psi ovčari i mečkari su bili Lavovi, a Silvani kao psi nad psima su bili – Zmajevi. Reč “pas” se gotovo nikada nije upotrebljavala, a kada jeste njeno značenje je bilo isključivo pogrdno, jer psima su smatrale džukele, jedinke bez karaktera i srca junačkoga. Ovo je kod običnih seoskih pasa bilo u redu, ali ne kod Silvana.
Poneki stari vlasnici i poznavaoci Silvana, svoje pse ne zovu Silvanima, Vučjacima, Garovima i sl. (sto su takodje stari nazivi), vec upravo Zmajevima.

Naravno, nije Zmaj tj. Silvan bio privilegija samo viteza i vladara, bio je on i pas srpskih pastira i seljaka, ipak od drugih naroda tj. sabraće po precima, samo vladari i članovi viteskih redova su imali tu privilegiju da ih odgajaju i oblikuju. Srpskom čobaninu taj pas je bio sve, od čuvara stoke i ognjišta pa do zaštitnika od demona i zlih sila. Svestran i inteligentan i neopisivo hrabar kakav se kaže da je bio, u ratnim pohodima je igrao značajnu ulogu kao jedno od vrlo bitnih oružja srpskih ratnika.

Rasa se od starih vremena pa do današnjeg dana delila i deli u više tipova, kao i većina radnih pasa.

Po građi na dva tipa: Dolinski – veoma visok i suv pas, izvanredne brzine i okretnosti
Planinski- nizi i širi, pas izuzetne snage

Po dlaci na tri tipa: Kratkodlaki
Dugodlaki
Bradati sa kovrdzavom dlakom

Po boji na cetiri tipa: Crni sa palezom – najzastupljeniji i najcenjeniji od davnina
Crni – potpuno crn bez ikakvih belina i drugih fleka
Crni sa belinama – raspored dozvoljenih belina je na nogama, trbuhu, grudima, njusci i vrhu repa
Trobojni – istovetni crnim sa palezom ali i sa rasporedom belina kao kod prethodno opisanog tipa

Karakter rase je ta odlika, koja spaja sve ove (ma koliko se oni cinili razlicitima) gore pobrojane tipove, koji su prvo nastali mesanjem izmedju dva osnovna tipa u rasi i posle po licnim zeljama zmajara za odabir. Moglo bi se reci da su kod Silvana zenke nosioci karaktera, dok su muzjaci uglavnom hladnije glave. One su prznice, koje prve zapocinju svadju ili krecu na predatore, one dizu nogu i bacaju busenje iza sebe kad „obelezavaju“ svoju teritoriju, one su te koje se i na sam pogled nepoznatih ociju bacaju pravo na grlo. Muzjaci su uglavnom stalozeniji, neverovatno svesni svoje snage i „oruzja“ kojim raspolazu u vidu ogromnih ocnjaka, ali samo dotle dok ne procene da je vreme da krenu u akciju. Muzjaci jesu skloni izbegavanju sukoba, ne zato sto zaziru od protivnika vec takodje zbog jedne bitne, ako ne i najbitnije odlike karaktera ove rase, a to je da ne stede ni sebe a ni svoje protivnike. Kada pravi Silvan udje u sukob sa zverima a i sa drugim psima, konacni ishod mora biti smrt, ili njegova ili njegovog protivnika, treca solucija jednostavno nepostoji. Jos jedna vrlo bitna odlika njegovog karaktera je ta da sa gotovo istom dozom zara i strasti cuvaju svoj posed, tj. posed svoga gospodara i od zveri i od lopova pa cak i od komsijske stoke ili zivine. Njemu ne promice nista, a ako kojim slucajem to sto udje u njegovo dvoriste nije dovoljno pametno da se brzinom svetlosti okrene i pobegne iz njega, sve su prilike da ce tu i zavrsiti svoj zivot. Silvan je prava definicija psa jednog gazde i pas prema kome se sa istinskim postovanjem mora ophoditi cak i njegov gazda a nepoznata lica pogotovo na sta mnogi ljudi nisu navikli, ustvari odvikli su se od pravih pasa.

 

Код Силвана, женке су носиоци карактера, док су мужјаци „хладне главе“. Оне обележавају територију и при борби са непознатим неретко се бацају на грло. Мужјаци су сталоженији, свесни своје снаге и јаких очњака, избегавају борбу док не процене да је време да крену у сукоб. Познато је да не штеде ни себе нити противника. Када Силван уђе у сукоб са зверима или другим псима, исход мора бити нечија смрт. Њему не промиче ништа, а ако особа или животиња не побегне на време, има велике шансе да ту и заврши свој живот. Након Косовског боја дошло је до масовног помора паса јер су их Османлије сматрали помоћницима Шејтана. Током педесетих година ХХ века свест народа о њиховим псима опстала је, али је паса било мало. Тада се десило огроман раст популарности немачког овчара. Ови пси, који су у многочему слични Силвану, пронашли су своје место као вучјаци у новом свету, свету који је одбацио Силване.

Цитат из Душановог законика везан за Силване (Змајеве):
„Свима онима који змајеве држе, овај законик нека се у ум постави и довијека поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од прије него што смо и слово имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би било, тако нас без змајева неће ни бити.“